Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu. Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže. Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.
Orson Hodž: Bri, da li me voliš? Bri: (kreću suze) Orsone ja...ovaj...ja te...(podrhtava lice, rezultat svih plastičnih operacija kreće da se ljulja) ....ja....(vilica svira kastanjete)...ovaj...ti si mi drag, Orsone. Orson: Znači tako...(sledi harakiri)
Žika: (pokupio random kuravelu sa štajge, vodi je u mračni kutak na fircanje) Ajmo Monika, skidaj ćega, znaš da si mi ti posebno draga.. Monika: Žile, jel me voliš? Žika: Volim te, ti si mi sve na svetu, cvetu najslađi, livado moja rano okošena i slanom orošena...a sad napokon zini.
Finalna fraza rečenice u kojoj se na dominantan način, prostim jezikom rečeno, popišavaš po teoriji, priči ili pak logici sagovornika, jednog ili više njih. Pitanje koje, ukoliko si dominirao verbalno do njegovog dolaska na red, predstavlja više retoričko pitanje jer si njime postavio neoborivu teoriju, vrednu pažnje i razjapljene vilice oponenta.
- Prvo, ona nije kurva, samo se tako oblači malo slobodnije i smatra da treba izaći iz balkanskih mačo klišea i postulata. Drugo, fina je devojka, pričao sam sa njom. - U redu, imao si svoju reč, sada je moj red. Ako se oblači kao kurva ne znači neminovno da to jeste, ali ako je u osnovnoj dobila nadimak Gaga Blajvila Ga, u srednjoj Gaga Straga a faks nije upisala jer nije mogla da postigne da se viđa sa onim likom što ima troje dece i Mićkom mafijom u isto vreme i da ide na vežbe onda sve ukazuje na to da tvoja priča pada u vodu i tom prilikom lomi obe noge jer je voda ustvari plićak. I šta vas dvojica imate na to da kažete, pitam ja vas?!
Nedrž ti je jedno posebno stanje. Sve te nekako svrbi, ne drži te mesto nikako (tako je ovo stanje i dobilo ime), često ne možeš ni da znaš šta ti je tačno, al znaš da ti je neki andrak.
Mlade ljude nedrž često i obavezno hvata. Negde oko dvadesete i traje do jedno dvaespet godina. Momci idu po parkovima i kafanama, piju, neki se i biju, prave budale od sebe, a devojke telefoniraju po ceo dan, objavljuju slike na Fejsu, neke i piju, i misle da prave budale od sebe.
Nije nedrž u tom dobu povezan sa ljubavnim jadima. Jok. To se navikavaš na ono što jesi, sa blagom zebnjom od onoga što ćeš još malo da budeš, pa bi da uhvatiš još malo od života za koji misliš da prestaje u tridesetoj. Zato i preteruješ u svemu, misliš da će svemu uskoro da dođe kraj. Al onda, negde oko dvaespete, a nekad i kasnije, shvatiš da se živeti mora i posle, nađeš ozbiljnu vezu, završiš od škole šta si planirao, i onda u život. Prođe i trideseta a ti još živ. Čudo Božije! Ima ih i koji ostanu, koji padnu od tolikog nedrža, ko prvi i naslabiji borci koji se šalju da istroše neprijateljsku municiju. Šta ćeš, nije ni život za svakog.
Nego taman misliš da si ga ubio, pobedio, kad ono...
Drugi nedrž nastaje kad te pritisnu problemi kasnije. Žena, deca, negde i švalerka, računi, posao, sve je na tebi, a ti jedan. Svuda moraš da stigneš, sve da ispoštuješ, a samo dve ruke i dve noge. Čitao si po onim knjigama sa dvadesetak i kusur godina da će deca da pate ako im ne posvećuješ dovoljno pažnje, a znaš da će žena da preskoči plot ako i njoj ne posvetiš dovoljno pažnje. A na poslu noga u dupe ako ne radiš i prekovremeno, ima ih na birou kolko oćeš. A dan samo dvaeščetri sata.
