Ovo neko trik pitanje, a? Zar nije očigledno? Ono - mitoza, mejoza, nastavljanje loze, ognjište, sećanje na pradedinu spomenicu, patrijotizam, nebeski narod, penzioni fond, još malo ognjišta? Dobro to, to je po difoltu, majka mu stara. Ali, ima još tako puno "za", manje sakralnog karaktera, da čovek prosto poželi da zalihu kondoma napuni vodom i promptno pofrlja na prolaznike. I baci se na posao. Kako koji posao? Eee, ovo je poslednji put da ti pokazujem.
- Sam naziv (tata, ćale, otac, ćaća) jebe mame. Bukvalno, figurativno, kako god. Moćno je. Plodni pape, mašina za proizvodnju potomstva. Ćale si. Legenda si. Roditelj. Tata-mata. Tvorac. Bogotac! Maćori. Autor.
- Možeš da nemilosrdno patišpanjišeš uokolo i izigravaš facu, naročito ako nisi mator. Kao: "Jebote, što je skočio pedeve. A baš mi ćera jutros kaže 'Tata, možemo li da kupimo hrčka'". I onda svi kao "Imaš dete?" "Ma, da" - odgovaraš na kulijanskom narečju, "ja to onako usput, to ti je ništa. A vozim i golfa trojku, tjunovan, šampanj boja".
- Pred ženskim svetom si car. Padaju na to: pažljiv si, roditelj taaako swatkog detenceta. Vidi mu saaamo raspar čarapice... Upamti: "bući-bući dete" lako prelazi u "bući-bući vršnjak". Obavezno opet pomeni golfa.(Ženo, ako čitaš ovo, ne nastavljaj, šalio sam se... Jeste, glupo je, da žao mi je, znam - na kauču... E, pazi sad, čitaoče, 'nači sve je suva istina! Nastavljaj.)
- Možeš da se pod plaštom deteta provučeš za milion stvari. Klopaš sve redom, šatro da probaš, pa da proveriš rok, pa ne može ono, boleće ga tiiiiba. Legitimni Čokolešnik, alo! Prvi novogodišnji paket je tvoj, naročito ako je beba rođena krajem godine! Jer tada ne može iz njega ništa da hasa (eventualno mu daj da glođe kutije, zgodno je za prve zube). A i kasnije se ugrađuješ onako momački, ko Đinkić u privatizaciju.
- Igrice, crtani. To je poseban odeljak. Ti im samo pomažeš. Ti isprobavaš. Ti samo prelaziš neki težak nivo, skenjavaš bosa, jer mora da se iskombinuje pet raštrkanih tastera plus skrol na mišu. I igraš, žrtvuješ se - šta ko može da ti kaže. Isto i za crtane. Sad možeš do mile volje da turiraš sve: od Blufonaca do Betmena. Glumi tu kolateralnu štetu, a ovamo puca ti stojan.
Ima još toga onoliko, ali skontao si valjda srž, nosaču mošnica, sapatniče po polu. Zajebavaj se dok možeš, a posle... Pa, nastavićeš da se zajebavaš, dakako. Ćale.
- Tata, jesi završio sa tim primerom? - Evo, upravo završavam. ’Oćemo Lego Star Vorsa? - Toooo!
Čačanska urbana legenda o dobrim bekovima koji su potekli iz KK Borac ili KK Železničar, još je Krešo onomad govorio da mu date beka iz Čačka i centra iz lepe naše Dalmacije i tri grabova panja i on će osvojiti prvenstvo Jugoslavije, ali one prave. Sve je počelo od neumornih neimara koji su pokaraj svete reke Morave, u ovom slučaju zapadne, pazi podvlačim, sagradili halu koja važi za jednu od najnesigurnijih za gostujući tim, uz konstantu represiju čačanskih šutera koji ubacuju loptu u koš kao u kacu. Mnogi su dolazili da umoče ruku u Moravu, čak je i Čovke, slučajno, uzeo Borac za svoju filijalu, da pokuša svog patuljka da umače u Moravu, kao oni Grci u svojim mitovima, ali malo je omanuo, izgleda da je sina držao za ruke dok ga je umakao u vodu i ispade da se njegova igra svodi na trčanje i ništa više. No, kada ni to nije pomoglo on je pokušao da umoči svoju glavu u Moravu, ali ne ide pa ne ide, to je očigledno samo kriminalcu Želimiru uspelo. Još se priča da je Radmilo Mišović prilikom skok šuta bio 3- 4 sekunde u vazduhu, protivnik pada, a Radmilo sipa ko za ogradu. Kolonada šutera je izgleda redovno umakala ruku u Moravu i trpala na ovim prostorima, čak se govori da su neki tražili pelcer ruke od pojedinaca.
