Ratna sreća

Negde kraj obala Morave mlad artiljerijski poručnik Mile ležao je pod jabukom... Bila je 1914. godina i samo što je završio akademiju. Rodio se tu, u tom malom selu. Otac mu je bio običan seljak, kao i majka. Nikad novca nije bilo, nikad luksuza da se svaki dan jede meso. Jeo se pasulj i luk, bar je toga bilo u izobilju. Dana kada je odlazio na akademiju majka mu je plačući dala pleten džemer, da mu ne bude hladno, a otac mu je sa tugom u očima samo stisnuo ruku, dajući mu ono malo para što su imali, da mu se nađe. Prošle su 4 godine i Mile se vratio kući kao oficir. Otac je tog dana zaklao prase i sada se lagano peklo. Međutim, Mile je želeo samo da vidi nju... Milenu... Bio je zaljubljen u nju još od detinjstva, a ipak nije je video 4 godine... Ko zna, možda se i udala. Ležao je tako grickajući slamku kada je ugleda. Išla je ka njemu smešeći se, odevena u u usku belu košulju i jelek, koji su jedva obuzdavali njene bujne grudi, koje su poskakivale sa svakim njenim korakom. Prišla mu je polako i poljubila ga. Zaustio je da joj kaže nešto, međutim ona mu stavi prst na usne i reče mu da ćuti... Ubrzo je došao rat. Mile je odmarširao na Drinu gde je poginuo dobivši austrougarsko tane u grudi. Padajući krkljavo je rekao:"Jebem ti moju ratnu sreću". Sahranjen je u svom selu kraj obale Morave ispod one jabuke pod kojom mu je došla Milena. Ona se nikada nije udala. Živela je sama i posle smrti Miletove majke i oca, samo mu je ona stavljala cveće na grob. Kada je umrla sahranili su je pored Mileta i sada počivaju zajedno u senci stare jabuke...