Fin način da se kaže ženskoj osobi da izgleda kao kurva.
Vikend, pred izlazak u grad:
ona (izlazi iz kupatila sva srećna i usplahirena zbog svog stajlinga "à la kurava", iako toga nije svesna): I, kako ti se čini moj look za večeras? (trepće zavodljivo očima sa kojih skoro da curi šminka)
on: Pa, čini mi se da je malo ilegalan.
ona: Molim? (pravi izraz lica: šta ti to koj' kurac to znači?)
on: Opalim te golim. Izgledaš kao najgora kurvica sa železničke bre!
ona: Ma marš tamo! (lupa vratima, izleće napolje, i tupi udarci štikletina o pod nestaju u daljini..)
on (misleći u sebi): Eee moja ti. Ni ne shvataš kakvu lepotu kriješ ispod svega toga..
Izraz koji se koristi da se skrene pažnja na mulca koji vozi skupocjeni automobil obično kupljen od novca za koji se njegov otac "pomučio". Tata mu je iskoristio sve prednosti tranzicije ove nesretne zemlje, od valjanja cigara i cisterni nafte tokom posljednjeg rata, do finansiranja političkih stranaka bilo koje vlasti koje su omogućile dalje mutne radnje. Taj tatin sin u životu nije morao da podigne ništa teže od zlatne kašike kojom je jeo, a tajo je bio tu da svome nasljedniku ispuni sve bolesne hirove koji normalnom radnom narodu predstavljaju prst u oko i moralni šamar.
Posljednji zraci sunca septembarskog popodneva padaju na iglice borova ispred gimnazije, a sjena njihova krije klupicu sa dvoje mladih maturanata. On sjedi prekrštenih nogu i na pomalo pohabanoj gitari svog starijeg brata prebira po žicama tražeći akorde koje je cijelog ljeta vježbao dok mu prsti ne poplave, samo za nju. Na njemu jednostavna crvena majica sa Če Gevarinim likom kao znak revolucionarnog duha kojeg nosi taj period đačkog života, i plave pohabane leviske koje je naslijedio od brata studenta. Blago razbarušena crna gusta kosa odaje buntovni duh mladića koji se sav predao umjetnosti, a sjaj u oku ispod gustih obrva odlučnost da zauzme svoje mjesto u koordinatnom sistemu kosmosa.
U ovom trenutku, sav njegov svijet, znani i neznani, sjedi na klupi pored njega i igra se prstima. Krupne oči pozicionirane su na nemirne prste u krilu, a lice blista anđeoskim sjajem od odsjaja koji se reflektuje o mutno staklo prozora na prvom spratu škole. Maturant podiže pogled sa žica i gleda dugu plavu kosu koja se, skrivajući tanki vrat, poput labuđeg, razliva preko tankog tirkiznog džempera. Kroz glavu našeg junaka brzinom svjetlosti prostruja ideja da bi mogao da izrecituje pjesmu iz Petrarkinog Kanconijera. Ma ne, ko zna kako bi ona mogla to da shvati... "Hajde, budalo, ko zna kad će ti se ukazati ovakva prilika opet!", hrabri samog sebe i pokušava da prikrije na licu unutrašnju borbu koju u njemu vode kukavica i romantik. Odjednom, laganim tonovima gitare pridruži se pomalo nesigurni tenor.
"Blažen bio dan, mesec i doba, godina i mesto, predeo i vreme, kad su moje usne zadrhtale neme, a njene me oči svezale k'o roba."
Odjednom, prestade igra prstima, i krupno oko plavišice preseli se na njega. Rumene usne zauzeše formaciju osmjeha. Primjetivši iskru u njenom oku, odluči da na trenutak odloži početak druge strofe i da se prepusti umilnoj melodiji gitare koja se odvajala sa žica. Međutim, harmoniju mizike i pogleda prekide melodija Nokia tjun sa njenog telefona. On prestade da svira, a njegova Laura žurnim pokretima izvadi telefon i odgovori na poziv. Zabaci kosu, pogled usmjeri na drugu stranu i uoči crni Džip u kome je sjedio glavni školski mangup kome je sve bilo dozvoljeno zbog tatice, najvećeg gradskog tajkuna.
"Važi, idemo...", odgovori ona u slušalicu i žurno pokupi svoje stvari. Okrete se prema mladom umjetniku i krajnje ozbiljno mu reče:"Izvini, moram da idem...", i žurno potrča prema kolima koja su čekala. Nije više bilo one iskre u oku koja mu je bila važnija od svega. Mladić promrmlja da je otpozdravi, a vilica ostade blago da visi, ocrtavajući na licu zbunjenost i nevjericu. Rika ispod haube i škripanje guma odvezoše njegovu Lauru od njega, ko zna gdje... U grudima ga nešto steže, neki čudan osjećaj usamljenosti, a grlo jedva dopusti da sebi promrmlja u bradu: "Vranci vranca vuku." Duboko uzdahnu i u sebi zamoli Boga da je taj vranac, problematični bogatunski sin ne osvoji za sebe i povede u kas po strmputici...
