ratifikacija sporazuma

Kako to obično biva u Srbiji:
150 dana pre potpisivanja sporazuma počinje medijska kampanja o bitnosti istog, pljušte obećanja o boljem životu,standardu etc.
10 dana pre potpisivanja delegacija Srbije več ubeđuje partnera da ulazi u "posao stoleća", i da to treba što pre da učini. Konačno dolazi i potpisivanje. Osmesi, šampanjac, meze na čačkalicu, ugovori gotovi. I dok je sporazum uveliko na snazi u državi strateškom partneru, u Srbiji je još u vladi jer g17+ preti istupanjem iz vlade ako se sporazum ne ratifikuje uz specijalne uslove propisane od strane Mlađana Dinkića. Kako bi opstala, vladajuča koalicija pristaje na uslove. Opozicija na sav glas objavljuje da ova vlast neće još dugo. Ugovor konačno ulazi u skupštinu. Za to vreme strateški partner nalazi neke nepravilnosti u poslovanju subjekta koji je predmet sporazuma i naručuje nove ekspertize i procene... U skupštini ugovor čeka li čeka, međutim, svaka nova sednica donosi odlaganja. Te ne postoji kvorum, te radikali neće na švoja mesta, te se nalaze mnogo bitnija pitanja na dnevnom redu, poput ukidanja premija za porodilje i pružanje svih raspoloživih finansijskih sredstava pederima i lezbijkama. Strateški partner postaje nestrpljiv i preti tužbama. Tek kada vide da je vrag odneo šalu, sporazum se ratifikuje jednoglasnom odlukom.
U međuvremenu su stigli nalazi ekspertize koji su crni po partnera kao crna zemlja. Shvativši da je prevaren partner smišlja načine da povrati uloženo.

Tako da, umesto da donese obostranu korist državama potpisnicama, u Srbiji ratifikacijom sporazuma plodove beru političari i stranci, dok narod Srbije postaje bogatiji za znatno veću cenu nafte i krša nad krševima - Punta, u koji će istu da sipaju...