Neko je doneo. Nije ni bitno ko. Zapalili su lulu sreće, posedali kao Indijanci u vigvamu i čekaju nirvanu. Nisi pička, svakako, probaćeš. Kažu da nije opasno ali ti je opet na pameti da neko treba da ubode ključ u bravu, da će ćale možda da sedi za TV-om do kasno i da je lekar rekao da se sočiva obavezno skidaju pre spavanja. Jebo ti mater ćoravu! I odgovornu.
Tri dima.
Svako je uzeo toliko, ispratio si svaki korak. Još jedan cug i tu je već ti se približava. Nisi bio toliko nervozan od kad je Ceca upala na gajbu i sugestivno bacila brus na fotelju. Kako da znaš da te je uhvatilo? Kako da znaš kad je dosta? Koga da pitaš kad u tri susedne sobe nema duše u zdravoj pameti koja će konstatovati da se čudno ponašaš. Njima bi sasvim logično bilo da okače zeca na ražanj tu usred stare vojničke zgrade pune penzionisanih pukovnika spremnih da na zvuk protivpožarnog alarma sprovedu policijski čas.
Stigao je do tebe. Gledaš ga kao nomad sa Kilimandžara vibrator. `Vat daz dis batn du?`
Uuuuuuuus.
Uuuuus.
Uuus.
To je to, prepušten si na milost i nemilost silovanju neurona od strane te čudne biljke. Jebeš mu mater, navikao si već na kaiš, neće ti biti prvi put.
Krle: Mali, je l' te radi?
Ti: A-a, ne osećam ništa.
Krle: A što si nabio glavu u taj računar?
Ti: Mater mu jebem, gledam šta je s Vinampom, što trokira ovako.
Krle: Šta trokira?
Ti: Pa ovo "že-že-že-že-že-že". I ko je do kurca pustio Acu Lukasa?!
Krle: Sinak, "Bele ruže" su prošle pre tri pesme, sad ide Master ov papets.
