Prijava
   

Obrve

Patnja ostavljenog mužjaka se uglavnom svodi na čežnju za izmaklim sisama i guzovima.
Ja to naravno razumem, neću ovde da glumim lažnog moralistu.
Imao sam i ja jednom nečije sise, uveče sam se uspavljivao uz njih, jutrima sam im to kompenzovao kuvanjem kafe, pisanjem slova na papiru ili kupovinom sitnih potrepština.

Takvo ponašanje se obično obije o glavu.
Recimo- idealizuješ te sise i onda dođe trenutak kad ti se one pokažu.
Shvatiš da si se socijalizovao uz k.
Sve se sruši, a ti proklinješ sebe zbog nezahvalnosti.

Tako da, u redu je, patim i ja za takvim stvarima iz prošlosti.
Ljudi smo, volimo da se trljamo, volimo meko pod prstima i normalno da nedostaje.

Ali, postoje i neke specifične faze u osećanju odsustva.
Setiš se nekih sitnih navika, tikova, setiš se neobičnog izgovaranja pojedinih kombinacija slova.
Setiš se obrva ...

To mene rastura.
Tkivo stari, atrofira, gubi vrednost pod tuđim prstima, i onda lakše podnostiš njegovo odsustvo.
Ali obrve, to su ti čuvari planeta.
Ono o čemu si maštao dok nije postalo telesno.

Tako i ja mislim na te divno grupisane dlake.
Gledao sam je u obrve, nisam imao hrabrosti da ponudim svoj pogled njenim očima.
Onda sam počeo da ih uhodim.
Uglavnom u snovima.
Pizda ne sme da izlaže lice ljudima.

Pričao sam sa njima o snegu, ili o nekim notama ...
Maštao o promenjenom sebi.
O biću koje ima put ali ne i trajanje.
Bilo je lepo, veruj mi.
Lepo je kad se postidiš pred nekim.
Pred nečijim obrvama.

Kad znaš da bi se raspao od jednog pokreta tih divnih malih stanovnika lica.
I da ništa ne bi ostalo od tebe ... Od one odvratne sujete koja te celog života zakucava ...

Da, to je kad dvoje imaju jedan puls.
Jednu percepciju stvarnosti, jedan strah od buđenja.
I ništa se ne dešava ...

Ćutao sam joj u obrve, nije se bunila ...
Ono što je bilo posle pripada logici propasti.
Neumitnosti jednog procesa koji teče paralelno sa vremenom u tebi.
Ne želim da pričam o tome.
To mora da se plati.
Svaka radost se plaća.

Samo želim da razmisliš sledeći put kad te uhvati žal za sisama ...

   

Gangrena (Duše)

U našem narodu se ustalilo verovanje da gangrena zahvata samo tkivo, tj. fiziološki organizam.
Ali postoji i gangrena koja zahvata Dušu, i mnogo je pogubnija od "obične" gangrene.

Gangrena Duše je emotivno prenosiva bolest, ali preventiva nije potrebna pošto je Bog osobama obolelim od ove opake bolesti podario prirodni nagon za (samo)Izolacijom.
U kasnijem stadijumu ove bolesti, duša postane porozna, pa bolesnik ima osećaj da se raspada dok hoda, da se troši kao bajat hleb .. to su zapravo delići duše koji se otkidaju.

Razlikujemo Fingiranu (forsiranu) i Pravu (autentičnu) Gangrenu Duše.
Fingiranu Gangrenu možemo sresti na svakom koraku, dovoljno je samo da upalimo Pink ili tako neki kanal, ili da pustimo neku radio stanicu sa domaćim melosom.
Videćemo (čućemo) karikature koje reklamiraju (forsiraju) svoju bolest, razne kombinacije bola i alkohola, prevare i kajanja itd ... da se ne zadržavam previše na ovome, znate o čemu pričam.

Prava Gangrena duše je karakteristična za asocijalne ljude, osobe kojima se desila neka velika nesreća, ili im je jednostavno Percepcija previše razvijena.
Pravi bolesnik ima osećaj da je mali i nebitan, mrzi sebe kad pomisli da je previše tužan, sve svaljuje na Ego. Druži se sa pticama i kornjačama, ne plače na sahranama.
Gangrenozni bolesnik ne reaguje na globalne nesreće, epidemije, ratove, čak i kad se dešavaju pred njegovim očima, ali je u stanju da se "raspadne" kad vidi nekog psića kako šepa ili mače kako mjauče.

