Ide mi na živac. Voditeljka Evroneta , emisije za obeznađivanje Srbije. Dobro, shvatio sam, nema od ta kurca ništa, nikad mi nećemo biti u EU, al mene brine druga stvar, OSTARE MI MAJA vodeći emisiju, istrunu mi dunja u fioci, svojim očima gledam kako se pretvara u polovnjaču a bio dobar pičić, pojavile joj se bore, još malo pa se zbabila. Majo slušaj me... SKINI SE MAJO i vodi gola emisiju, jebeš i Evropu i sve, samo jedan život čovek ima, ako treba pobegni od svega, nije bitan ni Soroš koji te finansira, ni to što već deset godina dobro živiš sa sat vremena rada dnevno, samo se ti skini i vodi emisiju gola, ostavi trag neki jebemumater...
Skini se Majo dok smo još mladi jebeš Evropu i sat što ne radi...
Pretplatu i dalje neću da plaćam, sve dok se ne skine i ona što vodi vremensku prognozu na dnevniku, i ona se polako pretvara u saragu...
Moderno primenjena maksima, svi putevi vode u Rim. Kako je Rim nekada bio centar civilizacije, trgovine, umetnosti, tako je danas Kišinjev centar cirkulacije narkotika, belog roblja i kradene bele tehnike. Ako si nešto izgubio, u Kišinjevu je. Komšinica otišla u Ulcinj, na letovanje i nije se vratila? U Kišinjevu je. Usrao si se od alkohola, ne znaš gde si? U Kišinjevu si.
-U jebote, gde sam?!?!?! -TREZESC VA PIESA DE CACAT!!!
Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:
- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo? - Ne. Nemam sa kim da ga podelim.
Mitski majstor zidar koji može sve da sagradi bez upotrebe komplikovanog alata. Čudotvorac kome ne treba visak i libela da ravno ozida kuću na sprat, dovoljno je da odokativno oceni pravac i sve ide kao podmazano.
Da, postoje i stanovnici Crne Trave, ali začudo ne poznaju nijednog ovakvog majstora.
- Majstore, da nije ovaj zid malo aus vinkl? - Kuj ga jebe, će gu popravi kaldžija... i koj kur se ti uplitaš, ja sam bre crnotravac!
Da se odmah razumemo, dokolica je jedna sjajna stvar. Ne traži vodu, hranu, pažnju, brigu, sisu, a opet, čini te srećnim i zadovoljnim. I sad, kad uzmeš da budžiš tu sjajnu stvar, dobiješ njen najsvaršeniji apgrejd - umetnost.
Legneš uveče sa mišlju da sutra konačno u svom životu promeniš nešto. Al ne u smislu da počneš da učiš, zarađuješ, praviš dugoročne planove sopstvenih finansijskih tokova, tražiš ženu svog života, koja će ti izroditi decu vaših života i slično. Ne. Legneš sa mišlju kako ćeš od svakodnevnog sedenja satima pored kompa, zevanja u tv, popunjavanja tiketa, češanja čmara, drkanja na azijatkinje koje svršavaju sa tanjiračama međ nogama i slično, napraviti neku toliko dobru grotesku koja se može nazvati umetnošću i koja će te, što je najbitnije, zadovoljiti u potpunosti.
Ustaneš u neko ludo vreme, recimo 7 i 44. Obaviš jutarnju wc rabotu, napraviš neku kereću klopu, skuvaš čaj umesto kafe. Onda razmontiraš komp i skembaš ga u orman. Takođe i tv. Ortacima pošalješ grupni sms i kažeš da danas nećeš s njima da igraš na Barsu i da gađaš nedobitnim tiketima sisatu radnicu. Izvadiš bateriju. Napuniš kadu vodom. Ubaciš bateriju u vodu i staviš ruku. Ne udara, jebiga. Ispišaš se u vodu jer je slana voda bolji provodnik struje. Opet ponavljaš proces. Opet ništa. Nema veze, teraš dalje.