Naslonivši bradu na staru gitaru ćutao je koji tren, a onda se namjesti u položak za sviranje. Sa gitare se ote muzika, a gotovo plačni glas poče stih:"A šta da radim, kada odu prijatelji moji, kada ode djevojka na koju, bacam oči..."
Znao sam da ćeš odma' na majmuna pomisliti. Zamisli onda kako je meni da taj nadimak nosim već pedeset godina. Brajko moj, lakše bi mi bilo da me govedom zovu, al šta da se radi. Svako svoj krst sudbine nosi... Aaa, sad te sigurno interesuje, što Gologuzan, kad sam pun para, kad čašćavam kafanu svaki put kad dođem u selo. Nemoguće da ti đed tvoj nije pričao... Ajde, kad si navalio, ovako je to bilo.
Kuća nam je bila poviš' izvora, gore, na kraj sela u onom kamenjaru, išao si tamo sigurno. Sirotinjski je to sve bilo, kuća sa samo jednom sobom, nas troje. Pričala mi majka da je kad sam se rodio morala parče kecelje da otkine da bi imala u šta da me povije. A otac? Otac-kolac, što 'no kažu. Sjećam se da su ga neki ljudi dovezli na volovskim kolima kad sam imao čet'ri godine, ja, 1949. Na kraju rata ih partizani skolili u nekoj šumi, i sve u nekakav zatvor odveli. Majka nije znala šta je sa njim, išla po selu, molila, kumila, samo da sazna makar nešto. Na kraju imala sreće pa od neke njene rodice muž bio službenik u pošti, saznao samo da je živ. Od kad znam oca, vazda je na rakijsko bure bazdio. Jadna majka, trčala, radila po nadnicama, kopala od jutra do mraka da nam zaradi, i kad dođe kući ovaj joj otme sve i u birtiji popije. Tako sam ja, čim sam malo ojačao, pošao sa majkom u polje, samo da kod kuće ne budem sa onom pijandurom. Umro je pedes' pete, našli ga u jendeku kraj puta.
Pitaš me kako znam tvog đeda? Pa znam ga, vi ste tu odma', kroz šljivik, pa preko potoka. Igrali smo se k'o djeca stalno zajedno, išli u školu, krali voće po selu i šta ti ja znam sve. Znaš i sam sve one dječije ludinje... Momkovali smo zajedno kad dođe naše vrijeme. Vi ste dobrodržeći, jako imanje, prvi ljudi u selu, pa ti je tako i đed bio slika i prilika u selu kod udavača. Ja sam se uvijek šljepao uz njega, iako sam nosio očeve stare cipele i izušivanu košulju. Šta ćeš, uvijek goljo bio. Mada, bio sam simpatičan seljančicama jer sam bio najkrupniji momak u selu. Nije ni čudo od onolikog rada...
Elem, da se vratim na to kako sam dobio nadimak. Odemo tvoj đed i ja, zima šeset četvrte, na posjelo. Malo igrali prstena, malo pojali pjesme sa ostalim momcima, kad ja poglednu, u dnu sobe neka cura veze priglavke. Rumeni obrazi, kike isplela, a one preko jelečeta pale po grudima. Ma, samo za poželjeti takva cura. Uh, kad me pogledala onim svojim umrkastim okom, k'o da me je munja ošinula. Zaigr'o mi svaki damar. Pitaš me što joj nisam prišao? Eee, nije se to smjelo tad pred svima, sine. Tad se pogledima dogovar'o sastanak, da niko ne čuje. Poslije tog posjela smo se viđali u selu potajno, da niko ne zna. Ustvari, znao je samo tvoj đed, njemu sam morao da kažem, vidio je da više nisam onaj isti, da sam se zaljubio k'o mlad tetrijeb.
Nismo mogli više da se krijemo k'o hajduci, pa se dogovorimo da dođem da je isprosim, kako dolikuje sve. Kažem majci, ona pripremi darove budućim prijateljima, ja pozajmim kola i konja od tvog đeda i u proševinu. Bolje da sam nogu slomio nego što sam tamo otišao. Njen otac nije htio da je da za mene. Komunjara pokvarena, on je bio jedan od onih koji su mi oca zarobili. Potegao bio pušku na mene, istjerao me iz dvorišta k'o kakvog kera. Kaže, ajd na stranu što si od onog izroda pijanice, nego zar stvarno da misliš da ću svoju jedinicu pustiti da u takvoj bijedi živi, sa takvim gologuzanom. Puno dvorište naroda bilo kod njih, prolomi se smijeh, a ja u zemlju da propadnem. Od tad se proširilo selom i ja ostadoh Gologuzan za sva vremena.
