Moje treće iskustvo sa hranom Američkog Sna. Opet za sve je kriva televizija, gledajući filmove i serije uvek sam viđao kako oni tamo preko okeana zadovoljno mljackaju i uživaju u hamburgerima, čizburgerima i ostalim burgerima. A pošto sam rođen i odrastao na selu u Šumadiji uvek sam kao klinac mislio "Ako je naša pljeska ovako dobra, ko zna kakva li je ta njihova?".
Divio sam se svim tim bojama, ljubaznim lepim devojkama koje rade na šalteru i uz osmeh ti daju da jedeš taj predivan sendvič koji nije ni nalik našoj pljeskavici u somunu ili lepinji, da ne pričam da brkati čile nije ni nalik devojci iz filmskog MekDonaldsa. Bile su mi kul i te kese sa velikim m u koje su pakovali i one čaše sa poklopcom i cevčicom koja viri iz njega, milkšejkovi i onaj naoko savršen pomfrit. Zaboga i tu sam se opet pitao koliko je taj pomfrit bolji od naših svežih mladih krompirića. Tada mi je sve što sam viđao na tv-u bilo kul i nedostižno.
Onda jednog dana dođe ujak kod mene i kaže kevi da sutra ide u Beograd poslom i da bih ja mogao da pođem sa njim, da vidim malo velegrad i prestonicu. Vodiće me u zoo vrt i još neke stvari kojih se ne sećam. Bio sam četvrti ili peti razred i oduševljen idejom da ću konačno da ga vidim Beograd, jer znao sam da tamo postoji MD.
Da ne dužim priču stignemo mi u Bg, obiđemo zoo vrt, malo prošetamo po centru i krenem ja da molim ujaka da idemo u MD. Pokušao je on meni da objasni da je to sranje i da je hrana odvratna, porcije male a milkšejk sranje ali sam uspeo da ga nateram da me odvede.
Došli smo do onog na Slaviji i ušli unutra. Ne mogu da kažem da prvi utisak nije bio pozitivan, sve se sijalo i bilo je šareno, klovnovi na zidovima i gomila ljudi koji su po mojem detinjastom mišljenju bili zadovoljni i podsećali me na mljackajuće Amere dok su uranjali u svoje kutije na poslužaonicima. Ni nalik lokalnim kioscima brze hrane kod nas u provinciji.
Sećam se manje više da mi je naručio neki paket za decu sa sve igračkom unutra, milkšejk znam da nisam dobio već umesto toga Koka Kolu. Toga se i ne sećam najbolje ali se sećam da sam se razočarao čim sam otvorio kutijicu sa jebenim hamburgerom koji nije ni podsećao na onaj sa slike već je ličeo na neku mini ugaženu pljeskavicu sa nekom raspalom salatom i krastavčićima. Ukus je bio, ustvari nije bilo ukusa, samo je bilo masno. Meso je imalo ukus kartona malo omekšalog u, još jednom, masti. Pomfrit je bio, opet, masan i mlitav kao one gumene gliste koje su se kupovale na komad nekada. Čak je i jebena Koka Kola bila nemoguće hladna i natrpana ledom da nisam mogao da je popijem, a znamo koliko deca vole hladnu Kolu. Jedino što je po meni ličelo na nešto normalno je bio kečap i majonez iz onih plastičnih kutijica.
Osećao sam se tako namagarčeno i prevareno da hamburger nisam ni završio, ostavio sam ga na pola a pomfrit je ostao oštećen za tri četiri štapića. Led iz Koka Kole se za to vreme otopio pa više nije ni podsećala na sebe tako da sam i to bacio u onu idiotsku kantu za smeće. Ponekad volim da mislim da sam tada gledajući zadovoljnu gomilu shvatio da su ljudi budale i ovce koje služe za šišanje, ali verovatno sam bio samo zbunjen jer mi nije bilo jasno kako neko može da jede to sranje i da još debelo plaća za to.
Onda se moj ujak nasmešio i rekao "Lepo sam ti rekao. Idemo sad u Orač na po deset ćevapa".
