Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.
U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakodnevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.
Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.
lečki_mrav
Borac protiv kapitalizma. Borac protiv olimpizma. Borac za jedan novi svet (namerno ne kažem bolji, jer bi to značilo da je i ovaj dobar). Neki kažu i borac protiv vetrenjača.
Duci je u javnosti poznat kao jedan od najboljih košarkaša sveta i kao čovek koji 1972, napušta olimpijski tim iz protesta. Svi su se dogovorili da napuste igre jer su bili prevareni, nepravedno izgubivši trku za zlato od strane nadopingovanog autsajdera Puerto Rica (za koga je utvrdjeno da su barem dvojica igraca bili dopingirani a FIBA nije poništila utakmicu!). Igrači se dogovorili da svi napuste ove i inače vrlo dramatične igre medjutim jedino je Duci imao obraza da održi datu reč.
Nakon sportske krarijere, intelektualno se izgrađuje, postaje magistar pravnih nauka (nije doktorirao zbog smrti mentora), doktor filozofskih nauka i “prećutno”, doktor iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, kažem prećutno, zbog ideja koje bi dovele u pitanje instituciju koja bi mu izdala tu titulu. Počinje kritički pisati o degeneraciji modernog, posebno olimpijskog sporta gde su nečasne igre, doping, laži i pohlepa (ne samo politika!), nažalost odavana neizbežne pratilje (sve besmislenijih) Igara. Poznat je dr Simonovic možda jos više po svojoj izvrsnoj knjizi "Pobuna robota". Teza je da je sport kakav je danas zapravo igra drogiranih robota i prljavog novca i kao takav nema apsolutno nikakvih veza s izvornim antičkim načelima, a vrlo malo sa moralnim ili ljudskim vrednostima.
Napominjem da je Duci počeo sa kritikom sporta još davne 81 godine i još od tada biva proganjan, tako da svima bude jasno kada je u pitanju njegova politička obojenost. Za njega bi se moglo reći da je čovek bez “dlake na jeziku” ili što će reći u maniru urbanih tekovina, on “naziva stvari pravim imenom”, ne želeći ni izbliza da ga stavim pored tih “urbanih” likova koji se vrzmaju po političkoj sceni
Da kažemo nešto i o Ducijevom načinu obraćanja. Mnogi kritikuju njegovu isključivost i izvesnu dozu agresije pri iznošenju argumenata, mnogi se i uvrede pritom, ali ja bih to opisao ovako. U društvu gde svi okreću glavu, gde su svi pomireni sa sudbinom, gde svi zatvaraju oči i uši pred istinom čovek mora glasnije da priča da bi ga čuli i da bi se prenuli iz kolotečine kojoj se svi mi u većini prepuštamo…
Duci je velika ljudina i rodoljub,nepotkupljiv,ostao dosledan sebi i to mu "glavešine" nikada nisu oprostile.I danas je zabranjen,na većini medija.
Kome ćemo verovati na kraju? Duciju, koji je zdravlje žrtvovao sportu a dušu, po cenu sopstvenog siromaštva, istini i pravdi, ili našim političarima koji svoju navodnu borbu za našu stvar naplaćuju debelim bankovnim računima…? Mislim da nema dileme.
Ko je na kraju Duci Simonović?
Ludak ili genije?
Pesimista ili vizionar?
Don Kihot ili pravednik?
Fašista ili čovekoljubac?
Odlučite sami…
Period u životu jedne žene. Ne mogu ti baš tačno reći kada počinje, kad se završava i koliko traje. Ali se da prepoznati.
Video si je, prošao pored nje. Ne, nisi se okrenuo i zviznuo, ali si u trenutku zaboravio kuda ideš, šta radiš, zašto postojiš...
Njena fizička lepota ovde nije primarna. Ta žena jednostavno cveta u punom jeku i svesna je toga. Ima siguran hod i samopouzdanja na zajam. Ne govori mnogo, ali kaže puno. Zna šta želiš, čak i kada ti ne znaš šta osećaš.
A možda si je poznavao dok je još bila krhki mladar u džungli trnovitih ruža ili kasnije, kada je kao tek rascvetali pupoljak stidljivo promaljala svoju potencijalnu savršenost. Ili si je pak, posedovao kada je već bila precvetala, uzaludno prskajući usahlo stablo, dok lati neumitno opadaju, jedna po jedna. Možda je možeš prepoznati i kao sasušeno poljsko cveće bez mirisa, zagasitih boja, ali sa titrajem u očima, kao daleki svetionik blještavila kojim je nekada sjajila.
Ali ako si je ubrao u cvatu, dok je nesebično širila behar oko sebe, ako si bio izabrani srećnik kome je uzvratila emocije, baš tada, dok je cvetala... Pa čestitam, čoveče! Ti me razumeš.
Desi se jednom u životu.