Sin: Jao, pa čime se drogira ovaj mali Tripković, mora da koristi nešto? Otac: Šta se drogira, pelverašu glupavi, pa on je izdanak čačanske šuterske škole. E moj glupane. pojma ti nemaš. Sin: Ma kakve škole stari, daj ne seri, čačanska škola, čuj ti njega? Gde je to?! (Udarac u predelu potiljka otvorenom šakom)Otac: E moj magarče, a Kićan, a Radmilo više puta najbolji strelac Juge, čačanski Viljem Tel, a Žele Obradović, a Radošević... e moj zelembaću, pa oni su umakali ruku u Moravu. Sin: Šta su radili, ma daj, ovo stvarno nema smisla... joj opet ovaj Tripković, ma koristi nešto 100%. Otac: Slušaj magare, bolje bi ti bilo da sam odeš i umočiš ruku u Moravu možda nešto i napraviš, vidi šta radi Savan i ona ja mali mutavi Teodosić kako dade Špancima s pola livade koš. Još je Krešo Ćosić... Sin: Ma ne opet ta priča...
Stil (lat. stilus — naprava za pisanje) je način izražavanja, kojeg karakterišu sve osobine po kojima se razlikuje od ostalih - najjednostavnije, ono po čemu te prepoznaju.
Čika Jova Zmaj:
Taši, taši, tanana, Evo jedna grana, A na grani jabuka Kao molovana.
Željko Samardžić:
Taši, taši, tanana, devojčice malena, ja matora drtina, a seks nam je sudbina.
Goran Bregović:
Taši, taši, tanana, Taš, taš, taš, taš, hop cup, hop cup, taš, Jab, jab, jabuka, jabuka je duboka cup, cup, cupika, paprika i bunika.
Bajaga:
Taši, taši, tanana, na nanana nana nana nananananana na nana nana na nananananana na (ruke gore) na nanana na
Crnogorski/hrvatski kantautori:
Taši, taši, tanana, Srce si mi slomila, kad si me poljubila u noći punog mjeseca... srce divljeg jelena, jabuka si rumena...
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.
Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.
Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.
Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.
Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.
Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.
Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.
Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.
Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.
Čarolija umetničkog stvaralaštva. Ovde veliki mag drame Siniša Pavić na suptilan, istančan način uvlači svoje junake u konflikt, gde dolazi do neverovatnog preokreta u dijalogu, uz pomoć samo dva lakonska pitanja: "koji?" ili "kakav?". Ove reči, zahvaljujući karakterističnoj retardiranosti likova, bivaju okidač frustracije junaka kome su upućene, i tako jednim sasvim spontanim, volšebnim tokom dolazi do kulminacije u radnji.
- Branislave, zvoni telefon, hoćeš li se javiti već jednom? - Koji telefon? - Isti onaj preko koga se domunđavaš sa onom rospijom, tvojom sekSretaricom!! Šta je, šta si ubledeo, mislio si da ne znam? Aaaa, pa nije Rajka sisala vesla! - Ma o čemu ti pričaš, ženo? Kakva vesla? - Ovolika vesla! Sad ćeš da vidiš kolika vesla! (uzima veslo i juri ga po kući)
Gej. Ukoliko ste onako građanin sveta pa volite taj izraz. Peder. Ukoliko ste ponosni stanovnik brdovitog Balkana. Lik koji voli da se spava u guzu na jeziku onih prvih. Lik koji voli da se šuri u plinaru na jeziku ovih drugih. Kako god da okreneš isto ti se 'vata. Izraz je počeo da se koristi najviše posle filma Gospodar Prstenova, posle kog se i omasovio žanr epske fantastike i mase su prvi put videle kako izgledaju vilenjaci. Plavi, nežne kože, flafičasti, feminizirani, baršunasti, gipki, ženskasti i koliko god da u nekoj sceni filma vilenjak surovo ubija horde neprijatelja, opet nekako sve to deluje pederski ili ako hoćete, gej i stvarno deluje kao fantastika. Uvek kada se pojavi vilenjak u sceni nekako ga je lakše zamisliti kako vozi rolere nego kako tamani horde neprijatelja, a kada bi se dva muška vilenjaka poljubila, delovalo bi kao lezbo film. Baš gej rasa.