Leka za ovu bolest nema, pa se ovakvi bolesnici često odlučuju na Samoubistvo, iako samoubistvo ne može da zakrpi njihovu Dušu.

   

Žađ

Žal i čađ.
Garava tuga sa zavidnom kilometražom i ožiljcima na srcu.
Emocija koja pogađa stare bluzere.
Takođe jedan od najviših stupnjeva beskonačne lestvice ugroženosti, ikada.

U prevodu na pojednostavljeni srpski: govno, ali sa istorijom.

Albert: I, kakve su palačinke?
Herman: Žađ, povračaču.

   

Kuntaminacija

Trovanje spavanjem. Uglavnom onim poslepodnevnim, kad dođeš s posla/faksa, sručiš se na krevet u nadi da sklopiš kapke na 20 minuta i probudiš se posle 3 sata, sa delimičnom amnezijom u poimanju vremena. Ako je na snazi zima, problem je još i gori, jer mrak oko četvorke dodatno zajebe situaciju, tako da postoje realne šanse da utripuješ da si se probudio u 2067-oj godini kao kapetan ekspedicije koja je krenula na Neptun.

- Kevo, nigde ne mogu papuče da nađem, voz polazi za sat vremena, pomozi mi jebote, propašće mi aranžman za Hurgadu, bre.
- Injaaaao, mamin blenta se kuntaminirao. Aj, sine, idi umij se pa uzmi lopatu da očistiš sneg, napadao je dok si spavao.

   

Donje Vranje

Od autobuske pa dole. Divlji zapad. Mesto gde se burek jede u ''pola 'leb''. Mesto gde pitanje ' Jel ima neki problem?' znači da problem bez obzira na negativan odgovor postoji. Mesto gde 'Pa aj će ti ga rešimo problem' predstavlja radikalno rešenje istog. Mesto gde svaka ulica ima svoj cirkular. Mesto gde će te prebiti desetorica istovremeno i biti jako zbunjeni ako ne ideš 'od kuću do kuću' da se svetiš pojedinačno. Mesto gde te frizer zove 'komšo' i 'brače' i zna samo 2 frizure 'tarzanku' i 'jebi kevu sa strane, gore ispoštuj'. Mesto gde se posle teretane mahinalno pipaš za sisu da vidiš 'rasne li'. Mesto gde pitanje 'Što je bilo be' uopšte ne zahteva odgovor šta je u stvari bilo.Mesto koje nema nijedan kafić (Djurina puNpa se ne računa). Mesto gde se kuneš rečima 'Da ne'am majku u pičku'. Kraj čiji pripadnici u grad idu 'čoporativno'.Mesto gde postoje ispraćaji za civilno služenje vojnog roka. Ne, to nije Durlan, nije ni mini Zemun. To je DV. Kraj koji volim.

   

Singularitet

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.

   

Jebani i nejebani cvetovi

Cvet je čudo, lep, mirišljav, olujno čulan, kratkotrajan i prokleto prolazan. Takav je, gotovo nematerijalan kao san jer je lišen savkog materijalnog smisla ukoliko ne proizvede plod. Tek kad vidite tužan prizor uvelog cveta shvatite koliko je produktivno jebanje važno i smisleno za plod i sledeću generaciju lepote. Plod ne mora biti, a najčešće i nije, lep kao cvet, ali je materijalan i sadrži podjednake ekvivalente energije i života, suštinski neophodne za svu lepotu sledeće generacije cvetova.

   

Leonardo

Komad fekalije koji odbija da napusti WC šolju, čak i posle nekoliko povlačenja vode. Ime dobio po poznatom holivudskom glumcu koji je iritirao gledaoce odbijanjem da potone u filmskom spektaklu Titanik.

   

Umetnost dokolice

Da se odmah razumemo, dokolica je jedna sjajna stvar. Ne traži vodu, hranu, pažnju, brigu, sisu, a opet, čini te srećnim i zadovoljnim. I sad, kad uzmeš da budžiš tu sjajnu stvar, dobiješ njen najsvaršeniji apgrejd - umetnost.