Češće si ni ne desi.
Lik u društvu koji ima najviše potkožnih bubuljica u predelu slepoočnice.
-Dobar dan, poslao me nastavnica geografije po kredu!
takmičenje maliker
Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.
U gostinskoj sobi su se nalazile sasvim obične, svakodnevne stvari, ali oslobođene svake funkcije, a samim tim zaštićene od upotrebe i habanja. Jednostavno, bile su samo za gledanje. U ovu sobu se ulazilo teško, gotovo nikako. Otvarala se vrlo retko, za goste, praznike, i u veselim i manje veselim situacijama. Pretpostavljam da je zbog toga uvek mirisala neobično i potpuno drugačije od ostatka kuće.
Jedna od retkih prilika kada sam mogao da prodrem u kućni hram je dan kada je, u skladu sa lokalnim običajima, kovčeg sa telom mog voljenog dede bio izložen u gostinskoj sobi. Iako tužan do bola imao sam priliku da nežno dotaknem sve one stvari koje sam samo na trenutak viđao kada je baka otvarala ili zatvarala vrata gostinske sobe. I baš tada sam shvatio da je i deda dospeo u gostinsku sobu onda kada je postao “nefunkcionalan” i kada je “služio” samo za gledanje baš kao i sve ostale stvari u gostinskoj sobi.
Kada nekom objektu zameniš sve delove, da li je to i dalje isti objekat?
Ovo pitanje u filozofiji je poznato kao Tezejev paradoks i kao što se vidi u linku, mnoga velika imena filozofije dala su svoje viđenje problema. Što se tiče Trigera, jednog od najomiljenijih sporednih likova u istoriji televizije, dileme nema - on već 20 godina koristi istu metlu kojoj je glavu menjao 17 puta, a dršku samo 14. I dobio je priznanje za to, pa ti probaj da oboriš tvrdnju.
Trigerova metla je tako bilo šta što je promenilo dovoljno delova da baci čoveka u filozofska razmišljanja.
- Široko, široko, kupuje se komp na svake dve godine. Znaš ti da ja ovaj moj koristim već sedam godina?
- Da, ali si mu menjao, sem kućišta, sve komponente po najmanje tri puta, Trigeru.
-------------------------------------------------------------------------------------------
- Deda, a kome su izvadili te zube koje ti stavljaš preko dana, a preko noći ih držiš u čaši?
- Pile dedino, to su veštački zubi, čika zuba ih je napravio. Ali zato mi je kosa od neke životinje, a srce mora da sam dobio od neke domaćice, sve mi nešto toplo oko njega kad vidim Sulejmana na televizoru. Deda ti je kao Trigerova metla, kekeke.
- Deda, ja tebe ništa ne razumem...
- Ma deda je pošandrco, pa razmišlja naglas. Idi da se igraš sa bratom.
Jedno od poslednjih zadovoljstava gmaza što po zemljici dragoj mili a čovjekom se zove. Ono što, na kraju, u stadiju vegetacije nalik fotosintezi, ostaje; na putu naniže od toplokrvne zveri ka hladnokrvnom memljivcu običnome, rod starac, potklasa starkelja, familija kupusa: nikom potreban. Pa onda, šta će, u jesen, kad su dani sve kraći i približava se ono hladno, a što nije zima, u inače hladovitom dvorištu naći ugao gde još sunce dopire. Tu klimavu klupicu, tu hromi stočić, tu grku kaficu i sladak ratluk, i da se ogreje na sunašcu još jednom dok zlatni lijepi pauk na rame se spušta s mreže vedrih oblaka. A dal će tamo da bude svetlo ili mrak, tko to zna, daj da štrpne grešna duša od ovoga još malo kad se već ovako besplatno deli, dok još ima. Dok svijetla lopta ne zađe iza ružnih, novih, zgrada, samo si kamen koji skuplja toplotu i ništa više, utrnule svesti, i dosta je i dovoljno je, jer davno su grozni vinogradi života digli slatko grojze, tebi, više, van dohvata, ruke. Život prođe kao kratak san, reče Dučić il Hanka Paldum jebem li ga, il beše ljubav, a to mu isto, pa ostade samo privid ovaj slatki, sunčan, slab, kao zlaćana rakija što ugreje i zgusne na čas raštrkanu dušu, pa se brzo sve rasprši u oblake il otkorlja niz donju ulicu sa ostalim jesenjim listovima i prljavštinom prošlih leta. Malo li je na ovu skupoću, jeftinoću života? Šta te sad boli kurac za sve ono što je bilo, što te jelo, što te boli i bolelo, Sunce, ionako, sve, izmiri.
- De si komšija greješ muda malo na toj klupi?
- Hah ma eto izašo malo da uvatim ovo sunce dok je lepo...
- Ma šta on ima da greje nema tu ništa!
- Ahah e nemoj Javorka da ti dođem!