Aragorn: Pogledaj ka istoku Legolase. Vatre se dižu. Sauronovo oko se okrenulo ka Gondoru. Legolas: Da, ali pogledaj u zvezde i kakav divan kontrast baca svetlost od vatri na noćnom nebu. Aragorn: Moramo se spremiti za krvavu bitku koja predstoji. Legolas: Možda nam je ovo poslednji dan života znaš. Valjalo bi to iskoristiti. Aragorn: Na šta ciljaš? Sa vama vilenjacima čovek nikada ne zna. Legolas: Pa mislio sam malo, da pridržim tvoj mač, ako me razumeš. Aragorn: Pa evo ti mač, ali koji će ti đavo kada imaš tvoj luk i strelu. I juče si tražio od Gimlija sekiru da držiš. Čudni ste vi vilenjaci skroz. Legolas: Au bre koje ste vi svi sirovine idem da spavam. Daj mi onu veliku sveću tamo. Aragorn: Evo ti sveća, šta se ljutiš odmah kao neka žena.
Koliko god menjali odeću i političke stavove, koliko god se u svojim ništa-niko-hermetiko nadfilozofskim mislima kretali od veze između Kontovog pozitivizma i Marksovog Kapitala do Ruške Jakić i Kreacionizma, nikad ne menjaju svoj broj. Jok to. Akademski apsolventi kao krem našeg društva obogaljen greškama sistema su decenijama jedna mrtva konstanta.
Da pojasnim. Akademski apsolvent obično ima jedno od onih pevljivih imena koja se daju moćnim rendžerima, likovima gej romana s početka dvadesetog veka, satanističkim aktivistima i narodnjacima-anonimusima sa stajlingom Lorda od Grejstoka u civilu (Damjan, Marijan, Adrijan). AA ove godine puni trideset, kao i sledeće. Iako je za 10+ godina studiranja potpuno apsolvirao osnove svog smera, tektonske geodezije, zbog teškog položaja u društvu i skorašnjeg kraha bliskoistočne berze još nije izašao na kraj sa tih desetak ispita. Ali planira da se posveti tome odmah posle sledećih izbora, na kojima će aktivno volontirati.
AA ima problem. On u sebi nosi iskonsku ideju, uberideju, esenciju idejstva(!), kako da svet učini boljim mestom, ali zbog malograđanske sredine i zastarelih shvatanja vladajućeg mentaliteta, nikako ne dobija sredstva da pokrene dotad neviđenu kulturološku revoluciju. Misliš da će te smoriti pričom o struci? Varaš se. To neće ni pomenuti. Nikad. Ako uđeš u vrzino kolo razgovora sa akademskim apsolventom, vrlo brzo ćeš, o, nedužni slušaoče, saznati ime svakog od masona koji stoji iza svega u šta veruješ. Pored toga ćeš naučiti dosta i o pravilnoj ishrani, klimi Ostrvske Republike Nauru i vrstama sira. Ispričaće ti pola diskografije jedinog benda koji je ikada znao da svira i koji se raspao početkom osamdesetih u Zakavkazju, gde je i osnovan, kao i spisak industrijskih proizvoda koji su paravan za najraznolikije lobističke andrkavr kampanje.
Nego, da vidimo šta još, pored šmekerskog osmeha i citata s Diskaverija, krasi našeg junaka.
AA ima dugu baršunastu kosicu i šarm kojim obara s nogu devojčice. AA ima 10 godina mlađu devojku i loše potisnute komplekse. Ćalov auto i prazan novčanik. Zgužvanu kutiju plavog Bonda. Reklamni upaljač. Trideset dina za sobom i nikakav plan. I, da, umalo da zaboravim, ima i bradicu. Ne običnu, naravno. Isfazoniranu.
Pod smelom pretpostavkom da pesnici "svi u stvari samo jedu govna" i tek rekombinuju inače smisleni sled reči do latentne neprepoznatljivosti, a u cilju prožimanja teksta nekakvom ekstraterestrijalnog mistikom drevnih asirskih zapisa u kamenu, ’90-ih godina u leksikonima i spomenarima danas punoletnog zilja rođeno je SMS pesništvo.
