Pre ili kasnije, to čudo zadesi sve bračne parove.
Dan ima svoje faze:
1. Odaju se tugaljivom raspoloženju i preteranoj brizi ("Šta li je jelo, ko ga je noćas pokrio...) što je obično bespotrebno.
Ne bi se oni rastali od svoje dece da nisu u bezbednim rukama.
2. Hmmm...opuštanje nastupa : nema nikoga da trza na svakih pet minuta, da razbacuje tek složene igračke, da otima slušalicu iz ruke, da traži da se nosa ili vodi napolje....
3. Osećaj krivice. Kako? Pa deca se vole najviše na svetu i tako balablabla (mislim, tačno je to, ali ipak može se/lepo je bez njih)...
4. Život je lep. Živela sloboda protkana tišinom, strašću, knjigom, blejanjem, skitanjem, torokanjem .....i kod potpuno "neadekvatnih" roditelja : krečenjem stana, hoblovanjem parketa....
5. Deca se vraćaju. Svima je lepo.
Neadekvatnih da prirede sebi užitak, na to sam mislila.