Pitaš me šta je bilo poslije? Poslije mi se cijelo selo smijalo, gdje god se pojavim, ja glavna tema sprdnje. Vidim ja da meni nema života u selu, prištedim nešto para, poljubim majku, pa u Njemačku. Imao sam sreće da naletim tako na neke naše tamo, oni me ubace na bauštelu i milina. Brzo sam se snašao, kupio sebi neki stančić, lagano štedio, a želja da se vratim u selo me vukla iz dana u dan sve više i više. Nisam smio da se vratim, bojao sam se da će mi se smijati. Tako 5 godina nisam napustio Švabiju, sve dok majka nije umrla. Kad sam došao da je sahranim, odmah se pronijela vijest po selu -stigao GOLOGUZAN. Ispričali su mi da se ona moja udala u međuvremenu, otac je primorao. Tvoj đed je bio taj srećnik da je dobije.
Da, hoću da kažem da sam zbog tvoje babe ja Gologuzan... Čovječe,od kad sam saznao to da je tvoj đed oženio Ružicu, nisam smogao snage da se vratim ovamo, sve do penzije. Eto sad kradem Bogu dane i čekam da me pozove sebi, valjda neće oduglovačiti.
A tebi, sinak, nek bude ovo za nauk. Ljudi su bezobzirni i jedva čekaju da se nasmiju nečijoj nevolji. Nemoj da budeš jedan od njih, jer život često priredi neki skroz apsurdan obrt, pa se lako može desiti da ti postaneš neki novi Gologuzan. Mala, dajder ovamo još jednu turu, i reci muzičarima da opletu onu "Ružo rumena." Živjeli, bratac!
Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.
I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.
A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.
Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?
Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.
„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Johan Bauman, novopečeni poručnik u tenkovskoj diviziji XXVI korpusa nemačke XVI armije, stajao je na prostoru izmedju dva rova i zadovoljno žmirkao u Sunce kasnog januara. Jučerašnja ofanziva donela je značajan napredak u strateškom smislu i nije mogao a da se ne podiči činjenicom da je baš njegova jedinica dala možda i najveći doprinos u tome. "Ko zna..." - pomislio je - "Možda će uskoro i sve biti gotovo pa će me poslati kući...". Da, kući. Tamo gde su Fani i beba čijem rodjenju nije prisustvovao. Već je unapred bio smislio šta će im obema reći kada ih bude video. Nasmejao se na to. Glupo bi bilo naglasiti koliko su mu nedostajale. Nije bio tužan zbog toga, nosio se gordo sa takvim mislima. On još jednom pogleda u zubato Sunce na Istoku, osmehnu se i pade mrtav u debeli snežni pokrivač ispod svojih nogu...
----
Jurij Kozlov, major VIII specijalne jedinice XV korpusa ruske III armije, puzao je kroz ruševine bivše izvidjačke komande i s vremena na vreme blago otresao sneg sa okovratnika svoje uniforme. Juče je na tom mestu stajala dugačka šestospratnica sa ogromnim lučnim ulazom, ali posle ofanzive nemačkog Vermahta od nje je ostao samo jedan deo tog luka i slovo "J" na njemu. "Proklete švabe..." - promrljao je za sebe i nastavio dalje da puže. U sledećem trenutku već se nalazio iza prirodnog zaklona od nekadašnjih spoljnih zidova i pred njegovim očima se pružala velika bela čistina. U daljini se, i to skoro sasvim neprimetno, micala jedna sićušna tačka i nije mogao a da se ne osmehne na to. Nije znao zašto, samo je to učinio. Već odavno nije mario za ovakve autonomne poteze svog tela - navikao se, valjda. Navikao se još od onda kada su mu javili da su mu žena i sin poginuli u nemačkom bombardovanju Odese. "Rat je to. Svi su nekoga izgubili..." govorio je sebi a i drugima. On se još jednom tupo osmehnu na tu misao, proveri kroz nišan i povuče oroz...