- Kolko beše ti dotera ima sedamdes?
- Sedamdes i treća moj ti.
- Uuu bre pa tu smo mi negde ooo evo ti ga i unuk, de si ti?
- Ma evo me čika Ljubo odo da se drogiram.
- Ako sine, nemoj samo da se drogiraš... Nego el završi tu školu, te fakultete više?
- Pa jesam bre este pili onomad za čast izlapotine jedne... a šta vas dvojica radite grejete muda na tom suncu? Zabole vas, uživate...
- Ma šta ste svi zapeli od jutros za ta muda koj moj više... Javorka!
- Oće te ženimo više da ti zaigramo kolce ja i deda još jednom pa na onaj svet?
- A jes nismo mi te sreće još vi imate piva da poločete i rakije da poližete!
- Eeee meni i tvom dedi ostaje još samo da se grejemo na suncu i da na saranama pričamo bolje on nego ja...(uzdah) Nego ajde bre Mikane de sipaj onu tvoju po jednu, sad ne pijem lekove, šta si se stiso tu...
Vreme leči sve rane i prekriva svaku muku zaboravom.
Dok si mlad, sve ti deluje tragično, večno i neprolazno. Svaki pečat, svaka nevolja, svaka beda koju život baci na tebe deluju ti kao konačno stanje.
Zato su stariji izmislili ove stihove, kako bi mlade, koji nemaju strpljenja i iskustva, na vreme sprečili da zarad jedne gluposti učine još deset novih, posle kojih kasnije zaista i neće biti povratka.
Marko (19), iz fine građanske porodice, uhvatio se sa lošim društvom. Jedno veče su pretukli nekog čiču da bi mu uzeli dvesta maraka. Iako je intimno bio protiv toga, ipak je, zarad drugara, učestvovao u tome. Milicija ih je pohvatala prvo veče. Na sudu, svi su dobili po godinu, sem Marka, kome su roditelji sredili uslovnu kaznu. Mučen osećajem krivice zbog toga što je uradio, Marko se prijavio u dobrovoljce, nadajući se da će time da spere krivicu i nekako se iskupi pred svima. Kući se vratio gluv na jedno uvo, sa nogom koja se vuče i glavom koja se trza. Uspomena iz Knina. Njegovi bivši ortaci su iz zatvora izašli posle šest meseci, zbog dobrog vladanja...
-----------------------------------------------
Mina (18) se snimala sa svojim dečkom u trenucima intime. Dečko je bio kreten, hvalio se, delio snimak gde stigne, i uskoro je ceo njen mali grad imao snimak nje u trenucima felacija. Internet je preplavljen njenim snimcima, a na Fejsbuku je otvoreno nekoliko strana posvećenih skarednim porukama na njen račun. Povukla se u sebe i počela da pije antidepresive. Nakon tri meseca, nije više mogla da izdrži sramotu, jedno veče je popila veliku količinu antidepresiva i legla da spava. Ujutro nisu mogli da je probude. Dva meseca pre te večeri, gradić se već nije interesovao za Minu, jer se saznalo da je ćerka čuvenog profesora zatrudnela sa oženjenim muškarcem...
---------------------------------------------------
Rodoljuba (28) je čitav grad znao kao narkomana i vucibatinu još od srednje škole. Nije uzimao dop, ali je eksere gutao kao bombonice i bio se gde stigne. Jedan dan su ga pokupili jer je orobio neku babu. U istražnom je video gde je i zbog čega dospeo. Uspeo je da se izvuče od robije. Prekinuo je sve veze sa starim društvom. Nakon toga, završio je privatan fakultet, učlanio se u političku stranku i počeo da agituje za njih. Pošto je znao milion ljudi, dosta im je značio u predizbornoj kampanji. Danas radi u kancelariji, završava poslove svima kojima može. Svi sa divljenjem pominju njegov put, i hvale koliko se popravio. Danas čeka dete...
Malo nešto preuređeno kolko da živinče unutra nekako istera svoj bedni vek. Ni soba, ni grob, ni kelija, dva sa dva, nizak plafon, vlaga, prokišnjavanje, lavor, kofa, očukana vangla, kaplje iz slavine prljav život.
U njoj bedno jektičavo služinče obitava i sanja o svojoj kući i o tome kako iz nje tera svoju sadašnju gospođu. Mada, služinče često razvije stokholmski sindrom pa ustvari zavoli svog gospodara i dnevnu dozu suptilnog ponižavanja: ne sada posluženje Dragice, imam gosta u pičci, naučite se već jednom.
I ne sanja ništa, ništa.
- Dokle ću ja bre da živim u ovoj sobi ko za sužinčad, puno nekih prastarih stvari, stari usisivač mi se stalno mota oko glave, vlaga ko u podrumu, posto sam klaustrofobičan, sanjam pečurke stalno i Kafku kako mi preti!
