Pokušaj da se strana imena usklade sa srpskim jezičkim tradicijama, tokom XIX i početkom XX veka. Uglavnom se nije održala. Pre toga javlja se u narodnim pesmama u vidu srbizovanih imena stranaca.
Neki primeri se i dalje koriste: Jean d'arc - Jovanka Orleanka king John Lackland (Johan sanz Terre)– kralj Jovan bez zemlje Hunyadi János (Ioannes Corvinus) – Sibinjanin Janko
Neki se još uvek mogu sresti iako zvuče arhaično. King James I – kralj Jakov I King George III – kralj Đorđe III
Danas bi to moglo da zvuči ovako: Vatikan: Pope Francis (Latin: Franciscus, Spanish: Francisco, Italian: Francesco) – papa Franjo Nemačka: Angela Merkel – Anđela Merkel Italija: Giorgio Napolitano – Đorđe Napuljski Francuska: Jean-Marc Ayrault – Jovan Marko Ero SAD: Barack Obama – Cigo I Makedonija: Ѓorge Ivanov – Đorđe Ivanović
Hoću sve i odma! Bez okolišanja, pregovora i dodvoravanja. Odlika mužjaka koji zna šta želi i kao takav postaje neodoljiv nežnijem polu. On ne želi naknadna iznenađenja i razočarenja kada već bude umotan u klupko laži kučke sa čarapama u brusu! Ne! Pravi mužjak ništa ne prepušta slučaju te je provera imovinskog stanja nezaobilazan segment upoznavanja.
ON: Stavi album "Prčanj 2014" da bude pablik ništa ne vidim pliiiz! ONA: Album je obrisan zbog takvih manijaka! Mogu samo da zamislim šta radite dok gledate slike perverznjaci! Blokiraću te! ON: Volim kad si ljuta :) Lepa si, koliko imaš godina? ONA: seen ON: DAJ DE SI GOLA!!! ONA: seen ON: ZNAM DA SI VIDELA PIŠE SEEN! DAJ! ONA: seen ON: OPET BI TE GLEDO KAKO SPAVAŠ!
Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.
Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.
Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.
'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...
Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...
Kao crvi u cistama, gmižemo priljubljeni, a opet daleki, ograđeni tvrdim prozirnim opnama u kojima se ne možemo skriti. Na kraju nas svakog čeka po neki panj, i svaki panj čeka na nekog od nas. I sve sto ostaje u ovom vrtlogu bespuća je taj topot koraka i kiše koji mijesi zemlju, topi je i otvara, sprema je za nas.
Piše se "Zvezde Grunge-a". Najpopularnija emisija u paralelnom univerzumu , gde je u Srbiji najslušanija vrsta muzike rok, alternativni rok, metal i svi njihovi podžanrovi, gde je ime najgledanije televizije "Black" i gde je Milan Mladenović živ i asistent (možda već profesor) na fakultetu.
U uličnom žargonu, naziv za sve tablete koje u većoj ili manjoj meri imaju psihofizički uticaj na konzumenta. Odnosno, mentalno zdrava raja (čuj mene, mentalno zdrava haha) ih koristi kao jedan dostupniji vid drogeraja (kevin-tetkin-babin štek, spavaš apotekarku možda, apotekara, što da ne?). Naziv su dobile po oznaci na kutiji u obliku trouglića i u zavisnosti od same jačine susptanci u njoj, trouglići se dele na, pajsad: - prazne tougliće ''Δ'', koji imaju neki slabiji rad, u fazonu, ćale i keva te slabije provaljuju, miran si što se toga tiče, znači, samo Bensedin i Bromazepan tebreks, pičkin dim za tebe iskusnog, dojajac; - pun crveni trougao ''▲'', e sa njima nema zajebancije; u fazonu - ćale te linčuje pred kevom i iste večeri šalje u Blek River, pandur bije na ulici m o m e n t a l n o tamo de najviše boli rad, a ti ni ne znaš kako si se našao u bolnici evo već drugi dan s naprslim rebrima...brrrr. Živi bili pa videli. All hail to the king Metadon and his son Trodon!
