Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.
Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.
Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.
Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.
I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.
Kaže se za lika koji ne shvata žargone, odnosno koji sve shvata bukvalno. Sa njim samo konvencionalan razgovor, kao kad pregovarate sa MMF-om!
- Pa gde si ti baki? Ovo su Mina i Andrea. Čekaj, šta će ti taj tiganj? - Pa jel' si rekao da ćemo da pržimo neku ribu? - Rekao sam da ćemo da barimo ribe! Some! - Pa šta sam trebao da ponesem? Šerpu?
Izašao sam iz mračnog hodnika stare, memljive zgrade i na vratima sreo komšiju iz stana iznad. Na njegovo razdragano:"Dobro jutro komšija", samo šturo klimnuh glavom i užurbah korak, kao da sam želio da pobjegnem od nečega. Nerviralo me nešto u tom dobroćudnom, krotkom, vječno nasmijanom licu; kao da sam se plašio prevelike količine sreće kojom je isijavao.
Izađoh napolje, udahnuh zagušljivu smješu magle i gradskog smoga. Prezirao sam jesen, ne znam. Valjda zato što sam je samo preživljavao, bez registrovanja stvari koje su je karakterisale. U stvari, nijedna lijepa stvar mi se nije desila u jesen.
Šetao sam dugo po krivudavim, mokrim ulicama, ne znajući otkuda sam došao ni kuda sam krenuo. Previše su me kovitlale misli, a oštar jesenji vjetar ih je raznosio svukuda, u maglu, čini mi se. Da, da, pošao sam samo po cigarete...
Zatražio od prodavačice kutiju neke bezvezne krdže, da potisnem nagomilanu nervozu i tupi bol u slijepočnicama. Ljutito mi pruži cigarete, kao da daje milostinju. Opsovah je u sebi i jedva se suzdržah da joj ne odbrusim. Uh, kako nekoga možete da zamrzite na prvi mah- pomislio sam. Zapalio sam cigaretu, zadržao dah da mi miris nikotina prostruji žilama. Krenuo sam kući.
Prolazeći kroz mali park vidio sam bezazleni, mladi par. Baš tu, na klupici koja je krila najljepše uspomene o mojoj prvoj ljubavi, mojoj pravoj sreći, neki novi klinci su ispisivali najljepše stranice svojih životnih priča. Sjetio sam se nje. Bože, gde li je sada? Kako su nam se tako razišli putevi, kada smo se toliko voljeli? Misli su samo navirale, rojile se u meni. Kako je ova omladina danas bezobrazna, vidi šta rade na javnom mjestu! - progunđah za sebe, čisto da povratim onaj stari osjećaj nervoze. I otkud im pravo da kvare tuđe uspomene?
Vratio sam se u sobu, uključio TV. Opet Skuština na Tijanićevom evropskom servisu. Sam pogled na ta zadrigla, bezvezna lica izazva u meni napad panike. Mrzim vas! Mrzim ove požutjele tapete skromne garsonjere, neudobni namještaj, gomilu prljavog posuđa koje moram oprati. Mrzim što mi dani odmiču bez cilja i pravca, bez dešavanja i promjene. Što uveče ležem u hladan krevet bez ikoga svog, što se budim kao da mi je svaki dan robija.
Sve se skupilo u meni, cijelo jedno more mržnje. Ipak iz beskrajne morske površine, izroni jedna misao. Najviše od svih, neopozivo i bezgranično, mrzio sam sebe. Od čovjeka sa ciljevima i ambicijama, postao sam neko ko je pogubio uzde svog života i sada, u predvorju ništavila, broji trenutke do neke druge šanse... Da da, zato vas sve mrzim, vas srećnije, bolje, ispunjenije...
Da, prvi put to priznajem sebi. I zaista se osjećam lakše. Sklopih oči, obgrlih tamu i poželih da se probudim radostan, prvi put posle čitave vječnosti. Da mi se sreća rastvori u krvotoku, da osjetim da zbog nečega treba živjeti. I da obavezno zasija sunce...
Uništitelj poslednje nade. Taman kad se ponadaš da lepa, sređena i trezna devojka prilazi jer želi da se upozna sa tobom, tačno u trenutku kada mahinalno ispružiš ruku da se pozdraviš ona ti mesto ruke tutne letak, mesto imena ti izrecituje korporativni slogan, a mesto broja telefona jedine cifre koje možeš da izvučeš iz nje su procenti akcijskog sniženja.
Misteriozni lik, bogotac. Čovek koji sve poznaje, svima pomaže, a nikome ništa ne traži. Domaća verzija Deda Mraza, koji ne pravi razliku između dobrih i loših. Jedini koga svi Srbi vole.
- Kako si bre došao do mesta zamenika ministra za ekologiju sa srednjom cvećarskom?! - Ma znaš, preko Veze.
Omiljeni srpski hobi. Nema te stvari koju Srbi više vole nego da napiju nekog stranca koji se igrom slučaja obreo u zemlji Srbiji. Bilo da je u pitanju srpski zet ili prijatelj prijatelja, ili rođak rođaka, ako je stranac i zadesio se u nekom društvu, u kafani, na ručku, proslavi ili svadbi, na bilo kakvom okupljanju, prvo što će ga dočekati je ispijanje čašica rakije dok ovi oko njega nazdravljaju sa njim ali - na smenu... ne bi li ga što pre napili i zezali ga onako pijanog. Čak nije potrebno ni da se unapred dogovaraju da ga napiju, to sve nekako dođe sponatano i podrazumeva se...
- Ajde kume, živeli! - Živeli! - Šta je to? Ovde u Srbiji se ne nazdravlja sa praznom čašicom, daj ovamo da ti sipam još... Pa nisi ti pola čoveka... Šta ne možeš? Ajde još jednu, ovu sam ja pek'o, tera voz...
Za njega je pogled serijskog ubice igrica za male bebe. Da je Hičkok ovo spazio, njegovi horori bi bili makar duplo strašniji. Pogled koji ledi, oduzima i ono malo kostiju zbog kojih ste došli kod lekara. Upućuju ga starije osobe ženskog pola, u čekaonicama Domova zdravlja, i namenjen je osobi koja ima vezu da ne čeka.
- Alo bre, alo bre, hvatajte ga, čekam ovde od 7 i 15, ispratila sam obe pauze, na jednoj je guzio sestru, na drugoj mu je pušila, i sad pušta ovoga preko reda! E ne može! GDE JE OVDE PRAVDA?
Devojka koja jako cesto menja momke. Razlikuje se od stafete po tome sto je u vezi sa svim momcima sa kojima spava.
Aca: Ko je bre onaj lik sa Anom? Zar ona nije sa Jocom? Milan: Ne bre, sa Jocom je raskinula proslog meseca. Ja sam mislio da je sad sa Simom. Sima: Ne bre, sa mnom je raskinula pre dve nedelje, ja sam mislio da je sad sa Perom. Pera: Ne, sa mnom je raskinula juce. Ovo joj je ocigledno novi decko. Aca: Znaci, riba je ringispilka.
