Doajen srpskog forumaštva. Po sopstvenom priznanju učenik Karlovačke bogoslovije, zatim profesor klasične filologije na Univerzitetu u Ljubljani, usavršavao se na Sorboni i u Atini, golootočanin i ambasador u Iraku. Pronalazač reči "аџуван" koju najradije upotrebljava uz svoju verziju imena predsednika Srbije "Bobi Taći - Pederković". Takođe, po sopstvenom priznanju autor više dela, između ostalog i ”ИСТОРИЈE СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ У ЗАДЊИХ 4000 ГОДИНА". Poznat i po tome što pod drugim nick-ovima sam polemiše sa sobom, ali i sam sebe podržava, a jednom je čak preobratio izvesnog Fuada Barjaktarevića u веру праотаца pa je ovaj ponosno poneo ime Krstan Barjaktarević.

Начин живота дањашне омладине, често оспорован од стране родитеља као бескористан. Међутим, потпуно исто што и старији раде нпр. на славама и сличним окупљањима. Постоје и категорије блеје:

1) Викенд(Распуст блеја)- Уживање по парковима, напуштеним кућама, базену уз обавезно пиво.

2) Интелектуална- Расправљање о важним и неважним стварима, углавном кад са мало попије или ако је друштво вишег интелектуалног капацитета. Такође помагање друговима око школе, нарочито је корисно ако идете у различите школе(гимназије, стручна, медицинска) јер не иде свима све подједнако.

3)Префињена- Када вам дођу другарице (девојке), јер ту не испаднеш фаца кад запалиш прдеж или подригујеш азбуку, углавном трачарање о другима.

4)Школска- Можда и најкомплекснија. Само искусни блејач може од школе направити блеју.Наиме самој школи треба прићи као институцији за блеју, кад си већ тамо боље да слушаш шта профе серу него да ваташ зјале. Наравно никако не треба запоставити и причу у клупи и подјебавање профа и другова. Да би се добро провео мораш свему прићи позитивне стране колико год нешто смарало ( Теорија Телекомуникација нпр) направиш спрдњу и школа дође као одмор од куће, и кућа као одмор од школе.

Jaša obojena u najmračniju varijantu sive. Toliko mračnu i specifičnu nijansu da se od strane modnih kritičara naziva još i *Vulin crna* (danas postoje šulje, maje, pa čak i siledži'ke u toj nijansi). Jes da nije crna-crna ali u *gama setingsu* joj je slajder podešen na minimum. Obiluje džepovima u koje možeš strpati tri puta veći inventar nego u prosečnom RPG-u, ali i pored toga prožmeta elegancijom dostojnom srpskog političara. Popularizovana zahvaljujući zaštitnom licu Aleksandru Vulinu, čuvenom metaliki s cvetom u kosi, ateisti, zaštitniku pravoslavnih spomenika na Kosovu i ministru nečegnebitnog u jednom.

Danas se ovaj odevni predmet koristi od strane predstavnika vlasti svih zemalja sveta, ali i običnog građanstva prilikom vanrednih situacija, poplava, armagedona, kao i inkognito ufura na teritoriju na kojoj su persona non grata.

Скотрљали дођош, збрда сишо.

Nelson Mandela

Пуши курац, у црквеном сленгу.

Omiljeno godišnje doba svakog deteta u zavisnosti o kojem piše sastav u drugom razredu osnovne.
Pismeni zadaci o godišnjim dobima su unificirani i prenose se iz generacije na generaciju, kao nekakav učenički sveti gral.

Брзо и прагматично одрађивање нечега, без обзира на могуће негативне последице или сметње у извршењу. Име добила по краљу Стефану Урошу II Милутину Немањићи (у народу познатом као, јелте, краљ Милутин), који је био први заступник ове методе, подигавши четрдесет цркава од Далмације до Јерусалима, трсивши пет жена, пустивши муда толико да је једини у Европи победио татарску хорду кана Ногаја, ослепевши сина који се курчио да му узме трон. Вероватно већи баја и од цара Душана.

Израз коришћен да се опише особа која има толико боја да паун, кад је види, изврши самоубиство.

Sve je to od lošeg vina.

A u zadnjih par godina, treba mu i dozvola da uđe.

Вечито лагање самог себе и тешење просечног српског становника. Док нас Шваба, Амер и Енглез целог живота пенетрирају методом анално, ми очајнички причамо себи бајке о великом Српству и тако бежимо од сурове истине. Срби су најстарији народ! Небески народ! Бог чува србе! На тацни сервиране пароле које народна маса не размишљајући упија. Ако ова теорија икако може бити тачна, свеједно је неупотребљива јер у времену у коме живимо ствари су мало друкчије у пракси.
Немац и после руског разарања Берлина обнавља све
својим вредним РУКАМА (да, да, рукама, у уста га јебем) док ми кукамо клечећи раширених шака пружених ка небу, чекајући да нам неко баци комад бајатог хлеба да га господски поједемо ВИЉУШКОМ! Е па, не мож' то тако, мора се ићи даље, било па прошло, отвори очи, сагледај реалност и учини је бољом Србине!

Једноставно, јадно и бедно позивање на измишљену историју које никоме није донело добро. Употребљавају га неспособне плачипичке, да се тако непристојно изразим.