- Matori, eo našo sam neku kintu, će završimo konačno neke toblerone od Pere apotekara? - E mojne to, ajmo na babin bendžo kod mene u selu, keva joj dala pola kutije, a deda tek što ispeko domaću. - Uuu, domaćinski, nema šta!
Enleski bend, nastao u Birmingemu, krajem 60-tih godina prošlog veka. Dok su nagudrani štrokavi hipici i dalje svirali pop-rokić i pevali o maslačcima, slobodi, ljubavi i sličnim sranjima, ne bi li se ogrebali za parče žbunaste hipi-pičke, Ozi Ozborn je odlučio da peva o Gvozdenom Čoveku koji se vratio kroz vreme sa ciljem da sjebe ljudski rod. Pridružuje mu se gitarista Toni Ajomi, sa svoja svega dva čitava prsta desne ruke, što ga nije sprečavalo da svira najmasnije, najmračnije, mamutske rifčine, nepojmljive tadašnjem čoveku. Basistu, Gizer Batlera i bubnjara, Bil Vorda, pronašli su u Šervudskoj šumi, dok su svojim kolosalnim sudžucima brutalno razdevičavali crvenokose đavolje neveste. Odlučiše da ne čase časa, već da instantno snime album.
Muzika koju su izjarmili bila je toliko strašna i devijantna, zabranjena svim kanonima, da i je sam đavo počeo da spava sa upaljenim svetlom, u strahu da će ga Ozi skalpirati zubima i Ajomi svirati "na kraj sela žuta kuća" unazad, na njegovom dvanaestopalačnom crevu. Stoga je đavo svoj tron predao Oziju, od svog trozupca načinio najjebačkiju gitaru za Tonija, a svoje demone rasporio, ne bi li od njihovih arterija napravio žice za bas i opne za bubnjeve i potom pobegao kod svoje babe Vlahinje u Mošorin da prodaje lubenice, štrika šustikle i kolje živinčad.
Naposletku, iz njihovog dugogodišnjeg silovitog arčenja, izrodio se metal.
Sve ono što može zadesiti mlade rokere koji su pošli u drugi grad da održe svirku, pa priča može izgledati ovako:
(Ovo je inspirisano istinitim događajima, a koga mrzi da pročita nek doživi istu sudbinu kao basista)
----------
Bubnjar je konačno iskukao od ćaleta ključeve od kola, kako bi moglo da se ode na svirku i da se prebaci oprema, ali uz klauzulu da će ga ovaj prebiti kao vola u kupusu ako mu auto bude ogreban ili sedišta upovraćana. Svirka je u drugom gradu, zvaćemo ga Kikapu. Strpa tako bubnjar bas bubanj i tomove u gepek, a stalke, doboš i činele rasporedi po zadnjem sedištu. Da bi stala još i pojačala, moraće da se odustane od indijanera. Svrati do basiste da uzme bas pojačalo, a majka mu vrišti iz kuće ''Jebale te gitare, kad ćeš knjigu u šake?''. Onda svrati do gitariste da potrpa i njegovu opremu, zasedne na zvonce, a ovaj mu otvara vrata posle deset minuta, jer je spavao (šest je uveče). Ode tako bubnjar kolima do Kikapua da i istovari opremu i vrati se posle sat vremena da pokupi i ortake. Zatiče basistu kako majka još uvek vrišti na njega, ovog puta zato što traži pare za klopu i benzin. Ipak, to uspeva da iskuka, ali za kondome ne. Sedne basista u kola i strpa bas u gepek, pa krenu kod gitariste koga zatiču u fazi ispijanja rasola. Žali se kako su mu žice zarđale od nemenjanja. Strpa gitaru u gepek, pa odu do pevača. Ispostavilo se da je on cele prethodne noći bančio, te mu glas nije ni za kurac, no dobro, šta je tu je. Svrate do pumpe, koja je ujedno i servis, da natoče gorivo, pa bubnjar nagazi i pravac Kikapu. Ne odmakoše daleko, a već im puče sajla za gas, te emoraše da se zaustave. Sreća pa je onaj servis ostao samo 300 metara iza, te