Odeš na neko stovarište građevinskog materijala i kupiš 50 kila peska, neke letve, kanap, i visak. Prospeš onaj pesak u dvorište, lepo ga poravnaš i iznad njega sklepaš Fukoovo klatno. Izbaciš ono metalno govno iz ravnoteže i čekaš. Uzmeš lupu i gledaš da l klatno uvek opisuje trag po istoj putanji il malo odstupa. Jebiga, teško ćeš išta videti, klatno je previše kratko. Za nekih 60-ak metara cirka. Nema veze, teraš dalje. Naravno da znaš da Zemlja vrši rotaciono kretanje. Odeš na tavan i nađeš stari globus. Staviš šešir na glavu i šutiraš ga kao Čaplin u Velikom diktatoru. Pevaš naglas D vrld iz majn, iako znaš da je Geta peder koji se samo spava u dupe i u čmar. I u rektum, dabome.
Tok događaja se nastavlja. Odeš u prodavnicu, kupiš 2 obične plazme. Samelješ ih. Izmeriš dobijenu masu i podeliš sa 300. Izračunaš koeficijent korisnosti mašinice za mlevenje. Izađeš napolje i vikneš "Eureka". Odeš na trafiku i kupiš Eureku. Rešiš belu ukrštenicu, koju si kao mali uvek preskakao jer je preteška. Nastavljaš da dominiraš. Izvadiš cigle iz TA peći, kao i motor. Zaklopiš peć i uzmeš je pod mišku. Šetaš gradom sa pećkom pod pazuhom i očaravaš svet svojom snagom. Vratiš se kući. Legneš na kauč i ispituješ savitljivost sopstvene kičme. Teško ide al nekako si uspeo da lizneš glavić. Probaš spermu. Al ne samo probaš. Pojedeš je bez leba.
Pade i mrak. Sreća pa je vedro pa se setiš magarca iz Laku noć deco i odeš da brojiš zvezde. Svakoj daš neko levo ime, pa kad ih prebrojiš, pokušaš da se setiš koja je koja. Sigurno si u pravu, jer nema dokaza da si pogrešio. Osećaš se neverovatno ispunjeno. Vrneš se u kuću i skuvaš čaj od belog sleza. Da, od onog govneta kojim te majka kljukala kad se kao mali prehladiš. Staviš onu plazmu u njega. Nadrobiš i malo cigle iz TA peći. Izađeš napolje, sedneš u pesak i gurneš onaj pendulum da se klati. Gledaš. Boli te kurac.
Nehatno izbegavajući strob svetla, pomerajući ovlaš ramena uz zvuke Trentmulera okušao si se kod najbliže devojke u lokalu. Onako poseljački zahvatom za struk, što je uslovilo da sledeći bude za flašom piva. Efes draft, majku mu jebem. Sutra je nedelja, prekosutra se radi, preostala muzika bila je krš, a daska u wc-u posrana. Ženskom naravno. Lik iza tebe te non stop gura, onaj pored u Fubu majici epileptičnim pokretima dostojnim samog Iana Kurtisa prosipa random beveridž, baterija na telefonu odumire, svetlo se pali, fajront. Prosipa po tebi. Pogledom bezuspešno tražiš ortaka, nastavljaš solo, naručuješ rolovano belo. Pljusak, seo si ispred banke da jedeš, pitajući se zašto, ali zašto kombinacija urnebesa i ljutenice. Pa vegeta. Pakuješ u kesu da nosiš za kera, kupuješ mu šumeći ranitidin, nema taksija. Da nazoveš, kako, o univerzume, nema žive duše, jebem ti lažni fast charge i kineski android. Krećeš pešice, osećaš prljavi dašak svežine izazvan prolaskom taksija kroz obližnju baru. Springfild majica, dobio od ujne. Jebi me ujna. Svo očekivanje laganog vikenda i barem trunčice meditativne senzacije in uterus, figurativnim povratkom u majčinu utrobu i bukvalnom penetracijom u neku prolaznu simpatičnu stidnicu, palo je u vodu zajedno sa tobom. Svanjava uz katatonični doboš kišnih kapljica, plejada omanjih prizmi uhvaćenih u koštac sa šizofrenim vetrom. Nazire se početak ulice, vonj pokislog psa i utešni osmeh na licu. Ključ treba ući u bravu, ključa nema. Ključ je u jakni. Gde je jakna?