Legneš uveče sa mišlju da sutra konačno u svom životu promeniš nešto. Al ne u smislu da počneš da učiš, zarađuješ, praviš dugoročne planove sopstvenih finansijskih tokova, tražiš ženu svog života, koja će ti izroditi decu vaših života i slično. Ne. Legneš sa mišlju kako ćeš od svakodnevnog sedenja satima pored kompa, zevanja u tv, popunjavanja tiketa, češanja čmara, drkanja na azijatkinje koje svršavaju sa tanjiračama međ nogama i slično, napraviti neku toliko dobru grotesku koja se može nazvati umetnošću i koja će te, što je najbitnije, zadovoljiti u potpunosti.

Ustaneš u neko ludo vreme, recimo 7 i 44. Obaviš jutarnju wc rabotu, napraviš neku kereću klopu, skuvaš čaj umesto kafe. Onda razmontiraš komp i skembaš ga u orman. Takođe i tv. Ortacima pošalješ grupni sms i kažeš da danas nećeš s njima da igraš na Barsu i da gađaš nedobitnim tiketima sisatu radnicu. Izvadiš bateriju. Napuniš kadu vodom. Ubaciš bateriju u vodu i staviš ruku. Ne udara, jebiga. Ispišaš se u vodu jer je slana voda bolji provodnik struje. Opet ponavljaš proces. Opet ništa. Nema veze, teraš dalje.

Odeš na neko stovarište građevinskog materijala i kupiš 50 kila peska, neke letve, kanap, i visak. Prospeš onaj pesak u dvorište, lepo ga poravnaš i iznad njega sklepaš Fukoovo klatno. Izbaciš ono metalno govno iz ravnoteže i čekaš. Uzmeš lupu i gledaš da l klatno uvek opisuje trag po istoj putanji il malo odstupa. Jebiga, teško ćeš išta videti, klatno je previše kratko. Za nekih 60-ak metara cirka. Nema veze, teraš dalje. Naravno da znaš da Zemlja vrši rotaciono kretanje. Odeš na tavan i nađeš stari globus. Staviš šešir na glavu i šutiraš ga kao Čaplin u Velikom diktatoru. Pevaš naglas D vrld iz majn, iako znaš da je Geta peder koji se samo spava u dupe i u čmar. I u rektum, dabome.

Tok događaja se nastavlja. Odeš u prodavnicu, kupiš 2 obične plazme. Samelješ ih. Izmeriš dobijenu masu i podeliš sa 300. Izračunaš koeficijent korisnosti mašinice za mlevenje. Izađeš napolje i vikneš "Eureka". Odeš na trafiku i kupiš Eureku. Rešiš belu ukrštenicu, koju si kao mali uvek preskakao jer je preteška. Nastavljaš da dominiraš. Izvadiš cigle iz TA peći, kao i motor. Zaklopiš peć i uzmeš je pod mišku. Šetaš gradom sa pećkom pod pazuhom i očaravaš svet svojom snagom. Vratiš se kući. Legneš na kauč i ispituješ savitljivost sopstvene kičme. Teško ide al nekako si uspeo da lizneš glavić. Probaš spermu. Al ne samo probaš. Pojedeš je bez leba.

Pade i mrak. Sreća pa je vedro pa se setiš magarca iz Laku noć deco i odeš da brojiš zvezde. Svakoj daš neko levo ime, pa kad ih prebrojiš, pokušaš da se setiš koja je koja. Sigurno si u pravu, jer nema dokaza da si pogrešio. Osećaš se neverovatno ispunjeno. Vrneš se u kuću i skuvaš čaj od belog sleza. Da, od onog govneta kojim te majka kljukala kad se kao mali prehladiš. Staviš onu plazmu u njega. Nadrobiš i malo cigle iz TA peći. Izađeš napolje, sedneš u pesak i gurneš onaj pendulum da se klati. Gledaš. Boli te kurac.

   

Marlboro

Malboro.
Pljuge.
Marlrboro.

daćete mi jedan marlrobo.
imam samo tozla malbroro lajt.
ae može i to, produženi marlobro i pljuge.

   

Limena mačka

Ako je samoća najgore moguće drustvo u koje čovek može da upadne onda je društvena interaktivna mačka-robot izronila direktno iz pakla. Novotarija za tešenje usamljenih i tužnih ljudi. Nastala je minimalnom zaslugom inženjera robotike i maksimalnom ciničnom kreativnošću psihoanalitičara usamljenosti.

