Jutarnji zrak sunčevog odsjaja prostirao se kroz prozor, od koga se sitnim koracima udaljavala žena u crvenom radnom odelu. Zrak Sunca je već uveliko ostao za njom a ona je zamakla odmah iza ćoška; ka direktorovoj kancelariji koja se nalazi na kraju hodnika. Ipak, ne skrenuvši u nju nastavila je dalje, gde joj se gubi svaki trag.
Ona je radnica u školi koja se svim silama trudi da zadrži svoj posao. Plata nikakva ali to ne sprečava njeno nastojanje da svaki dan ustane pre svih i dođe na radno mesto.
U stalnom je kontaktu sa decom. Ona je obožavaju i uvek bace po neki osmeh kad se mimoilaze u hodniku.
Završila je osnovnu školu a radi u istoj. Nije to neka filozofija, nema tu čuđenja. Normalna je to situacija; u svim prosvetnim ustanovama postoje takve radnice. Prosvetne.
Prilazeći stanu svog drugara Steve koga sam upoznao pre 15 dana, čuo sam neku muziku.
DANAS MONTENEGRO, SUTRA MONTE KARLO...
(otvaram vrata i ulazim)
Ja: Daj, brate, gasi to sranje. Bolje pusti Žareta i Gocija ili Jandrino Jato.
Steva: (hvata se za revere, igra kolce i gasi muziku)
Sedi, bre, pizda ti materina blesava. Šta se radi?
Ja: Došao sam da te pitam da li ideš sa nama na Rudnik?
Steva: Jao, ne mogu. Moram majci da pomognem oko kuće. Radi dosta pa ne može da postigne. (tužna faca, onako ubitačno skenjana).
Ja: A gde ti radi majka?
Steva: U školi. (odmahuje glavom)
Ja: Ne seri! A šta predaje?
Steva: Ništa ne predaje. Čisti.
Prekid filma
