На гоблену истканом од успомена гледао је свој живот и тимарио кисели осмјех крајевима усана. Није постојао у овом тренутку, све око њега се сводило на непотребно битисање у сутерену живота. Око њега се у праску топова губила сва његова суштина, сви његови некадашњи идеали сад су умирали заједно са временом које је неумитно пролазило.

Отпљуну у страну да избаци из себе горак укус тек припаљене цигарете, прену се из кратког размишљања и удахну дубоко хладан талас помахниталог ваздуха. Заиста се осјећао напуштеним и безначајним, одвојеним од свега што би му могло да пружи наду да ће сутра бити имало боље. Све што је икада проживио сада му се чинило нестварно далеко, туђе, али прелијепо и вриједно.

А данас опет ваља умирати. Стави пушку на раме, опаса подерани војнички гуњ, и крену на линију. Свеједно, ако данас не умре, умреће и сагорјеће у гротлу ватре, најбољи дио њега...

Дај дај дај, дај да бацим једну бомбу! дај дај дај избијамо пломбу!