Lagani jutarnji peting. Obavlja se u spavaćoj sobi, pred zoru kad vas vršnjak probudi (kad se digne u snu), a žena ili devojka se meškolji i prelazi na vašu stranu kreveta.
Probudi te bol u preponama, ukočio se ko nikad pre, koji mu je, pitaš se? Sa tvoje leve strane, tvoja lepša polovina, vruća, meka, nešto se tiska uz tebe (možda ti se od toga dig'o?!?), polako da ne remetiš dragu, prilaziš joj lagano, spavaćicu (ako ima) lagano zadižeš, gaćice joj pomeraš u stranu, i tu si! Gde treba. Još samo lagani pokret napred, gotovo je uvalio si joj ga. Sada i ako se probudi nije šteta, mora prihvatiti igru, a tebi lepooooooooo. E to je zornjak.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Muškarci i žene rodjeni izmedju 1900. i 1930. godine, od kojih su neki čak i danas živi i manje ili više sposobni za osnovne svakodnevne aktivnosti. U modernijoj istoriji ne postoje generacije koje su više prepatile od njih, oni nešto srećniji suočili su se direktno samo sa drugim svetskim ratom i posledicama prvog, dok su ovi drugi preživljavali egzoduse preko Prokletija i egejskog mora, progone, logore, masovna streljanja, konstantnu glad i nesigurnost. Gledali su spaljivanje domova u dva navrata, u zemlju su pokopavali braću, decu, očeve i prijatelje stradale od zla koje je vrebalo svuda i u mnogim oblicima..Ili su podlegli od mraza i metka negde u šumi, polju, reci..I njihovi grobovi nikada nisu jasno odredjeni.
I pored svih strahota koje su doneli ratovi, preživeli su opštu nemaštinu, nemire, proboje frontova, Krf, oslobodilačke juriše i marševe - i opet su stigli da obnove domove, izradjaju i othrane buljuke dece, naprave od njih kakve - takve ljude, iškolovane i radno sposobne, sa kojima će nakon nekoliko krvavih decenija zajedno podizati zemlju iz pepela. U kući je sedmoro dece srkalo čorbu iz iste šerpe i bili su zadovoljni, zdravi i jaki, nikome ništa nije falilo, dok se danas jadamo i kukamo na sve živo, najviše na budućnost i podizanje dece koju još nemamo jer nam deluje kao nemoguća rabota. Male plate, loša kola, skupa hrana, uzaludne diplome..Ništa ne valja. A nekada se za kilo masti kopala tvrda zemlja ceo dan.
Niko se nije žalio, žene su bile spremne da rintaju po fabrikama i po 16 sati, muškarci su često na pravdu Boga odvodjeni na goli otok, proterivani i streljani, i velik deo ih se opet izborio za život. Zemlja je postala jaka i poštovana, njive zasejane, kuće izgradjene, stoka sita, deca obučena i rumena, i sve to preko ledja ljudi od kojih 90% nije imalo više od četiri razreda osnovne škole.
Retki od njih su dočekali i današnje vreme, u svojim kasnim osamdesetim i devedesetim godinama, gledali su kako im odrastaju unuci i praunuci i ovo vreme razumeju bolje i jasnije od njihovih sinova, iako se u porodici kotiraju kao izlapeli fosili na koje ne vredi obraćati pažnju. Nije ih ubio ni gradjanski rat, recesija, bombardovanje, smene oprečnih politika i režima, gledanje kako njihova dobro nahranjena, ničega željna i nezahvalna deca rasparčavaju ono što se u krvi i znoju gradilo i ujedinjavalo. Starci obično sede u ćoškovima i trude se da nikome ne smetaju, tužni jer su njihovi vršnjaci već napustili ovaj svet i ostavili ih da čame poput troglodita i čekaju da ih se smrt već jednom seti i olakša im patnje. Starice se trude da im se ukućani medjusobno ne poubijaju.
Kad te baba pita šta ćeš jesti uzmi nešto i ako nisi gladan, makar iz puke pristojnosti. U tvojim godinama, ti ljudi su se otimali za parče hleba. Neka ti to služi na opomenu - jer ta vremena će se možda vratiti..
Znak da je došlo vreme najveće krize i besparice kada je nemaština dostigla tačku ključanja, a radni narod došao u situaciju da ne može uživati u jednom od svojih retkih zadovoljstava: hladnom zidarskom pivu na pasjoj vrućini. Naime, u dobra stara vremena je u sred julskog popodneva sa ulice iz korpi i cegera preplanulih prolaznika često dopirao veseli zvuk zveckanje prazne politarske ambalaže koja je u radnji trebala biti zamenjena za onu punu čudesne tečnosti koja hladi bolje od najnovije japanske klime. Najčešći kuriri su bila deca koja su radosno obavljala tu dužnost jer bi se usput ogrebala bar za sladoled.
