Prvi put sa ocem na jutrenje

Sunčano nedeljno jutro. Majka te budi ok 10 sati. Ustaješ sav radostan. Danas je taj dan. Prvi put ideš sa ocem na utakmicu. Danas postaješ čovek. Oblačiš se, brzo jedeš vruće prženice i spreman si za pokret. Navaljuješ na oca da krenete, iako utakmica počinje tek u podne. Posle pola sata kukanja, otac te hvata za ruku i krećete.
Dolaziš na stadion i sedaš na tribine među očeve prjatelje. Svi te hvala kako si mali i sladak i kako ćeš biti veliki fudbaler kad porasteš. Ne obraćaš pažnju ni na koga, samo čekaš da utakmica počne. Nije ti važno što tvoj tim igra neku dole ligu i što im protivnik nije Zvezda i Partizan (jebi ga, samo za njih si čuo). Važno je da si ti među starijim ljudima i da konačno uživo gledaš fudbalere, iako nikoga ne znaš. Pomalo ti smeta što si misle da se klinac (bre, imaš celih 5 godina), ali sa početkom utakmice zaboravljaš to.
Utakmicu gledaš širom otvorenih očiju, da ti ne bi nešto slučajno promaklo, shvataš da ovde nema ponovljenog snimka. Od uzbuđenja ni semenke ne možeš da grickaš. Svi su nervozni i viču, čak i tvoj tata koji nije mnogo nervozan čovek. Ne shvataš zašto svi oko tebe psuju sudiju, a pogotovu odakle mu znaju mamu. I kako to da sudija koji je slepac može da sudi fudbalsku utakmicu? Spomenuše sudiji neki prvi red na sahrani, pa shvataš da su nervozni zato što je sudiji neko umro, ali zašto bi mu svirali na sahrani? I zašto bi mu pištaljku nabijali tamo gde Sunce ne sija? Gde to uopšte Sunce ne sija?
Dok utakmica lagano teče, ti pažljivo pamtiš sve izraze da bi ih posle mogao upotrebiti pred društvom i ispasti glavna faca. Kako se približava kraj, tako svi postaju još nervozniji i ljući, iako ti ne vidiš razlog za to, tebi je sve savršeno. Ipak moraš se uklopiti u ambijent. Razmišljaš šta da kažeš i kada. Aha, sudija je svirao nešto što je izazvalo galamu na tribinama. Ustaješ onako ponosno sa svojih 110 cm, dižeš ruke i usmeravaš svu svoju 'mržnju' prema sudiji.
"Sudija, jedi govna!!!", vičeš iz sveg glasa. "O, ne", pomisliš u sebi, možda si ipak bio preoštar, šta će ti sad tata reći. Ne smeš ni da ga pogldaš. Ali odjednom, svi matorci oko tebe se smeju, aplaudiraju ti, bacaju 'koske' i tapšu te po glavi, zajedno sa tatom. Razvlačiš kez od uva do uva i uzdignute glave sedaš među svoje ljude. Konačno si postao čovek.