Prvi umetnik i kritičar

Tamo neka godina, pedes' 'iljada i nešto pre onog pičvajza sa Isusom, navodno. I još ranije.

Dok je civilizacija još razvijala tek one osnovne fore, vatra i pičke materine za život, jedan od tih kromanjonaca je počeo da koristi i levu stranu mozga, artističku.
Pošto mu fora ''drmni je buzdovanom pa vuci do pećine'' nije palila jer je muvao neku žensku strvinu, on je odlučio da joj osvoji srce, umesto da poseduje njeno telo.

Ali, nigde rešenja, šta raditi? Nije imao ideja. Skenjan i smušen, stojao je kraj svoje pećine. Nije ni primetio pterodaktila koji se tuda muvao. Pterodaktil nije ni skontao kromanjonca dole, te se taman lepo isr'o k'o pravi, tačno po njemu. Zgrožen, kromanjonac je skočio i počeo da briše ta govna sa sebe trljajući se o zid. Smrdeo je kao zver, pa je morao da se opere. Kad se, svež kao rosa, vratio do zida pećine, imao je šta da vidi. Govna koja je brisao o zid su formirala neku.. Hmm.. Recimo da je bila abstrakcija, i da je svako mogao da vidi nešto drugo.

Presrećan što je provalio način za muvanje pičaka, otrčao je po cavu koju je muvao da joj pokaže.

Njegov komšija iz susedne pećine je taman prolazio tuda, kad je ugledao novonastalu umetnost. Odmerio je, razmislio malo, zasukao brkove koji put, i, na svoj način, ocenio rad. Kao i svaki kritičar, uradio je to tako što se popišao po tudjem radu, nebitno valja li ili ne.