Od trenutka kad čovek kupi kofer tad ne samo da dobija predmet konačnih dimenzija u koji može da odloži nešto, nego i prijatelja, vernog pratioca kroz sva životna putovanja. Kroz sve neprilike i nepogode biće tu, a vremenom postaće sastavni deo gazde. Tokom putovanja svaka rana, svaki ožiljak kako fizički tako i duhovni odraziće se i na čovekovog vernog prijatelja koji se neće buniti, neće otići.
Čuvaće tajne, naslušaće se priča ali isto tako držaće ih u sebi i čuvati. Trpeće bolesnu ironiju koja isparava iz čoveka, njegovu melahoniju, osećaj za prazninom i bezvrednosti i reflektovaće na sebe. Kroz pustinje i planine, autoputem do pakla iako zna pravi put do oma i vrata raja, svoju prazninu, dehidriralu, popucanu kožu deliće i dalje u ćutnji.
Na kraju vlasnik postaje ništa drugo do kofera. U sebi će sadržati to nešto što ga čini unikatnim, na koži će se videti trag vremena a kroz oči da li vredi ili je samo još jedan prazan kofer.