- Ćuti bre i uživaj, bili smo podstanari 20 godina, ovo je kakvo takvo al bar naše!
- Deda, zašto si napravio kuću bez sobe za služinčad, i zašto mi nemamo služinčad i šta ja sad da jebem?
- Unuk, ne jej govna!
Šerbedžija recituje tiho šešir gitara boemstvo vino:
...
Ima nešto jebozovno
u tvom šarmu služinčadi:
među šerpama da te jebem
umazanu
od sira, zelja i jaja,
samo jednu nedelju da ti cepam kecelju,
Sivu,
a ti mi se podaješ za
kilo krompira.
Proklijalog.
U tebi.
Ahhhh Dragice...
Relikt prošlih, pretprošlih, vremena. Portal do drugog, nestalog, sveta.
Centar grada dižu se neke zgrade uglačane sijaju ko nokti nadograđeni staklene banke neke pizde materine italijanska obuća parket gladak sve sjaji 12000 cipele majku im jebem kučka unutra vapi ali to vam je kvalitetna cipela gospodine barena koža napuljska, mrš bre sotono, a između svega toga s jedne strane obućar izgleda Đepeta kome se svet zaustavio posle rata, a s druge časovničarska radnja koju drži jedini preostali Jevrejin u gradu izbegavši sudbinu pepela.
Obe radnjice male trošne nikakve samo što se ne uguše među zgradetinama, povezane su podzemnim prolazom kojim se stiže i do Starog dvora u Beogradu i do podruma pića Zvonka Bogdana.
U časovničarsku radnju često svraća pokojni Milorad Pavić i puši lulu na uvo, a ako mu tačno odgovorite na zagonetku, pušta vas na mala vratanca u skrivenu baštu gde mož da jebete Katarinu Žutić na volu, da umačete keks petit beurre u čaj od slikanih predela ili jednostavno da ćilirate drogirani aromom starih knjiga, drndajući gitaru sa jedanes prstiju.
- Naći ćemo se sutra u 17 časova pred časovničarskom radnjom Draga Mašin, nosićeš Šafahuzen od Mikserovog dede i kada te pitam da li su oficiri i Tirke krenuli već iz Čuburske kasine prema dvoru, ti ćeš reći, ne, moj plafon je previsok samo češki luster dolazi u obzir...
- Aaaaa to li je, oćeš da me uvučeš da čitam Gorana Petrovića pa da se jebemo u knjigama, e neš kolega, mrš u sitničarnicu kod desne ruke!
Dođe tako, ničim izazvan, u momentu kad si najranjiviji, dok balansiraš na ivici jave i sna, taj strašni momenat spoznaje. Budi siguran da psiholozi za to imaju i stručni naziv, ali, ko jebe psihologe, ionako nijedan nije tu pri ruci, na noćnom stočiću, kad kao iz praćke izbačen, doskočiš u javu sa teretom razumevanja većim od one kugle za rušenje zgrada. Ovu nejednačinu ćeš morati sam da rešiš.
Uz užasnu tahikardiju, shvatio si da je Deni iskočio iz aviona i da mu se padobran nije otvorio, da je gledao kako mu se zemlja približava brzinom za čije izračunavanje formula u tom momentu nije bila bitna i da je poginuo, ej, poginuo, nema više, ćao zdravo, gotovo. Ko bi rekao da on, onako neodgovoran i neozbiljan, može da uradi nešto tako ozbiljno kao što je umiranje.
Skoro kriknuvši, razumeo si do kraja strašnu istinu da Katarina nikada nije udahnula vazduh, da ove godine neće krenuti u peti razred.
Nisi shvatao šta znači ostariti. Još se nadaš da te tek čeka milion mogućnosti, sportova u kojima se treba oprobati, dubina do kojih treba zaroniti, veština koje treba naučiti... Neće da može, prošao voz. Evo ti na!!! Sad znaš. Budi se!!! (budan sam)
Stani. Udahni. To je samo muzika. Hvata te nespremnog. Laže te, tu u mraku, jer zna da u senkama ne vidiš detalje. Ne vidiš veličinu. Ne vidiš drugu stranu. Osvrni se, tu, sa desne strane... To je to, to je kontraritam. Tu je ženska pevnica, odgovor na napev. On povede, ona odgovara. Skoro pa harmonija. To je to... Diši. Spavaj. U redu je. Sve je u redu.
- Tata, hoću na tvoja ramena.
- `Ajde penji se. Šta radiš gore?
- Pokušavam da dohvatim zvezde!
- I, kako ti ide?
- Ne mogu da ih dohvatim, još su previsoko.
- Nema veze, nastavi da pokušavaš.
Ja ne pitam za juče ni sutra, dok te grlim u naručju svom,
Postoji samo sadašnje vreme i ja i ti u vremenu tom.
