Krenulo me nešto dobro, k'o po loju. Dobro rodio bostan. Skoro nije bila tak'a cena. A Srem, k'o stvoren za lubenice. Celo leto smo radili, pa ja rek'o daj da odem s klincima i ženom do glavnom nam ga grada, da obiđemo onu našu tvrđavu iz doba kada smo i pobeđivali u nekim bitkama. A ima tu još štošta da se vidi...
Flašica vode, foto aparat što mi donese moja Desa iz Švice, 1000 dindži za gorivo, i mi smo za sat ipo stigli u našu prestonicu.
Priupitasmo mi prolaznike da nam pokažu kud da idem da stignem na Kalemegdan. Dvojica me ispsovaše što sam iz provincije, i jedna baka napokon, vidi se, dobra žena, objasni nam natenane.
Dođosmo mi tamo, smrdi onaj zoološki vrt na govna gore nego kod mene u štali.
Malo se postideh svoje braće iz grada, ali nastavih dalje. Do Pobednika sam se par puta sapleo o izlomljene stepenike i korov, a kad sam došao tamo, opet sam osetio isti onaj smrad u onoj kućici za izviđanje. Razočarah se ponovo, ali ko ga šiša, pa šta sam i ja zapeo da sve bude cakum-pakum.
Nastavih da se razočaravam u gradskom prevozu, opet isti smrad! Kod Vuka neki drogeraši, u Knezu ništa nije za moj novčanik, samo sam decu istraumir'o.
Zvezdara teatar, ruglo. Pozorištance Puž isti đavo.
I u tom trenutku, sinu meni nešto. Šta bi srbi mogli da imaju, a da valja?
Rakiju matori. Rakiju!
Spičim ti ja tako u Tri šešira, klincima po gusti sokić, sebi par čašica, i sedimo mi tako i kuliramo...
-''Tajo, pa ovo smo mogli i kući...''
-''Da znaš sine, da jesmo...Sledeći put te vodim u Zasavicu, manje smrde oni dabrovi.''
-''A i ne psuju k'o ovi ovde.''