Jer Sutomore nije more u pravom smislu riječi. Sutomore je pederski izgovor kojim žrtve tranzicije mažu sopstvene oči, i nastavljaju tradiciju soljenja muda stečenu još za vrijeme Tita. I dok dobitnik tranzicije upali svoja metalik siva kola, pristojnog godišta, eventulano sjedne u avion i zapali za neku egzotičnu destinaciju, ja i par iljada meni sličnih smrdimo jedni drugima u vozu optužujući se međusobno za nekupanje prije polaska. Jašta, baš ću da se kupam a pošo sam na more iz tog razloga. Ko te jebe, smrdiš i ti meni pa ti ja ne psujem ženu, majku ti smrdljivu jebem. Jebo te turistički voz i ko ga izmisli da mi zagorčava život za tri eura koliko sam platio povratnu kartu, koju će neko naravno da mi digne sa sve deset eura zadjenutih za celofan od cigara. Jer kad je tolika gužva, da nemaš gdje da staviš jebeni Miki Maus peškir, logično da raste vjerovatnoća da će se tamnoputom Rambu, koji naplaćuje klonju, dići kita da te orobi dok ti plivaš oko bova u nadi da ćeš vidjeti neku opičenu kurabeštiju koja se skinula u toples i leži na dušeku, daleko od obale. U principu naš narod je šampion mazohizma, otruj ga svake godine po jednom užeglom pljeskom, njemu nije dovoljno. Šta oćeš više? da ti udarim taksu na svaki plombirani zub u glavi, jer i to je luksuz? Oćeš li tada shvatiti da ti je bolje da uplatiš tri dana u Budvu, Grčku, Tursku nego da se deset dana čvariš u jebenom Sutomoru. Ostani kući, jebi nešto ako nemaš pare. I onako će da ti se sprdaju ako kažeš gdje si išao na more.
- Sine, uzo tata kredit. Vodimo te u Sutomore.
-Tata je li Sutomore more?
-Pa jebem li ga kuronjo, slano je, ima dosta svijeta, i tata je tamo prvi put vidio sisu.
-Ali tata Miškovići idu na more u Egipat. Mišo kaže da se onomad razbolio u tom Sutomoru, i da više nikad u ta govna neće ići.
-Ma šta oni znaju! Neka idu da ih muslidže tamo iznabadaju na kolac. Jebo ih faraon, truju mi dijete. Uostalom ne moraš ni da ideš, ostavićemo te kod lude babe Marice pa čitaj lektire. Ko te jebe.
Četiri visoke zgrade, sa po nekoliko ulaza svaka, ograničavale su teritoriju kvarta. Savršen sklad betona, asfalta i vegetacije pretstavlja pravo remek delo gradskog arhitekte iz vremena SFRJ. Komšije svih generacija činile su zajednicu, poznavali su se, družili i bivali ekipa iz kvarta.
Danas, u doba kapitalizma, niko više ne razmišlja o ljudima i zajednici. Niču samo šarene torta zgrade oivičene zidinama, bez igrališta, klupica, parkirališta... Gužva i otuđenost na svakom koraku.
07:00, Kvart, nedelja. Iz srednjeg prolaza zgrade broj 8, polako se pomera neka senka. Komšija Pera, već 15 godina, prvi dolazi na već dobro poznatu klupu. Ispod leve miške nosi smotuljak gumene table za šah, u šaci zelenu torbicu sa figurama, a u desnoj flašicu domaće ljute, da se nađe, čisto za cirkulaciju i da razbistri misli. Nedugo zatim, korak po korak, priključuju mu se Brkati Mita i Brzi, nekadašnji prvak u brzopoteznim partijama.
09:05 Kvart se polako budi, nova mlada komšinica, što joj baba Nena izdaje sobu, ulazi u radnjicu. "Daćete mi hleb, mleko i jedan Malboro slims", reče ona. Začu se vika. Pera iznerviran još jednim gubitkom, izgubio je gajbu piva. "Opet varaš! Neću više da igram sa tobom! Daj mi vamo rakiju! Bemti šah i kad igram s tobom!"
11:30 Idilično prepodne prekide vika. "Milaneeee, silazi na fucu!". Devojčice pored se nešto smeškaju i došaptavaju, gledaju u dečake koji postavljaju kamenje za golove, a zatim nastavljaju da preskaču lastiš. Silazi Milan i donosi loptu što mu je poslala tetka iz Nemačke. "Pazite da ne ode na beton da se ne izguli, ova je samo za travu", govorio je to svaki put. Čuje se lupanje sa prvog sprata, izgleda neka domaćica lupa šnicle.
13:25 Jedno po jedno, ekipa iz kvarta, raziđe se. Vreme je ručku. Neki od dečaka nisu hteli kući pa su mame morale varjačom da intervenišu.
