Specijalna vrsta bića kojima san jednostavno nije potreban-tu su,u svako doba dana i noći, da se jave na otvoreni radio program.
Voditelj: Halo dobro jutro/dan/veče,ko je sa nama?
RB: 'Alo,jesam u programu?
V: Jeste teta Perso(automatski joj prepoznaje glas,jer se javlja češće nego đak generacije da odgovara),izvolite.
RB:Eee, Vlado(takođe i RB znaju napamat glas svakog voditelja),sunce moje ja imam jednu muzičku želju!
V:(U sebi: Jao,stvarno?A kad je to nemaš?) Samo recite,tu smo da vam udovoljimo.
RB:Može li ona(počne da peva,jer ne zna naziv pesme)?
V: Mislite na ''Baš mi se ne da'' od Milana Babića?
RB:E,tu,tu sinko,ne da mi se da se smirim,pogotovo noću ova reuma,pa penzije male,pa ovo grejanje kasni....
V: (U sebi:Boli me kurac)Ma biće to sve u redu,ide pesma za vas.Nažalost,imamo drugog slušaoca na liniji,pa ćemo morati da se oprostimo od vas,doviđenja,javite nam se opet.
(U sebi:'Fala kurcu!)