svi uložiše po 500 kalorija da izguraju auto uzbrdo do servisa. Odoše poslednje pare za klopu i propratne troškove, te tako švorc krenuše i sa zakašnjenjem stigoše u Kikapu. Namestiše opremu i naštimovaše se, sa sve krš mikrofonima, neispravnim kablovima i sranje Solton razglasom koji gazda kluba ljubomorno čuva poslednjih sto godina. Gazda se isprsi za neki alkohol, te poče alkoholisanje do trenutka kad se koliko-toliko ljudi okupilo u klubu. Prazan stomak i mnogo alkohola, poče intoksikacija. Pevač pade u depresiju, jer ga je nedavno ostavila devojka, pa počne da bulazni o tome kako mu je ovo poslednja svirka u životu, te kako će da s'iseče na bini. Gitarista se oduzeo i gleda u jednu tačku, a nije još ni sve trovanje od sinoć izbacio iz organizma. Basista gleda okolo da vidi ima li šta za trs. Moglo bi da padne nešto, jer dugo ga već isključivo drvi. Bubnjar gleda da ne pije, pošto mora da vozi nazad. Počne svirka, raspad, gitarista promašuje akorde, piči solo iz pogrešnog tonaliteta, pevaču puca sjeban glas, hvata publiku na patetiku, pravi grimase kao da će da zaplače, basista flertuje s debelom gotičarkom što se bacaka pored bine, dig'o mu se, nema dovoljno krvi za ionako pijanu glavu, ispadne mu kabl iz basa, on ne konta, bubnjar mu maše, no ovaj se napalio kao mladi zekonja, pa ne vidi. Vidi bubnjar da mu od benda mnogo nema vajde, pa zapne da udara kao sivonja kako bi makar on briljirao, i uto mu pukne lanac na duploj pedali. Zatraži klješta i šrafciger od gazde, pravi se pauza, a basista iskoristi priliku da odvede debelu gotičarku radodajku u VC. ''Imaš li kondom'' - upita on, ''Nemam'' - reče ona, ''Ma, jednom se živi!'' reče basista i krene u trs. Svrši on, ovi već popravili pedalu, i nastavi se svirka. Gitarista se primi opasno na Vudu Čajld, počne da tripuje da je Hendriks, turi trzalicu međ zube, pa trsi solažu zubima. Tu mu puče žica i iseče ga po nosu. Gazda mu stavi hanzaplast, a on nastavi bez jedne žice. Za kraj svirke ide balada, pevač klone duhom i počne da cmizdri kao nezdrav, na opšte sažaljenje emo klinki koje dočekaše to sa uzvikom ''Aaaaaawww''. Gitaristi nije do života, ne zaustavlja mu se krvoliptanje iz nosa, jedva čeka kraj. Basista, srećan i zadovoljen, istripuje da je rok star i da ga poblika mnogo obožava, baci bas, zaleti se da skoči među publiku, publika se razmakne, a basista poljubi pivo prosuto po podu. Kraj svirke, odoše ljudi kući. Gitarista, unesrećen, bez žice i čitavog nosa, ispovraća creva preko ručne kočnice, komandne table, šoferšajbne, svog sedišta, vozačevog sedišta, zadnjeg sedišta, a malo povraćke ode u kasetu i u gepek. Bubnjarev ćale kad je to sutra video, ubio je boga u svom sinu od batina. Bubnjar sutradan umre od unutrašnjeg krvarenja. Posle par dana, pevač izvrši samoubistvo zbog neprežaljene ljubavi, obesi se o cev vodokotlića. Gitarista ubrzo umre od tetanusa, jer je žica bila zarđala. Basista umre posle nekoliko meseci od sifilisa.
U ono srećno socijalističko vreme, neki baja je od svog strica/ujaka iz inostranstva dobio kožnu jaknu koja je bila baš kao ona koju su nosile poznate rok zvezde. Pošto nije znao kako da opiše specifišnost te jakne, on ju je prozvao "rokerka".
Međutim, pošto je to više označavalo osobu ženskog pola koja sluša rok, naziv je modifikovan u "rokerica".
