Razmišljanje jednog običnog srpskog psa

Направили ми ову кућицу. Везали ме, и доносе ми остатке њихове хране, кад има... Жалим се. Кукам. Цвилим. Лајем. Узалуд. Покушавао сам и да се ослободим, да побегнем, да се осамосталим. Покушао...
Понекад ме пусте да се прошетам. Обично се тада залепи неки паразит за мене, па ми се смучи тренутна слобода. Дупло је платим. Пије ми крв и пије и пије... Не пушта... А ја се гризем, глођем, гребем, покушавајући да га се отарасим.
Кењам где стигнем. Најчешће, како сам везан, кењам у својој кући и око ње. Због тога ненормално много смрдим, што другима често смета. Али ја сам такав какав сам. Очекујем да други чисте моја говна. Очекујем. Али не... Највише волим да се посерем онде где је чисто, у зеленилу у неком парку. И не размишљам да л' ће другима да смрди и да л' ће неко да угази у моја говна. То је мени небитно. Ја често пливам у својим и туђим...
Сви редом ме пљују, псују и газе. Неки ми се радују. Кажу да сам добар. Ја машем редом. Радујем се кад ми се укаже бар мало пажње. Неки ме се и плаше, док други знају да пас који лаје не уједа, па су равнодуши на моје претње. Сувише сам мали ја за њих. Они су велике силе, а ја тек обичан српски пас.
Са осталим џукцима из краја пљујемо једну странкињу - чиваву - Фифи. Лицемерна је. Послушна улизица трпи разна срања и јебавања како би спавала у стану са газдарицом и добијала редовно воду и храну. Газдарица јој чак и говна чисти, а ова стално кења по каучу и стану уопште. Смешна нам је. Пре ћу да будем у говнима до гуше него да се повинујем неком и да носим оне геј розе чипкасте хаљинице.
Па ипак, и ја трчим, машем репом, глумим идиота јурећи лопте и гране које ми други бацају. Ни сам не знам зашто то радим. Биће да је генетика начинила идиота. Пљујем Фифи, а исти сам идиот. Само што лошије пролазим.
Увече лајем, јер тако морам. Нањушим лопове на километар од куће, ал ме газда често због тога шамара - каже да му не дирам пријатеље. Тако често гледам како нас пљачкају и ништа не радим да то променим. Не смем. Чуо сам да ако уједем руку која ме храни може да дође до боц боца боц па да ме успавају. Скоро су једног везали у џак и бацили низ реку. Ненормално се плашим тога, па машем репом и лижем прсте онима који су изнад мене.
Све у свему, неспособан сам да ишта променим, и дозвољавам да ми паразити уништавају крзно и крв. Свестан сам чињенице да сам се родио, да живим и да ћу да умрем као само један обичан српски пас. Само један обичан српски пас...