To je najnoviji lek za planetarni trend porasta broja usamljenih ljudi, ne piški, ne kaki, nema teranje i ne razmnožava se, ne traži da ide u šetnju, ne bira hranu, ne razboljeva se, vremenom ne postaje gojazna.... jednom rečju savršena. Ah da, zaboravih baterije, ne treba ih menjati, kad joj oči “pocrvene” sama pronađe “bazu” i “sedne” na punjač ne prekidajući svoj šou ali sada u sedećem položaju. Ima krzno, usta i zube koji se ne kvare i lome, ‘vata samo FM stanice (jebi ga ništa nije savršeno) a kad stigne email ona “kaže” “mail-jau”, razume oko 20 komandi i ima softver za mačji i pseći govor tela. Jebi ga, ukusi se razlikuju, pa jedan dana može pružiti mačje društvo a već sutra uz promenu krznene presvlake pseće. A kada je situacija toliko jebeno beznadežna da je i društvo limene mačke suvišno “dugme” Off je uvek tu. Divota. Šta će nam raj pored ovakve zabave, možemo zauvek ostati ovde, usamljeni ali u društvu limenih mačaka.

   

Ides u kurac

Ma nemoj da pricas?!
Neko baronise a mi mu kao verujemo.

- Ja sam ti tamo glavni, za sve se pitam. A zaposleni znaju sta treba da urade cim ih pogledam.
- Ides u kurac?! Ti okom, oni skokom, a?

   

Spoznavanje sopstvene seksualnosti

Stvarno rođenje ljudskog bića. Život pre shvatanja posedovanja kurca i pičke se može opisati nekom monotonom linearnom funkcijom: balavljenje kevine sise- fekalizacija pelena-prve reči-prvi koraci-guranje kocke u krug-gomila razjebanih igračaka...Sve u svemu, žešća smaračina. Već prvi kontakti gornjih ekstremiteta sa onim što će mnogo godina kasnije postati močuga i futrola za istu, razbija linearnost gorepomenute funkcije i eksponencijalno uvodi mladunče homo sapiens-a u čari pravog života.

Rođendanska žurka kod nekog žutokljunca. Matorci sede za astalom, jedu krmetinu i seru o politici. Deca jurcaju po sobi k'o muve bez glavića, gađaju se tortom i slinama, grokću, ciče, cvile, urlaju, pevaju kretenske pesme o Deda mrazu...

Mustafa (slavljenik): E, ajde da se igramo autića.
Vjerica Radeta: Neeeećemo, igraćemo se Barbikama. Ja ću da češljam i oblačim ovu zadriglu, baš deluje radikalno, tak'a ću i ja da budem kad odrastem, grok grok.
Kenenisa Bekele: Aj trčimo napolju.
Baštjan Švajnštajger: Ajmo fuce, ja ću budem Nemačka, a vi Izrael. Ako izgubite, ima celo veče da mi zighajlujete.
Krešimir: Aj 'vatamo Šećerezadu.
Sva deca: Da radimo Šećerezadi šta?
Krešimir: U jebem vas needukovane, da je 'vatamo za dupe i pičku, eto šta. Je l' bre, je l drkate vi?
Sva deca: ???
Krešimir: Džizs, je l bar draškate?
Sva deca: ???
Krešimir: :facepalm: (u sebi) Od sad idem na rođendane samo kod trećaka, ovi iz moje generacije su zaostali kao rep za krmetom. (naglas) Ništa, idem ja malo u kupatilo sa Šećerezadom da peremo zube, a vi navalite na lutke i autiće.

   

Večiti dečaci

Velika, topla bića koja zauvek zadrže barem delić deteta u sebi.
Od najranijeg detinjstva dobri drugari koji vremenom postaju venčani kumovi.
Nežni očevi svojoj deci koji pričaju najbolje priče, izmišljaju najluđe igre i dele kradom po štanglu čokolade pre ručka da mama ne zna.
Bolji od botoksa jer podmlađuju svoje lepše polovine u trenutku đavolskim pogledom i širokim osmehom.
Iako su često kao tinejdžeri bili odbijani kao nezreli, jednom kada se ožene, barem nekoliko ženskih srca potajno uzdiše: "Gde mi je pamet bila?"

   

Avokado

To vi je kad majmuna u dzungli uapsi dzunglaška policija što je ukro bananu. Pročitaju mu tade njegova prava i kažu, imaš pravo na avokado, jerbo u dzungli nema advokat, uvopšte otkad je Tarzan preminuo.