Inače - Volkswagen Golf II GTI 8v. Simbol devedesetih, gotovo najjače auto tada dostupno gradskim mangupima. Od 0 - 100 stiže za samo 10 sekundi, razvija nešto preko 190km/h, i ima karakterističan, snažan zvuk motora na koji su se ribicama noge same od sebe razmicale, iako nijedna u pričama praktično i nije znala za njegovo 'drugo' ime, osim za - GTI.
- Je li seko, koje ti auto najviše voliš? - GTI!!! - Šta GTI? - Kako šta, pa to mi je extra auto, pričala mi drugarica da njen dečko Miloš ima takvo. - Ahhahahhaahhahhaa, pa nije ti to marka auta! - Ti ćeš da mi kažeš, pa njen Miloš zna bolje od tebe, pa on ga uostalom ima, a ne ti! - Alo bre, glupačo, to ti je golf dvojka, ko' u našeg ćaleta, samo što ima jači motor! - Golf dvojka, hahahahahaha, i ti mi se kao razumeš u auta, i nema on nikakav motor, Milošev drug ima Motor, i provozaće me večeras, baš da znaš! - Milošev drug ima Yamahu, i nemoj slučajno da si se zezala sa njim, oćeš da te iskoristi? - E ti ćeš da mi zabraniš, prvo nauči šta je GTI, a šta Motor!!! - Ćale, dođi da objasniš Jeleni šta je GTI! - Gledam dnevnik! - Oće da se voza na motoru! - Kak'om motoru, jebem li joj sunce, sa' ću ja da joj objasnim da nema vanka dva'es dana!!!
Za razliku od uvreženog mišljenja, golf uopšte i nije sport. ( A ko pročita do kraja - biće mu jasnije.)
Nastanak golfa, kao oblika rekreacije, krije se u tome da je pojedinim engleskim aristokratama bilo zapravo dosadno da se samo šetaju svojim uređenim pašnjacima i razgovaraju. Dakle, umesto da nedeljno prepodne provedu u prostoj šetnji, oni su počeli da praktikuju da uz tu šetnju i udaraju lopticu štapom, ne bi li je uterali u rupu, i nadmeću se ko će to veštije da uradi. Istovremeno, dok su muškarci šetali, i jelte, udarali tu lopticu štapovima, njihove gospođe su sedele u otmenim kafićima tj. Golf Klubovima i uz kafu i koktele - razgovarale.
Udaranje loptice štapom dakle, nema nikakvog smisla samo po sebi. Ta aktivnost je najtesnije povezana sa NEDELJNIM PREPODNEVNIM PORODIČNIM IZLETOM, isključivo po lepom vremenu, u prijatnom društvu prijatelja.
Vremenom, naravno i logično, između onih koji igraju golf, dolazi do nekog oblika rivalstva. Ali, to rivalstvno nije ni nalik trci za dobre rezultate u sportu. To je više, nešto kao rivalstvo tipa: "ko bolje spema prepelicu na ražnju", ili "ko će bolje da pripremi žurku za Novu Godinu" i slično. Zbog potpunog odsustva važnosti rezultata, nastali su i sva ona džentlmenska pravila u golfu.
Budući da je golf razonoda bogatih, (zato što održavanje tih travnjaka košta izuzetno mnogo) tako su i smišljani turniri sa, naizgled ogromnim nagradama. Kažem naizgled, jer, nekome je velika svota cena gajbe piva, a arostkrati nije ništa da se "učipi" za desetinu cene ferarija, jer već ih ima tuce u svojoj garaži. Uzgred, pošto su pare "fuj" nagrade u ovim klubovima su skoro uvek bile isključivo robne. Takođe, sasvim je ok da jedne godine nagrada bude Rols Rojs, a sledeće "Velika čokoladna torta". Nema veze, jer u golfu je zaista najvažnije druženje i lepo provedeno nedeljno prepodne.
Kad se uporedi ukupno vreme prave "sportske" aktivnosti: tj. samog udaranja loptice štapom, sa ukupnim vremenom koje se provede na terenu, lako se dođe do zaključka da su dva igrača zapravo proveli 3-4 sata u šetnji i razgovoru, i usput uradili lopticu dvadesetak puta, i ako je za jedan udarac potrebno tridesetak sekundu - to izađe tek desetak minuta.
A onda je golf prešao okean i počeo da se igra u Americi ...