Tada se zvuk truckanja staklića mogao čuti svako popodne, a sada tek svake druge subote. Ako ništa drugo, flaše još nisu utihnule. Pitanje je: koliko im je još ostalo? I da li će se potpuno ugasiti? Da li zbog toga što neće imati ko da ih nosi ili što će ljudi imati neke potpuno druge i sumornije probleme od tropskih vrućina?
Grupa naduvanih ljudi, nesposobna da zbog psihofizičkog stanja poveže mozak sa jezikom.
A: Brate, ja imam 13 slova. B: Šta 13 slova? A: Pa reč. "Prestolonaslednici". Kad će "Moj broj" da pokidam i to? B: Budalo navarena, gledamo suđenje Šešelju. C: Vidi ovaj "Nebuloza kolektiv", ima pola sata kako je nestalo struje, a oni još zevaju u TV. D: Mamu mu jebem, ja mislio ono akvarijum.
- Mirko, brate, izvini što sam se sinoć urolj'o k'o prase. Kako si platio ceh? - Poušalno. - Kako? - Okrenuo mu levo uvo, on meni 14 i po hiljada. Ja rekoh "kol'ko?!", okrenuo mu desno uvo, a on se preračunao pa ispade 16 hiljada. Taman sam se spremao da se podmažem vazelinom kad ulete Bane Francuz te isplati pola.
Krik koji se ispušta kada se naleti na nešto što je toliko prokleto kul, brusvilisovski muževno, predrkano jebački i jebački predrkano da izaziva trenutnu erupciju testosterona unutar posmatračevog organizma, bilo da je on muško ili žensko. Niko nije imun! Artefakti koji indukuju rast dlaka na grudima su istinski retki, i dolaze u raznim bojama, veličinama i oblicima, jer bitna je suština, a ne forma. Grudi mogu da se omaljave od, recimo, filma, pesme, stripa, knjige, nekog zajebanog poduhvata, pukog prisustva određene osobe, pa čak i od definicije na Vukajliji koja u sebi sadrži tu drkatorsku esenciju. Još bih samo dodao da, ukoliko je intenzitet muževne dojajnosti dovoljno visok, dolazi do nuspojave koja se manifestuje u vidu rasta nadrkanih zulufa.
„Poznata je činjenica da žene izbegavaju da slušaju Motorhed jer, kad Lemi zapraši, ne samo da rizikuju da vantelesno zatrudne, što je zapravo dobro jer će tako metal živeti zauvek, nego im odmah izrastu i guste, kovrdžave dlaje na grudima” - Raša Popov
-Ajaks dobio Milan! -Aaaaaa, rastu mi dlaje na grudima!!
Omiljena zanimacija osnovaca za vreme odmora. Mnogi napune flasicu do pola, pa njome sutiraju penale, zbog tezine, bolje leti. Na kraju fuce flasica zavrsi u kanti sva izgazena, a mi vec trazimo novu.
Loš i nadasve nepotreban izgovor za bol u genitalijama usled sobe koja liči na pećinu u kojoj su Taško Načić i Pavle Vujisić duvali lepak nakon dvonedeljnog opijanja. Možda će tvoja kvazi-umetničarska izjava impresionirati hipsterku tugaljivog pogleda (što je možda i jedina bitna stvar), ali tvoji ortaci znaju da si samo lenji govnar kome nije frka da obitava uz tri nedelje stari jogurt koji samo što nije progovorio. Pedantnost je isti kurac kao i učenje - bavićeš se njome samo ukoliko se obrađuje tema koja te interesuje.
- Au, jebo te otac ludi, soba ti liči na retardirano dete Hirošime i Černobilja. - Opusti se, brate, to ti je kreativni nered. Živim u harmoniji. - Ma šta bre sereš, pogledaj, imaš... dve... tri... četiri dvolitre piva za koje mogu da se kladim da su pune pišaćke. - Brate, vece mi je na drugoj strani gajbe, a i neću da budim ćaleta i ke... - Okej, kako god. Daj mi pepeljaru. - :čeprka po ormanu i vadi flašicu kvasa: Evo, ovo će poslužiti. - Uf. Dobro, koji film gledamo? - Evo, upravo sam skinuo Brejnded, čuo sam da je dojajna zajebancija. - Kul, jel u "Daunlouds"? - Ma jeeeste, nisam takva džukela da držim filmove u daunlodsima! - Pa, dobro, gde je? - C:\My Documents\Videos\Filmovi\Horor\Peter Jackson\Braindead, naravno.