Sve te svrbi ponovo, ko onda kad si bio mlad i prepun snage koju nisi imao gde da potrošiš. Samo što te sad ne svrbi velika koža u koju treba da porasteš, svrbi te to što ti je sve nekako tesno i malo, iskočio bi negde, a ne znaš gde, vrištao bi, al ne moš od sveta. I zato odeš u kafanu. U ovom drugom nedržu nije ti bitno toliko da si u gomili. Nekad ti je mnogo i lakše kad si sam sa svojom mukom. Pa onda opet sutra, pa sutra... Ako se iz ovog nedrža preneš, prenuće te žena koja će da kuka da si postao alkoholičar, ili deca koja neće mnogo da ti pričaju, ali ih brukaš i to jasno vidiš. Teško da možeš sam, nije ti više ostalo dovoljno snage. Ako se ne preneš... Nećeš da budeš ni prvi ni poslednji koje je život pojeo u četrespetoj i koji je umro u pedespetoj sam ko pas.
Zadnji nedrž, kad ove ranije nekako pregrmiš, dođe kad shvatiš da ti je vreme da putuješ. Više ti nije samo tesno, sve te nekako guši, ne ide ti se još, a vidiš da moraš. Odavno piješ po nekoliko lekova, brzo se umaraš, ne moš ni da pojedeš ni da popiješ više. Roditelji odavno pod zemljom, prijhatelji naveliko odlaze, one žene što si se nekad okretao za njima ili babe ili mrtve. Al ne ide ti se još. I krene gušenje. Nije fizičko gušenje, za to je odavno nađen lek. Šta da radiš ovde gde leka nema?
Ideš po parkovima, nađeš još jednog vršnjaka u nedržu kog ne podnosiš ko ni on tebe, al makar niste sami, jer se samoće plašite. Hteo bi da malo usporiš vreme, iako ceo dan ne znaš šta bi sa sobom od dosade. Hteo bi ako može malo i da vratiš, al si još odavno shvatio da to ne može, negde krajem onog zadnjeg nedrža koji si jedva preživeo, onomad u četrestrećoj kad te strefio infarkt. Zabaksuziš se, sipaš otrov svuda oko sebe i postaneš težak i sebi i svima oko sebe, kojima je ostalo mnogo više nego tebi. Ili postaneš hipohondar i teraš ih da troše to što im je preostalo na tebe. Niko ne zna ili ne može i neće da shvati šta te stvarno jede, a ti ne pričaš nikom, jer se plašiš. Nedrž te steže i guši, sve misliš ovog trenutka ideš, a živiš još jedan dan i proklinješ starost i ko je napravi.
Od ovog zadnjeg nedrža spasa nema, ovaj te prati do zadnjeg dana. Spusti se s tobom pod zemlju, pa kad se uveri da te je zemlja pokrila toliko da nemaš gde van, izađe i nađe nekog klinca koji tek ulazi u život, da i njega ovako iscedi.
A ti? Sad znaš. Uvek je bio tu. Ceo život, samo je umeo da se prikrije gad. Bez njega bi život protekao mirnije i bez muke, al i bez radosti. Bez njega bi živeo mnogo duže, al kome treba takav život? Jest, on ti je i najveći dušmanin i najbolji prijatelj, kako se pogodiš s njim tako ti i bude.
Najluđi lik u kasarni. On je na kraju karijere, vidi na šta je straćio život, zna da je kasno, prošao voz, to što nije hteo da se guziči još četiri godine po Vojnoj akademiji ga je koštalo dve i po sobe pri dodeli stana, upola manje plate, a za godinu-dve i penzije, i konstantnog zajebavanja od strane oficira koji bi mogli da mu budu sinovi. Doživljena spoznaja izaziva različite psihičke poremećaje. Za dozvolu za izlazak, najbolje je ipak pitati baš zastavnika...
