-Nekada sramota, danas posledica lenjosti i nedostatka želje za životom. Takodje i biznis, ali to je potpuno "drugi par cipela", tako da o tome ne bih sad. Prosjaci mogu da se podele u dve grupe. Na one skromne i povrh svega iskrene, koje je život prevario zatim ratovi i alkohol pojeli, jer nije bilo ničeg boljeg što je moglo da ih "pojede". On će jednostavno da te zamoli da mu daš "neku siću" jer mu fali za hleb ili rakiju(češće rakiju, ali bar prizna čovek), a onda će ti iskreno reći hvala, a ne onako motorički preko kurca. On će imati za rakiju u obližnjem diskontu ( "Dve šljive" 190 dinara boca), a ti ćeš se osećati bolje jer si mu pomogao. Svejedno bi tih 20-30 dinara, zaboravio i oprao s' farmericama.
-Nažalost postoje i drugačiji prosjaci. Oni su uporni, naporni i povrh svega dosadni. Ne prose onoliko koliko im "fali" već hoće što više, jebiga da se ima ako zatreba. Nadolaze sa prvim suncem, krajem marta-početkom aprila i napadaju ljude po ulicama, autobusima i baštama kafića. Od mene neće dobiti dinar, ali ljudi se sažele nad ološem pa daju. Oni takodje kažu hvala, ali kad se već okrenu, onako u odlasku. Kao da se podrazumeva da im daš pare, kao da si im nešto dužan.
-Danas šetam novosadskim centrom i neko me sa ledja cima za jaknu. Okrećem se i vidim momka 17-18 godina (musav-puši cigaru), i ziljavim pajdo glasom progovara. "E brate, aje mi daš 200 dinara nisam jeo od juče." Meni mozak od bradu udara, ne znam jel moguće šta sam čuo. "A brate vidi patike što imaš, najke brate, šta je tebi to". Ja već razmišljam da ga prebijem, al' centar ima puno ljudi, ne vredi. Mamu ti jebem bezobraznu, misliš da 200 dinara na drvetu raste, satnica nečija ološu lenji...teraj se u tri lepa klošarčino. Okreće se, ja ga šutam u dupe, ljudi gledaju.
Problem je što će tako startovati nekog brucoša, devojku ili dečkića od 15 godina koji će se uplašiti i dati mu. On tako "natuče" 500-600 dinara dnevno i boli ga tuki, a ljudi rade u trafikama za 10 hiljada.
Sposoban si ništa ti ne fali, idi radi nešto pička ti materina!
