Početni stadijum prda u čabar.
Istina, bilo ti je simpatično kada si pre par godina ugledao svoje prve dve sede vlasi. Kao juče da je bilo. Proletelo je tih par godina kao ništa.
Ali ne, nisi ostario, još si u punoj formi, u svojim najboljim godinama.
Govoriš to već dve decenije.
Sve do jutros, kad su ti dva klinca, dok si čekao red u apoteci, dobacila da si prošaran k’o slanina. Jebote, odjednom su ti jasni oni bolovi u kostima na promenu vremena, žiganja u leđima, popodnevne dremke i sve glasnije gledanje dnevnika.
Evo i sada, ustao si iz kreveta da popiješ bromazepam. Neka te nervoza jebe u noge, ne da ti da zaspiš.
Sve ti to, moj prošarani, govori da stariš.
Ma šta bre koji kurac?! I šta ta dva balavandera znaju?! Oni nekom da kažu...žutokljunci jedni! Ja bar jebem!
- Šta se, koji kurac, ovaj Karagunis ’vata da izvodi penal? Vidi kakav je, prošaran k’o slanina, sto godina ima! Znao sam da će da promaši.
- Ae ne lupaj! Taj Karagunis jedini zna da igra fudbal tu.
