Razmišljam nešto

Три лика се возе у метроу изнад земље, двојица разговарају о поразу Србије предходног дана, а један је опасно наварен и трипује се:
(мисли у себи)

"Хмм, јел се мени то чини или идемо брзо, зграде баш брзо пролазе, еее, исте такве зграде је зидао и мој деда док је био жив, ал га осудише што уби комшију Раденка, а и ко га јебе, ионако нам је газио трактором по њиви док смо живели доле, ех, како нам је само било добро у Србији, ћале шаље паре, а ми уживамо, док се ћале мучи. А и нек се мучи, кад је деду млатио трупцем у главу, тада му је било лепо, а док је секо стричеву шуму још лепше, стипса једна, никад није хтео да нас води у ресторан на мору, увек смо морали да једемо у стану, пичка му материна. Ајооој, море, како је то било супер. Што ли успорава метро, да се није покварио, да нећемо сад можда да останемо овде на шинама, па да наиђе други метро и да нас удари, ајоооој, боже, молим те натерај га да се поправи, ајооој... Добро је, то је само станица, поново полазимо. Море...

(у том тренутку, ортак му се обраћа)

Ортак 1: Брате, јеси видео како су играли као пичке, оног Пантелића не бих у Албанску трећу лигу пустио да игра!?!
Наварени: Мајке ми брате, кунем ти се, трупцем га је у главу лупао.
Ортак 2: О чему ти то матори?
Наварени: Ма пустите ме бре будале, размишљам нешто.