   

Mrčo

Ono što je lola u predelima ispod 150 metara nadmorske visine, to je ovaj delija preko 2000. Mrčo je visok, širokih ramena, dugih gornjih ekstremiteta, koji se završavaju šakama veličine grtalice za sneg. Od malena vaspitavan spartanski, on je savršen primerak kiborg ratnika. Gorštačkog temperamenta i hedonističkog duha, preke naravi i kleckavog hoda, on je nastavljač svoje poštene loze, čuvar duha predaka i lučonoša. Pije rakiju, isključivo prepečenicu i kida dimljeni pršut zubima. Voli masan kajmak i pije mleko direkt iz kravine sise. Prezire fit jogurt i neprženi kikiriki. Ustvari, nikad nije ni čuo za te pošasti. Obožava svoje komšije, takođe mrče, i redovno se dovikuje sa njima s jednog planinskog venca na drugi. Katkad siđe u neko selo i šmeka pičke, ne bi li ih privoleo da se popnu s njim u katune. Ako li koju privoli, veže joj povez preko očiju i jebe je 3 dana. Posle 9 meseci dobija ćerku. Ako se desi da sistem (čitaj: muškarac-žena) zajebe i treći put, te mrčo dobije i trećeg naslednika bez kurca (čitaj: žensko dete), dešava se takozvano pročišćavanje jalovine. Pošto ne mogu da utvrde ko je "krivac" zbog kog ne mogu dobiti željenog naslednika s močugom, izvlače čačkalice. Ako mrčo izvuče kraću, besi se o krivu šljivu, ako pak mrčovica izvuče ovu koja nije duža, dobija malj od 60 kila po vugli. Poslednji mrčo je otišao sa lica zemlje pre oko 150 godina. Sticajem okolnosti, dobio je treću ćerku, ali je ispao kavaljer i pružio svojoj ljubi dve čačkalice iste dužine. Od tad pa do danas ostade samo maglovito sećanje na ovu čudnu sortu koja je kurac mesto kaiša koristila.

   

Himalaji su “sakrili” pičku

Himalaji postoje tek tričavih desetak miliona godina ali su za to vreme uspeli da pomognu našim prabakama da “sakriju” svoju dragocenost duboko i zagonetno negde između prednjice i zadnjice, i leve i desne noge. To nije bila slučajnost. Svejedno, naše pradeke su se našle u problemu. Umesto da im pička četvoronožne prabake uvek bude pred očima i “na izvolte” sada je ta ista pička kod dvonožne prabake bila sakrivena i teško dostupna. Jednostavno, posle nastanka Himalaja nije više bilo tako lako i jednostavno jebati.

Kako je bilo pre Himalaja?

Pre Himalaja celokupna strategija četvoronožnog pradeke je bila prilazak “straga” četvoronožnoj prabaki i uz malo natezanja, htela ona ili ne, jebanje je bilo neizbežno a produžetka srećnog niza obezbeđen.

Kako je bilo posle Himalaja?

Posle nastanka Himalaja dvonožni pradeka je morao da dvonožnu prabaku nekao privoli na seks raznim strategijama i manevrima. Ne, nikako nije smeo da bere i poklonja joj cveće jer od jebanja onda ne bi bilo ništa. Prabaka bi jednostavno pojela cveće ... i to je to. Umesto toga strategija pradeke je bila da prabaku dovede na livadu i POKAŽE joj cveće. Sva srećna i oduševljena ona bi se onda naguzila da ubere cveće a pradeka bi to iskoristio i naguzio prabaku, produžio srećni niz i dodao još jednu grančicu porodičnom stablu.

A kakve veze imaju Himalaji?

Imaju i to velike. Pre Himalaja Afrika (pradekin i prabakin dom) je bila prekrivena kišnim prašumama možda i bujnijim od onih amazonskih. Najbrže i najbezbednije “transportno sredstvo” u ovim uslovima je bilo skakanje sa grane na granu, a za to su pradekama i prabakama bile potrebne četiri ruke ili četiri noge, svejedno je, ali to je ono što je funkcionisalo. I tako bi ostalo do dana današnjeg da se ....

... ostrvo Indija nije “zakucalo” u Aziju. Silno je potisnulo i naboralo zemljinu koru i konačno uzdiglo Himalaje koji su kao nepremostivi bedem poremetili dolazak kišnih oblaka nad Afrikom. Kišne šume u Africi su prestale da budu kišne i na kraju su prestale da uopšte budu šume. Teren je postao travnata savana ...

