Umetnost koju su negovali najveći umovi sveta.Počev od grčkih filozofa koji su naređivali svojim učenicima da ništa ne rade i tako od njih stvorili vredne i poštene ljude, preko Marka Tvena koji je to najbolje opisao u čuvenom romanu ''Tom Sojer'', pa do modernih političara koji savetuju ljude da ne rade po velikim vrućinama (al' proš'o je Srbin devedesete, zna da više vole čoveka bez posla nego 'leb na stolu).
Najkraće, ovo je pokušaj (u kojoj meri uspešan zavisi od našeg glumačkog talenta) da, nagovarajući druge ljude na nešto što ne želimo, oni, ako ne zbog nečeg drugog onda iz inata, urade nešto sasvim suprotno - ono čemu se nadamo i priželjkujemo.
Kako je ljudski mozak, pod utiskom laži i prevara, dosta napredovao i oguglao na ovakve pokušaje, pod obrnutom psihologijom se danas podrazumeva čitav jedan proces u kome se žrtva prvo navlači a tek onda iskoristi.
Ljudi koji danas preferiraju obrnutu psihologiju su uglavnom tinejdžeri sa skromnim željama: dobre ocene i koji dinar.
Oborio si sopstveni rekord.I dvadeset drugi dan za redom dolaziš na biologiju nespreman.Jedina ocena, petica koju ni sam ne znaš kako si dobio, neće te spasiti jer si propustio oba kontrolna.Sve što znaš o zglavkarima jeste nekakva kutikula, valjda zaštitni sloj.
:u sebi:
Prozvaće me, sigurno.Ne znam ništa, znači moram da se javim.Ah, koliko je samo velikih naučnika imalo slabe.Ajnštajn i Andrić samo su neki od mnogih.Šta ja kenjam, nisam ja Andrić nego nisam pipn'o knjigu.Došlo je dotle da moram da se javim, moram biti dovoljno glup da bi me smatrali pametnim.
:javio si se da odgovaraš:
Profesorka:'Ajde, samo si mi još ti ostao.Građa zglavkara.Izvoli. Učenik:Zanimljivo je to. Prof.:Šta to? Uč.:Pa to, da zglavkari postoje već 400 miliona godina ako se u obzir uzmu amoniti.Oni su preživeli sve nedaće za razliku od recimo dinihtisa, oklopljenih riba koji su se njima hranili. Prof.:U pravu si, ali odgovori na pitanje. Uč.:Zglavkari su dakle građ... Prof.:Ali amoniti su izumrli! Uč.:Otkud danas zglavkara na Zemlji?Dvaput su evoulirali? Prof.:Da, zanimljivo.Šta misliš? Uč.:Nekako su preživeli i prilagodili se uslovima? Prof.:Svakako.Šta sam te ono pitala? Uč.:Kutikula. Prof.:A, da.Izvoli. Uč.:Zaštitni sloj kod današnjih zglavkara, ali čekajte amoniti je nisu imali! Prof.:U redu je, pet.
Sin: E, ćale odoh do grada. Otac: Je l' ti treba neki dinar? Sin: Ne moraš, znam da radiš za to, daj stotku za žvake samo. Otac: Evo ti hiljadarka da ti se nađe.
Zaključak/predrasuda hiperpodrozrivosti starije generacije, spram svakog istopolnog druženja njihove (pretežno muške) mladunčadi. U ovom periodu kada su homoseksualne veze zakonski dozvoljene, ali ne i prihvaćene, svaki uobičajeni istopolni međuljudski kontakt je pod lupom.
Sin: Ćale, odoh, vraćam se za par sati. Ćale: Gde ćeš? Sin: Idem da izblejim sa Đoletom. Ćale: Sine, ovako da te pitam. Da nije taj tvoj Đole buljaš? Sin: Pobogu, ćale, šta ti pada na pamet! Pa znaš Đoleta 10 godina... A i ima ribu! Ćale: Ništa, sine, samo pazi. To što on ima curu danas ne znači ama baš ništa... * Sin: Odoh kevo! Keva: Gde ćeš sine? Sin: Kod profesora Jovića, na privatni čas... Keva: E, sine dođi nešto... Slušaj, jako pazi, sve mi se nešto čini da je on... peder. Sin: E, daj, kevo, čovek je oženjen! Keva: Uf, to danas ništa ne znači... Sin: Pa ima i decu! Keva: Pa dobro. Možda ga rodbina naterala da izrodi da se ne raširi bruka.* Sin: Ćale, kevo odoh na vožnju! Ćale: E, sine, nešto tvoja majka i ja baš razmišljamo, da taj tvoj instruktor nije slučajno... Sin: Jeste peder, prošlog puta me je baš lepo naguzio, a znate šta, onda sam i ja njega. Nismo imali ni vremena da skoknemo po kondome, tako da sam sada posle časa rešio da odem da se testiram na sidu i sifilis. Stižem kući na ručak čim završim!
Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose. Grom iz vedra neba! Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre. A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo? - Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno. - Ooo da, znam. - Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI! - Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna? - Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao! - Dooobro, polako. Samo bez panike! - Ne paničim!!! - Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m? - Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga! - Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako... I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam... Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san. Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje... Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm... A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju. Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Gde je jednom puklo, više neće biti kao pre. Nikada. Džabe trud, džabe pokušaji da se zaborave događaji koji su doveli toga, džabe pokušaji da se prljav veš gurne pod tepih, džabe izveštačen osmeh komšijama, džabe svakodnevna opijanja. Sranje se desilo, i to se ne može zaboraviti.
- Tata, ne mogu ja nju oženiti, ipak se jebala sa petoricom odjednom, ne mogu. - Razumem te, sinko, tamo gde je nit jednom pukla čvor ostaje zauvek, naćiće tebi tajo drugu.
Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:
- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo? - Ne. Nemam sa kim da ga podelim.
Sindrom koji se najčešće javlja kod ženskih osoba i to osobito mlađih. Ljudski primerci ženskog pola koji su uspeli da stave šape na određenog mužjaka u nekim slučajevima, usred neidentifikovanog slepila, dobijaju čudnu ideju da je njihov izabranik neviđeni šmeker, baja i planetarno neodoljiv. Rekla bi da mu sve pripadnice njene vrste, naročito željne, šalju ljubavne pozive, besomučno ga progone, vlaže na njega i, moguće, jure za njim ulicama vičući da osećaju želju da ih oplodi.
-Eto tako! Sad sam mirna! Od 800 prijatelja sam mu izbrisala 300! Riiiibeeee neke! Ne može to tako! Sad će da mi kaže što sam to uradila, ali baš me briga. Ne može on tako da se dopisuje s njima i da im lajkuje slike. Misli da ja ne znam! Sve bi htele da ga aduju, ali šipak sad! Svet je PUN drolja, kažem ti!
-I zamisli, idemo mi tako, kad prolazi Joca Droca, najpoznatija u našem selu. Zamisli šta mu je rekla! Rekla mu je: ĆAO. Zamisli samo, kako sme da mu kaže ćao? Šta ima ona njemu da kaže ćao? Da si joj videla oči! Samo što ga nije zaskočila! More, neće moći on tako svakoj seoskoj da se javlja!
-Kaže da sprema rad s nekom Tatjanom. Ne znam ništa o njoj. To me zabrinjava. Neki rad je uvek dobar povod, a sve bi htele s njim. Kladim se da su igrale na sreću. I tako, kaže on meni da radi s tom Tatjanom. Nadam se da je ružna i debela! Ali ko će ga znati, to mi ime zvuči nekako profuknjački! Oh, svet je tako beznadežno i bespomoćno PREPUN drolja.
Ne može svako ćutanje da bude ć u t a nj e. Samo posebna ćutanja mogu da zasluže naziv i status ć u t a nj a.
Nije to ono kad ti ćutiš jer nemaš šta da kažeš, ili te je neko naljutio pa ti sad ćutiš ljutito na njega. Ni ono kad ćutiš jer ti je tako došlo, štoseonokaže - spokojan si valjda zbog nečega (piše u tamo nekim časopisima da tako ćute bliski ljudi, osobe koje nemaju potrebu da stalno zatrpavaju jedno drugo teorijama i stavovima, zanimljivostima i ekscerpcijama iz vlastitih priključenija), i onda ti bezbrižno ćutiš, a u sebi ćarlijaš (a ovako piše u nekim zbirkama poezije, valjda je i to neko pametan smislio i međ narodom raširio).
Dakle, to ne. Ovo ćutanje - ć u t a nj e - razvija se polako i naravno ćutke.
Počne da klija u onim trenucima kad ti nešto padne na um, a što na um - to i na drum, pa hoćeš i drugome to da kažeš, da mu pokažeš i pokloniš komad, bar krišku, sebe, pa da zajedno nastavite kroz misli i rečenice, obogaćeni i zbliženi transferom poklonjenih komada sopstvenosti. I, šta se desi? Naletiš na zid. Na bedem. Ili na šanac. Na jarak. Na jaz neshvatanja i neprihvatanja ponuđenog, čak prezrivog odbacivanja. Ništa. Ti prećutiš.
