Svako je kad je bio klinac slušao od ćaleta priče o njegovim ribolovačkim pustolovinama (ovde se misli na one ribe koje obično obitavaju u rekama, jezerima ili čak morima ako hoćemo toliko daleko da idemo). Na pitanje zašto nije upecao ribu on će vam ispričati priču ravnu Šeherezadinoj. Te priče zvuče toliko fantastično da počnete da maštate o danu kad će vas pozvati da idete sa njim na pecanje. Vi maštate o sinbadovskoj pustolovini, ali to prvo pecanje za vas nije ni približno tome.
Jutro kad treba da idete da pecate ćale će vas probuditi u 5 ujutru. Al vas neće to raditi kao keva, šutiraće vas u guzicu, draće vam se na uvo a ako treba i polivati vodom. Nakon mrzovoljnog ustajanja i ćaletovog doručka (koji se sastoji od nečega jebem li ga čega namazanog na leba) konačno odlazite i stižete na destinaciju. A pecanje nije inakvo kakvo ste ga zamišljali. S obzirmo da ste dete višečasovno sedenje u tišini i nije tako primamljivo. Onda počinjete da smarate ćaleta, on vam jebe majku nevaspitanu i tako u krug. Naravno ništa ne upecate i tada shvatate da je ona priča o vraćanju ribe koja je toliko teška da bi se nosila kući čista laž.
Nakon nekog vremena shvatiš da pecanje nije u pustolovini nego o nečemu drugom, i naučih da ga zavoliš.