Velika životna istina.
Sad, da li je to citat Oskara Vajlda, ili stara kineska poslovica, ili je i sam Njegoš to izjavio, ne znam i nebitno je, bitno je da nosi ogromnu težinu istinitosti.
Vrlo jednostavno, ukoliko si cijelog života bio car, živio brzo, od danas do sutra, ako, dok na izdisaju u sedamdesetdrugoj godini cirkaš pivo u džakuziju sa sisatim bliznakinjama film života kad se odmota zaslužuje Oskara, onda ćeš vjerovatno i skončati u tom stilu, propraćen Holivudskim eksplozijama i dramatičnom muzikom. Ako si hronični ljubitelj dobre kapljice i ako si već sa trinaest udarao po vinjaku u lokalnoj birtiji, sva je prilika da će te sa pedeset naći smrznutog u jarku pored puta, jednog finog januarskog jutra. Ako si bio alfa mužijak, i jebač Lemmy klase, i ako su komšije zbog tebe svoje ćerke slali u daleke gradove na studije, pička će ti vjerovatno doći glave. Vratiće se muž ranije sa puta i ubiće te ko zeca, nećeš stići ni da ga izvadiš, ali bar ćeš umrijeti srećan.
Međutim, ako si njanjao, blenuo u devetnaestoinčni monitor, češkao muda i pio Koka-kolu, i tu reprizu puštao na riplej svakog dana dok te konačno nije smorilo pa si odlučio da baciš kašiku tako što si se ugušio Noblicama gledajući četvrtu sezonu Očajnih domaćica, logično da će poslednje trenutke pred tvojim očima ispuniti scene zanimljive poput kakvog dokumentarca o farbanju sa Diskaverija, ovog puta u tvojoj režiji....

Trenutak u kreativnom izražavanju koji udari nakon izuzetno plodnog perioda. Istroše se baterije, napon oslabi, ideja ponestane, a volja posustane. Svako ko ga doživi zna da je u pitanju momentalni zastoj, da nije ne bi ga zvali pad nego prestanak, ali se mora biti strpljiv i sačekati da muza ponovo podigne glavu i pogleda te svojim krupnim plavim očima.

   Debeli, ćutljivi lik koji sedi u strateški odabranom uglu restorana. Uglu savršenom za video nadzor jer se iz njega vidi svaka tačka restorana, ali on nema takvu vrstu tehnološkog sokoćala jer u njegov restoran dolazi probrana klijentela koja ne voli slikanje. Nije to ni sasvim običan restoran, to je mešavina obične kafane sa pravim restoranom. Mesto gde se može pojesti kordon blu, karađorđeva, smuđ orli, ali i čorba od teleće glave ili jagnjećih crevca. Sve ima, samo traži.
   On sedi u svom uglu i diše teško kao Dart Vejder jer mu pluća pritišće teret škembića koji su juče ostali u kazanu, a kod njega se jelo ne podgreva. Nadgleda goste u restoranu i rad konobara i kuhinje i samo povremeno mahne rukom u neodređenom pravcu da signalizira osoblju propušteno delovanje.

Prednji zubi koji se specijalno popravljaju isključivo pre masovnih okupljanja (svadbe, slave, krštenja..)

Sa našim poljoprivrednim potencijalom bi mogli hraniti pola Evrope, ALI NEĆEMO, nek pocrkaju od gladi.

Lik na intenzivnoj nezi, privezan na bučno-šištave aparate za veštačko disanje.

Fin, suptilan čovek, može da te ubije na mestu ovde.

Једно од првих дјела (из студентских дана) једног од најплодоноснијих, најизвођенијих и сигурно најбољих драмских српских писаца друге половине двадесетог вијекам Душка Ковачевића. Много познатије преко видео снимка (очајан ВХС) јубиларног извођења Атељеа у маестралном извођењу Зорана Радмиловића.

Ово извођење је остало упамћено по томе што оригинални текст чини око 30 до 40%, док се остатак састоји од импровизација генијалног Зајечарца, на које нису били имуни ни глумци који су до тада 250 пута глумили са Зораном Радмиловићем ту исту представу.

Радован Трећи је прича о човјеку који се није снашао, који је дошао из Завичаја у велики град (гдје птицу није видео двадесет година), и стално ламентира за Завичајем иако се не смије вратити тамо, јер је зезнуо локалце.

Живи са женом (Руменка, кћерка сељака Станислава, покондирена модна креаторка), кћери Георгином (која је у другом стању већ пет година, јер не смије да роди неудата од Радована, док је отац дјетета припадник Мрског непријатеља, комшија, породице Вилотић, који се сад шета по Америкама) и тастом Станиславом (који је имао неко имање и има неке несређене рачуне са Радованом из прошлих времена, а спава у купатилу а само једе и сере иза куће по Радовану). Такође, члан породице је и Катица, кћерка умјесто које је Радован хтио да има сина, па је од Катице створио мушкарачу која вози хладњачу и звижди за дјевокама. Ту је и заробљеник, један од Вилотића, Јеленче, несхваћени пјесник (волео сам све недеље, недељом уместо кравата стављам змије око врата), као и Келнер, Осман Аврамовић, ВК, првобитно арогантни дебељко а затим Георгинин удварач. Радован је опсједнут серијом о Џорџу, због чијег одлагања ради преноса слијетања на мјесец безуспјешно покушава самоубиство.

Ова представа је била препуна алузија на живот одређене класе, доста тога се налазило у тексту, али најоштрије критике су долазиле управо из импровизација З. Радмиловића ("оставити место за читуље ако неко од ових горе..." или "докле ће бити срања у овој земљи, мислим у овој кући").

Велики број људи на нашим просторима зна овај комад напамет, а један од разлога је тај што је у њему могла да ужива и интелигенција и широке народне масе, за свакога понешто. Такође, комад је садржао и нешто пророчанско у себи.