Sociolozi ističu da za uzrokom valja tragati u počecima Top-Shop ere i implantacije ideje Sve možete sami i od kuće. Mentalno izazvani pesnik danas za sebe skromno kaže da je samo medij, a za silu tvrdi da se koreni u Dr. Iggy-u.
Ja uvek šansu davala sam nam, A ti želeo si da zaboraviš me I našu ljubav izneverio si Sad da živim pusti me Kada da voliš i mene ti znao ni si Idi tiho iz života mog Jer ne znam koliko još moćiću. _____________________________
TV Delta, popodnevni termin za poruke bližnjima u inostranstvu: FERIKA kada isadjes i ponovo zajedno bude mo mi ja dusu moju dacuti je si dobio cigare ljube te deca i gzim on je isto tvoj ROZIKA ____________________________
Nova poruka od MAMA: Limuntus kupio si a ja rekla sam ti prašak za pecivo treba mi.
Suptilan način da pitamo sagovornika da li je derpe. Za razliku od Sege, koja je šakom i kapom objavljivala igre u kojima su pucale kosti, krv i limfa šikljale na sve strane, a ponekad bogami sevnula i po koja sisica ili pak batak, Nintendo se orijentisao na femili frendli izdanja u kojima igrač kontroliše gadne, male, pufnaste, aseksualne kreature koje skakuću po gej oblacima i sakupljaju gej zvezdice i dele šećernu vunu sa svojim gej drugarima i nemaju kičmu. Zbog nedovoljnog izlaganja nasilju i ostalim kul, testosteronom nabijenim sadržajima u ranoj mladosti, klinci odrasli sa Nintendovim gejmpedima u rukama u znatnom broju slučajeva razvili su sklonost ka čitanju knjiga u izdanju Samizdata B92, slušanju progresivnog hausa, šurenju u plinaru i pohađanju Prve beogradske gimnazije.
Pederske poslovne poteze kompanije Nintendo, predvođene kosookim hibridom imperatora Palpatina i Minje Subote, Šigeruom Mijamotom, kićenje tuđim, pre svega Seginim, perjem, krađu patenata i ostale korporativne svinjarije ne vredi ni spominjati. Svoj gej imidž, koji je marljivo gradio decenijama i na kojem bi mu pozavideo čak i onaj plavi feget iz grupe 187, Nintendo je zadržao do današnjeg dana, proizvodeći konzole kao što su Wii, NDS i nedavno najavljeni Wii U, za koji se veruje da će biti toliko gej da će obrnuti polaritet magnetnog polja Zemlje i dovesti do masovnog pomora ajkula.
-Matori, divi onu ravu! Otrsio bih je kao pokojni Sloba Slavicu Đukić Dejanović posle Trećeg kongresa SPS-a! -Dobro bre, stoko nerafinisana, dokle ćeš tako da pričaš o devojkama? -Šta tripuješ, matori, odavno Slavica nije devojka, izrasla je u solidnu bak... -Znaš ti dobro na koga ja mislim. Mislim na svaku devojku koju si video otkako si danas izašao iz kuće, na svaku devojku koja je ikada prošla pored tebe, a o kojoj si verovatno pomislio samo kako bi je, parafraziram: „Zgovnao kurčevinom, oprljio joj senfaru i nafilovao vulvu svršotinom kao četnici Boška Buhu olovom.” Znaš, i one imaju osećanja. -To su notorne laži! Nikada ne bih pomenuo Boška Buhu u tom kontekstu, rispekt za čoveka. -Žene, one su mnogo više od pukih seksualnih objekata. Na primer, ova Koviljka koju sam upoznao u školi salse, ona... -Mislim, realno brate, ja sam u njegovim godinama drkao na Ksendžu i lepio sline ispod stolice, a on je bacao bombe na Švabe, branio otadžbinu... Nego, pusti sad to, reci mi, jesi igrao ti Nintendo kao klinac? -Jesam, što? -I najviše od svega si voleo Zeldu i Kirbija, je l' sam u pravu? -Jesi. Otkud znaš? -Ma ono, lupam... E, a baš si lepo uklopio arafatku i tu majicu sa Če Gevarom.