Gradske ulice su njegov teren i on ih najbolje poznaje. Tačno zna koje je mesto najprometnije, te tamo montira svoju tezgu. Pojavljuje se sredinom decembra i njegovo delovanje traje dok traju i praznici. Posle toga odlazi u samo njemu poznatom pravcu i ne pojavljuje se dogodine, u isto vreme. Nosi kapuljaču i veliku debelu pernatu jaknu u kojoj uglavnom šteka robu. Vešto se krije iza prskalica, ukrasa i sličnih novogodišnjih dekoracija. One mu samo služe kao maska da bi mogao uspešno valjati petarde, koje su mu zapravo primarni izvor prihoda. Ilegala batice, mora sve biti najstroža tajna. Veoma je pronicljiv i pažljiv i uvek zna da oceni kada može da razotkrije svoj položaj kako bi obavio razmenu sa mušterijom. Stalno je na oprezu. Nema reklamacija, ako se koja upuva to nije njegov problem, a ti nove ne'š dobiti. Kupuješ na sopstveni rizik i ne smeš ni pod koju cenu nikome odati gde si nabavio pirotehnički arsenal. Ako se kojim slučajem pojavi uniformisano lice, ti moraš da pališ, a transakcija se momentalno obustavlja.
- Mali, pssst! - M? - Ovamo! Treba petardi? Imam topovske udare, male, piratske, one što pucaju tri puta, šta treba? - Koliko je kutija topovskih? - 250. Je l' u redu? - Može. - Nisi kupio od mene, zapamti. -------------------- - Imate petardi? - Pandur! Nema sad ništa, beži! Vrati se posle kad ode! - Št... - Nema, vozi bre kad ti kažem! Sikter!
- Dobar dan gos'n milicajac, evo imam svega za ukras, obradujte dečicu ovim plastičnim Deda Mrazom na baterije koji govori: "Ho ho ho!" Evo samo za vas trista! - Ne seri Dule, znam sve. Ne želi to moj mali, daj mi kutiju onih što rokaju tri puta i meni one topovske, dve kutije. Imam i ja dušu! Ali daj mi onako da izgleda kao da ih zaplenjujem, žena kupuje neke pizdarije za jelku dve tezge dalje.
Od Benita, preko Džoni Sinsa, pa sve do Neše Manijaka i Dragana Markovića; ima nešto u ćelavim ljudima što nas tera da sa uživanjem primamo njihov kurac. Još ako je ispod izglancane glave telo zbog kojeg bi i Krang prodao Tehnodrom utisak alfa domaćina je potpun. On zna kako se tovi vepar. On zna kako se jebu žene. Zna kako se jebu ljudi. On zna kako se prave pare. Kako se deca i penzioneri vode na besplatne ekskuzije i kako se šamara veterinar kad umre noj u zoološkom vrtu. Jednostavno zna stvari, zna život. Svojom čvrstom, za razliku od tuđe ruke, zna da češe svrab.
Jedinstven soj ljudi koji obitava po GSP vozilima.On poznaje vozača (iz istog su sela ili su se upoznali na Duginom poselu) što mu obezbedjuje niz privilegija koje obični smrtnici mogu samo da sanjaju.On jedini sme da bleji na šoferšajbni pored majstora,da izadje i udje van stanice...Ima lice prekaljenog šljakera,veterana jelenka od pole litre,bradu od tri dana,nosi kačket lokalnog privatnika kod kojeg meša malter.Sa majstorom vodi dubokoumne diskusije po pitanju cene rakije u mini-marketima.Kada pridjete vozaču da kupite kartu on će vas pogledati duboko misterioznom šljakerskim pogledom iz crno-belih filmova sa Bogartom a da ni sam ne zna zašto.