Zastavnik A, Smederevska Palanka - Turetov sindrom ograničen na reč "kurac":
- I šta kurac, ti meni kurac, po petnaesti put uvaljuješ dežurstvo, kurac, na KPS-u kurac. A ti kurac, misliš da ja nisam video, kako ti i onaj kurac Kole kradete benzin iz Pinca kurac? - Gospodine Zastavniče... - Šta je koji kurac!? - Je l' možemo da izađemo u grad? - Terajte se u kurac!!!
Zastavnik M, Senta - delta alkoholičar, zadnji stadijum:
- A za Lađom, tudom tudom... Mađarica mlaaaada... De ste jebači... - Gospodine Zastavniče, je l' možemo u grad? - Samo ako će da jebete pičke. Je l' oćete? - Hoćemo, gospodine Zastavniče! - Dooobro! Al' dooobro da ih jebete da vas zapamte! Ništa nisi uradio ako te HIK, ne zapamte. U dupe je jebi, o zavesu ga briši i isteraj je napolje GOLU hehe... - Razumemo, gospodine zastavniče!!! - Aj Mađarice svršim ti na lice, oj Zoro Zoriceee...
Zastavnik Ž, Niš - Diogenov sindrom:
- I tako ja otišo na odmor i oni zamenili fekalnu pumpu, a staru BACILI! A reko sam onom pederu da mi takva treba za navodnjavanje na placu! Šta 'oćete vas dvojica? U grad možda? - Pa je l' možemo Gospodine Zastavniče? - Možete, samo prvo imate jednu gomilu crepova i one stare oluke što su menjali da mi utovarite u Ladu, pitao sam komandanta da uzmem. I kad se vraćate, neko je ostavio bojler pored kontejnera na raskrsnici, pa mi i to ponesite.
Živiš sa osobom u 20 kvadrata i ona te pita gde si?! Da, živimo u Dover zamku, trenutno sam u istočnoj kuli, proveravam artiljerijsko naoružanje, poslaću paža, da te pita šta hoćeš.
-Gde si bre, ceo dan te tražim? -E, izvini. Bio sam iza ovog paravana, što deli kuhinju i klozet. Srao sam, nisi mogla da me vidiš. Mada, mogla si da osetiš moje prisustvo.
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica ! Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica ! „Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica ! Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča: „Čiji ti je taj mali, Mišo ?“ „Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo. „Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice. „Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime. „Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“ „Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“ „Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“
Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka. „Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“ Stariji čovek pokušava da je umiri. „Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“ „Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“ „E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“ Baba zaneme. „Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“
Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!! Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno: „Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“ „U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh. Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu. „Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić. „A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ... „Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh. Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh: „Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“ Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice. Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh: „POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“ „Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik. „Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh. „Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog. „Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla. Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.
Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.
Konobar: Ćao, izvolite? Elizabeta: Ja ću kratki espresooo, sa mlekom i Plazmom, čašu destilovane vode i ratluk od kaučuka. Relja: Meni late makijato mega indžekšn, sa polu-produženim, i slamčicu sa kišobranom. Miladin: Meni maćado. Konobar: Molim? Miladin: Kajsiju, jebem te usta.
Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.
Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.
Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.
Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.
Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.
Bože me sačuvaj zla časa i rđava glasa velikoga duga i rđava druga.
Konj hajduk-Veljka Petrovića. Otet od turaka, služio šest godina svog gazdu, da bi opet završio kod turaka. Svojom snagom, brzinom, manevrisanjem u borbi i inteligencijom više puta spasao život Veljkov. U megdanu sa Soko-pašom nije se složio sa gazda-Veljkovom odlukom da turčinu pokloni život. Ubio turčina zadnjim kopitama, onako opušteno, kao da je to redovna stvar. Kraj života, nakon Veljkove smrti, dočekao kao poluslepa raga u vlasništvu cigana.