Tip iz kladionice koji na svaki rezultat, gol, koš, crveni, na sve moguće i nemoguće viče "znao sam". Još ga zovu i prorok.
- Kako završila Barsa? - Dobila 1-0. - Znao sam, a ja necu da igram. A Mančester? - 3-2. - Znao sam, 4+ viđeno.A PK47? - 6-1 - Znao sam, trpaju se ko ludi. - Jedi bre govna Nostradamus, nemam pojma, došao sam pre 2 minuta, pržim te. - Znao sam.
(Ovaj izraz sam stotinu puta čuo od svog druga A. Svaki put kad bi ga neko pitao o devojkama on je za sebe govorio: „Ma, ja sam Veselin.“ Izraz je pokupio u nekoj emisiji Laneta Gutovića, a ja za priču znam iz druge ruke...)
Veselin je, kako je on to objasnio, neugledno konjče bez pedigrea koje puštaju da odradi romantični deo, tj. predigru, da „ uveseli“ nezainteresovanu ždrebicu i spremi je za parenje. Onda, kada treba da dođe do akcije, puste rasnog pastuva, a Veselin ostaje sam sa svojim bolom u duši (i u preponama, verovatno).
Neretko se dešava da momak pikira devojku koja je jako povučena, ili hladna štreberka koju momci naizgled uopšte ne interesuju. Ona ga naravno odbije kao navalentnog i dosadnog, ali sada, sa probuđenom seksualnošću, sigurna u sebe i svoje kvalitete, za kratko vreme pronalazi drugog, frajera koji joj se dosada činio nedostupnim. To je benigni slučaj Veselina i normalna pojava.
Mnogo je gori slučaj (a dešava se češće nego što se u to veruje), kada devojka ne odbija momka, već je itekako zainteresovana, a momak se smota, bilo zbog nesigurnosti u sebe, bilo zato što devojku smatra polubožanskom sveticom koje on nije dostojan, bilo zato što od ljubavi očekuje previše ili što ni sam ne zna šta ’oće, ili od svega toga pomalo. Tu se flert i platonska ljubav završe tako što devojku pokupi neko treći ko je ne smatra sveticom, najčešće pastuv koji ih je promenio dosta, pa mu ni ova ništa ne znači. Veselin je poslužio svrsi, pa mu ostaju bol u duši i pornići na internetu i „Moja je pesma lagana“ od „Valjka“ .
Kao klinci od 20 leta šljakali smo preko leta na građevini, kada je jedan od nas mlađih iznosio svoju priču o tome kako se nedeljama muvao sa nekom devojčurom, ali ipak nije imao hrabrosti da načini odlučujući korak... Taman kad je bio ubeđen da je devojka potpuno njegova pojavio se treći, nebitni lik i maznuo mu curu ispred nosa, tek tako. Pažljivo nas je saslušao jedan bivši mornar.
(Mornar je bio izbeglica iz Hrvatske, koji je, eto, delio istu muku sa nama ostalim fizikalcima a bio je daleko najiskusniji lik na gradilištu, ne samo po pitanju žena. Obišao je svet uzduž i popreko, ipak, o svojim putovanjima nije pričao mnogo, samo o ženama koje je sretao usput... Prostitutke u Rusiji, savršeno oblikovane Indijke koje, opet, mirišu na loj, vitke Afrikanke bez grama sala koje svoje usluge ne naplaćuju novcem, već sapunima i dezodoransima, šta je sve radio u Južnoj Americi, Španiji itd. Prema svojoj računici, bio je sa oko 80 i kusur žena, a nije mi delovao kao lažovski tip čoveka, samo ga nisam pitao koji je deo od njih je morao da plati, ali i to mu je nekakvo iskustvo.)
Elem, Mornar je prišao mom vršnjaku, roditeljski ga uhvatio za ramena i prodrmao:
- Šta ima da te je stid, je l’ imaš kurac!? Je l’ imaš!? - Imam.. - Pa šta ima da te je stid!
(Čovek se nikada ne uči na tuđim greškama. I ja sam i pre i posle toga igrao ulogu što Veselina, što ovog drugog koji otima ribe. Iako pretpostavljam da su 90% ljudi na ovom sajtu prevejani jebači, neka priča bar posluži mlađima kao upozorenje, pogotovo ove Mornareve reči.)