... a u savani su pradeke i prabake morale da “siđu sa grane” jer nije bilo više ni grana ni drveća. Samo trava u ravnici. Tada se pokazalo da je vrlo pametno i zdravo uspraviti se i razgledati okolinu jer u travi je vrebalo svašta. To je bio trenutak kada su prabake sakrile pičku a pradeke počele da se češu po glavi od silnih problema, mada su muški “ukrasi” i dalje landarali i ljuljali se na povetarcu kao i pre Himalaja.

Kad danas vidim sve one neustrašive momke kako osvajaju smrtonosne gudure Himalaja pomislim kako je Bog stvorio ove planine samo da bi muškarcima zakomplikovao život i nametnuo im večitu igru osvajanja i Himalaja i žena.

Optimističniji zaključak bi glasio da su Himalaji zaista zakomplikovali život muškarcima ali su ga sasvim sigurno učinili bogatijim i inetresantnijim. Ali ne samo muškarcima.

   

Bezbožan, jedan

Najniža ocena iz veronauke.

   

Prhtati

Prdeti nezainteresovano i sa nedostatkom organizacije. Periodičnost i prhtanje nikada nisu čuli jedno za drugo, a kamoli se sreli. Pripravništvo u prhtanju odlikuje ljubitelja fitnesa, jer mu se ishrana svodi na kupus, jaja, pasulj, sočivo, grašak, boraniju, ptičije seme i meso. Senior prhtač disciplinu razvija duhom, i ne potkrepljuje je materijalnim. Senior prhtačem se ne postaje, senior prhtač se rađa.

- Deda, aj pliz, prhći u svojoj sobi, sad će mi dođe devojka.

   

Pa spasite ga majku vam pokvarenu!

Mnogi uživaju u dokumentarcima o životinjama. Tu ubrajam i moju malenkost.
Najčešće su omiljeni dokumentarci o odrastanju malih lavica, geparda, majmunčića i ostalih stanovnika savane.
Međutim, mnogi od istinskih ljubitelja životinja bivaju šokirani pojedinim scenama, a dešava se da mlađani naraštaji povuku i traume posle gledanja pojedinih dokumentaraca.
A predatore, koji su im u početku simpatični, počinju da mrze...

Voditelj: Lavice love u čoporu... Ipak, one nisu toliko hrabre da napadnu krdo slonova. Verovatno će čekati priliku da se mladunče slona odvoji od krda......

Gledalac(u sebi, zadovoljno): -Ma mogu da ga puše lavice kad je on u grupi. Samo se ti slonče drži njih i sve će biti ok. Mogu da probaju da napadnu, baš bih voleo da vidim kako lavovi lete u nebo, hehehe(zlobno)!

Voditelj(nakon 5 minuta): Ali šta je ovo?! Izgleda da su lavice dočekale toliko isčekivanu priliku. Mladunče je još uvek mlado i ne moze da prati korak slonova koji se kreću isuviše brzo za njega.

Gledalac(u sebi, dok polako skace adrenalin): - Alo bre slonovi pizda vam materina klempava, pa usporite malo, a ti slonče potrči malo jebem te u noge.

Voditelj(nastavlja): Mladunče sve više i više zaostaje... Pištanjem doziva ostale slonove ali oni su se sada isuviše odaljili.... To je znak da lavice krenu u akciju.

Gledalac (guta knedlu): 'Oće li neki slon da se okrene, jebo sam mu majku slonovsku glupu.

Voditelj (nastavlja): I krenule su... Lavice obično ubijaju tako što zubima pokidaju gušu i puštaju da se žrtva uguši u sopstvenoj krvi.......

Gledalac (šok i neverica, suze u očima, nemo posmatra kako lavice već 5 minuta mrcvare slonče koje se još uvek mrda)

Voditelj (nastavlja): Ali, to su sve zakoni prirode... I protiv toga se ne može. Ovakav lanac ishrane već vekov.....

Gledalac (eksplozija adrenalina i pičkaranje koje nastaje nakon raketnog iskakanja sa fotelje): -Alo bre kakav lanac ishrane, njih 3 na jedno slonče bre mamu im jebem, pa šta rade ovi što snimaju, što ga nisu spasili pičke nijedne, tako bi i čoveka ostavili!!!
Pukni puškom, spasite ga majku vam pokvarenu!
......

#145
+22409
272
definicija