Uspomene koje svako od nas vucara po džepovima i predgrađima srca, nemarno ih odlažući na neodrećeno vreme. Uglavnom stanuju na periferiji i po kutovima naših stanova i kancelarija, komotno koegzistirajući u našoj čamotinji. Ukoliko se kakav probisvet usudi da zadre u njihovu privatnost i otuđi njihovo pravo na postojanje, zaštitiće se crvenilom na licu nekadašnjeg vlasnika. Uglavnom se pojavljuju u obliku privezaka, blesavih rukavica sa prorezima za prste, kapama neobičnih i šašavih amblema, šalova i svakojakih trica. I da, njihova vrednost nikako nema materijalni karakter. Znače nam samo, jer mirišu na NJU.
Jednom prilikom sam pretrčao pola Novog Sada, jer sam poverovao da sam izgubio privezak koji mi je ona dala. Od Pivarijuma, do menze, pa sve do centra. Poražen i prilično sjeban, dovukao sam svoju guzicu do stana i onda se od muke udario po pantalonama. Bio je u džepu. I mada nisam patetični papak koji pati od slinavljenja i tih gluposti..., pa recimo samo da bih za tu sitnicu u bilo kom trenutku dao sadržaj svog novčanika ili bankovnog računa.