Drugi neki put poželiš da drugome, tebi naizgled bliskome, saučesniku u rasi, sredini i momentu, opet pružiš čest svojih moždanih trudova, možda i da mu razbistriš pogled na vaskoliki ovaj božji pašnjak, da mu slovom zlonemislećim ukažeš da nije sve tako kao što on duma, da je bolje da prestane sa neplodnošću i trulošću svojih dana. Opet zidina, opet provalija. Ispadneš čudak. I prećutiš.
Neki tamo put, padne ti opet nešto na tu tvoju pamet (koja je areal, očito, veoma sklon padavinama i oborinama - kažu tako na prognozi nakon dnevnika, i navedu koliko je palo milimetara tu, a koliko tamo), i ti zaustiš, da se u glas pretvoriš. E onda ti napokon ispadneš pametan, pa zatvoriš usta. Škljocnu zubi, i ti prećutiš.
I bi dobro. I kako ti se zatvoriše usta, otvoriše ti se oči. I ti shvati da je ćutanje tvoja membrana, tvoja kelija manastirska i tvoj karantin (ovako se kaže i u nekoj poznatoj numeri, kad ovaj jedan hoće da zaboravi neku svoju ljubav, šta li je). Da je bolje da ćutiš i prećutiš. I tako se u tebi to ćutanje stvrdne, ili okošta, svejedno.
I to ne bi bio problem da si ti srećan što ćutiš. Ali, ti hoćeš da kažeš. Nećeš da ćutiš. A ćutiš. Jer je tako dobro. Jer nema ko da te zaista čuje.
Ćutanje se piše ćirilicom, jer je oštro i ćoškasto, i u svoje zidove zarobljeno. Drugačije ne ide.
Sinonim za siledžiju i kontraša u svetu zemalja. On oko sebe uvek ima grupicu šlihtara koji će ga podržati u udaranju kontre i na kraju će svi stati na njegovu stranu. Kad Amerika nadje žrtvu i lupi mu kontru ceo se svet okrene protiv nje tako da žrtva postaje kontraš. Mada i kad je sam ako je u prilici podjebavaće dosta slabije od sebe. Amerikanac ne voli ono što voli skoro ceo svet. Fudbal, njemačka auta, zdravu hranu, metrički sistem, frekvenciju od 50 Hz, višepartijski sistem i još mnogo toga. Ali, kao i svaki siledžija imaće podšku pojedinaca i šta god on uradio oni će to aminovati i aferimovati.
Belgija: Znači dogovorili smo se. Sutra roštilj. Holandija: Može brat moj, ima da se odvalim od džidže. Brazil, Španija, Portugal: Taman možemo i fudbalice da opičimo. Rusija: Ne znam za vas al ja ću da ubijem od alkohola, nisam odavno. Amerika (u sebi): Šta kenja ova Belgija, ona će kao nešto da organizuje. Amerika: Ma jebo roštilj, ajmo u grad. Engleska i Australija (istovremeno): I mi smo više za grada. Italija: I ja sam za grada, taman da vidim kako mi čuči nova šulja uz padjoti. Švajcarska: Ja sam neutralan, dje god oćete. Grčka: Ja ne mogu nidje, nemam keša. Njemačka: Aj daću ti ja, ako ideš u grad. Grčka: To brate, idem. Vraćam čim pre. Rusija: Mene bole kita, mogu i u gradu da se ubijem. Belgija: Pa šta sad serete ? Znači ništa od roštilja. Ekipa: Ma joooook.. Mrzi me.. Komarci..Bolje u grad.. Belgija: E jebem vam mame. Amerika: Belgija decxhko, što si kontraš ? ----------------------------------------- - Ajmo deco crta. - Daj Žare pusti nas da završimo. - Reko sam crta, oću da šutam, sad će i ovi moji da dodju. - Pa sečekaj da završimo, teraš nas šestoricu sa našeg terena. - Može mi se. - Koji si amerikanac, agresor.. Pičko ljigava (penju se na bicikla) - Alo gde ćete, dodjite da mi dobacujete loptu ha ha ha.. - Odosmo da ti jebemo mamu, sva šestorica (beže na bicikima)..
Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.
Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.
Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.
U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.
Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!
Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"
Ako želite da radite sve ove stvari koje sam opisao, samo kažete jednu magičnu rečenicu: "Idem u Školsko!"
