Egofob

Изашао сам из мрачног ходника старе, мемљиве зграде и на вратима срео комшију из стана изнад. На његово раздрагано:"Добро јутро комшија", само штуро климнух главом и ужурбах корак, као да сам желио да побјегнем од нечега. Нервирало ме нешто у том доброћудном, кротком, вјечно насмијаном лицу; као да сам се плашио превелике количине среће којом је исијавао.

Изађох напоље, удахнух загушљиву смјешу магле и градског смога. Презирао сам јесен, не знам. Ваљда зато што сам је само преживљавао, без регистровања ствари које су је карактерисале. У ствари, ниједна лијепа ствар ми се није десила у јесен.

Шетао сам дуго по кривудавим, мокрим улицама, не знајући откуда сам дошао ни куда сам кренуо. Превише су ме ковитлале мисли, а оштар јесењи вјетар их је разносио свукуда, у маглу, чини ми се. Да, да, пошао сам само по цигарете...

Затражио од продавачице кутију неке безвезне крџе, да потиснем нагомилану нервозу и тупи бол у слијепочницама. Љутито ми пружи цигарете, као да даје милостињу. Опсовах је у себи и једва се суздржах да јој не одбрусим. Ух, како некога можете да замрзите на први мах- помислио сам. Запалио сам цигарету, задржао дах да ми мирис никотина проструји жилама. Кренуо сам кући.

Пролазећи кроз мали парк видио сам безазлени, млади пар. Баш ту, на клупици која је крила најљепше успомене о мојој првој љубави, мојој правој срећи, неки нови клинци су исписивали најљепше странице својих животних прича. Сјетио сам се ње. Боже, где ли је сада? Како су нам се тако разишли путеви, када смо се толико вољели? Мисли су само навирале, ројиле се у мени. Како је ова омладина данас безобразна, види шта раде на јавном мјесту! - прогунђах за себе, чисто да повратим онај стари осјећај нервозе. И откуд им право да кваре туђе успомене?

Вратио сам се у собу, укључио ТВ. Опет Скуштина на Тијанићевом европском сервису. Сам поглед на та задригла, безвезна лица изазва у мени напад панике. Мрзим вас! Мрзим ове пожутјеле тапете скромне гарсоњере, неудобни намјештај, гомилу прљавог посуђа које морам опрати. Мрзим што ми дани одмичу без циља и правца, без дешавања и промјене. Што увече лежем у хладан кревет без икога свог, што се будим као да ми је сваки дан робија.

Све се скупило у мени, цијело једно море мржње. Ипак из бескрајне морске површине, изрони једна мисао. Највише од свих, неопозиво и безгранично, мрзио сам себе. Од човјека са циљевима и амбицијама, постао сам неко ко је погубио узде свог живота и сада, у предворју ништавила, броји тренутке до неке друге шансе... Да да, зато вас све мрзим, вас срећније, боље, испуњеније...