14:00 Muk, vreme odmora. Kućni red se mora poštovati. Stariji odmaraju a mlađi jedva čekaju 5, ili makar pola 5 da izlete napolje i da počne graja.
16:25 Baba Nena, čeka na prozoru da vidi da li će neko da prekrši kućni red i naruši mir da bi ga mogla prekoriti onako podbočena između gladiola. Samo joj je glava virila. Volela je i noću da uhodi parove i kasnije da tračari ko se s kime spanđao i čija je ćerka krišom obukla onu minijaturnu suknju. Sramota!
16:45 Udruženim snagama, devojčice i dečaci, igrajući žmurke s loptom, naglo su povećali nivo buke. Stojeći svi oko lopte, skočiše u nazad viknući "NISAM!".
19:00 Marko i Deki, izlaze iz teretane u atomskom, mrgodno gledaju klince koji im se sklanjaju s puta. Oni su ipak stariji!
20:40 Smena generacija. Na najmračniju klupicu seli su Marko i Deki, čekaju Šoneta sa pivom. "Ma daj, danas sam definitivno uradio više zgibova nego ti! Vidi što je iskočio.", reče pokazujući biceps.
22:53 Bleja već u toku, pristižu Vesna i Marina i za divno čudo, povele su onu novu komšinicu. Deki se smeška. "Može pivo?", upita on. "Naravno", odgovori ona pružajući ruku ka flaši.
00:14 "Hajde idemo u prolaz da nas ne vidi ova tvoja snajper bakuta", reče Deki dok je držao za ruku. Iza onih gladiola, Nena je ovaj put samo senke videla. Čekala je još pola sata, a onda je besno otišla na spavanje.
13:05, petak, torta zgrada van kvarta. Prolazim pored komšije. "Dobar dan!", rekoh. On me samo mrgodno pogleda, okrene glavu i prođe. "I ja tebi mamu!", pomislih nastavljajući svojim putem.
Od svih godišnjih doba najviše volim leto zato što je tada letnji raspust.
Ove godine letnji raspust je najduže trajao. Da, tek sam završio prvi razred, ali sam tako čuo od starije dece. Ovaj raspust je trajao duže zbog nekog čike koga stalno prikazuju na televiziji umesto crtaća. Mislim da se zove Miloš ili Sloba. Uglavnom, njegova žena uvek nosi neki cvet u kosi. Kao nekakva ciganka, uvek moja baba dobaci. Taj čika se posvađao sa nekim drugim čikom i onda je drugi čika naredio da nas gađaju bombama iz aviona. A mene baš briga, u mom malom gradu nije pala nijedna bomba, tako da nisam imao razloga za brigu i raspust sam proveo u igri i šali. Osim jedne bombe koja je pala u šumu mog komšije, ali nije eksplodirala. Nakon toga on je od nje napravio korito za svinje. Kaže da se ne baci. Tokom leta, mi, deca iz kraja smo se skupljali na školskom igralištu kako bismo se jurili, pravili smicalice devojčicama i igrali rata. Kad mogu odrasli, zašto ne bismo mogli i mi? Najviše sam voleo da posmatram devojčice dok piške u mraku. To je jednom primetila debela Radmila i prijavila mojoj majci koja me je izvoštila prutom. Tata me je samo potapšao po ramenu sa odobravanjem. Sutradan sam Radmili pripretio da ću joj ubiti mačku ako još jednom nešto kaže. Otada više nije dolazila na naša mala okupljanja na igralištu. Zauvek će mi ostati u sećanju i jedan strašan događaj od kog mi se sledila krv u žilama. Pošto je svako veče nestajala struja, obično sam išao ranije na spavanje ako ne bih otišao na igralište. Jedno veče nisam mogao da zaspim i gledao sam u nebo nadajući se da će naši pogoditi neki zlikovački avion. Odjednom, bela svetlost je zapalila nebeski svod. -U-s-r-a- uplašio sam se kao nikad do tada. Mislio sam da smrt dolazi po mene i da je ta bela svetlost svetlost iz Raja kao u onim serijama što majka gleda gde svi plaču. Gotovo, ubiše me, kao da me nije ni bilo. Srce mi je stalo i nisam mogao ni da se pomerim. Na moje iznenađenje, opet je u sobi bila tama. Kad ja pogledo, čitav sam i nemam krila i onaj krug iznad glave kao u crtaćima. Tad je majka ušla sa svećom u sobu i rekla da je to samo neka sigilalna raketa ili tako nešto i da ona nije opasna. Mojoj sreći nije bilo kraja, bio sam oduševljen jer nisam poginuo kao kakav Kosovar.
Od kolevke pa do groba najlepši je letnji raspust! Jedva čekam da nas opet bombarduju!
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
