Dok je "običan" ateista u fazonu "ja u boga ili nešto slično ne verujem, a ako nešto svevišnje i postoji mene to ne zanima" i nastavlja dalje sa svojim poslom i nikoga ne smara sa svojim stavovima i pogledima na hijerarhiju u unuiverzumu, ateista-karijerista je ono što Amerikanci i Britanci nazivaju "Pain in the ass", tj "bol u dupetu" (odnosno smor nad smorovima).
Elem, priča kaže sledeće: ateista-karijerista ima neodoljivu potrebu da do zla boga smara o nepostojanju bilo kkakve svevišnje duhovne sile. On (ili ona) to kategorički odbija i to je sasvim OK, jer ipak, svi mi imamo svoje poglede, verovanja, stavove i tako dalje. Međutim, ateista-karijerista mora non-stop da ponavlja kako ništa božansko ne postoji (čak i kada ga niko ne pita). Smara o pričama o sveštenstvu koje "zamljaćuje" narod sa "dosadnim besedama" o veri, bogu i ostalim religijskim temama, a njegova izlaganja zasenjuju svojom samouverenošću čak i špansku inkviziciju. Do kraja će se boriti da pobije svaki religijski stav, svaku, pa i najmanju naznaku nečega "uzvišenog" u bilo kojoj osobi na koju naiđe. Prosto čovek da pomisli da mu je to zanimanje, nešto kao anti-pop (ili anti-popadija).
Sve to jeste smešno, ali i žalosno na neki način. Tolikom svojom pričom o neverovanju samo pokazuje svoju slabost i svoju nesigurnost. I dok već pomenuti "običan" ateista jednostavno ne veruje i neće čovek da se opterećuje time (a nije mu zapelo ni da objašnjava zašto ne veruje), ateista-karijerista prezentuje svoj religijski stav, odnosno svoje neverovanje. Ceo koncept, cela teza kojom se on vodi nije ništa drugo do mlaćenje prazne slame, tj poziranje. Ateista-karijerista je ateista iz fazona, jer mu je nešto došlo da bude kul ili šta već - drugačiji.
----------------------------------------------------------------------
razjašnjenje: nije loše ako je neko ateista. Svaki vernik bi trebao da veruje za sebe i da ne smara druge sa tim. Isto tako, svaki pravi ateista bi trebao da ne veruje u ono što pravi vernik veruje. Oni koji se trude da na silu i bez ikakvog povoda na silu "objasne, razjasne, dokažu, pokažu i utvrde", e oni su samo najobičnije pozerčine, istripovane ljudske jedinke koje teraju kontru iz nekog hira ili najobičnijeg tripa.
Sumatra
Slika table sa natpisom mog mjesta, okačene na cijev od tenka izazvala je u svima nama ubjeđenje da se tamo nikad nećemo vratiti, i žal za narodom i vojnicima koji su ostali samo odbačena karta između dijeljenja u partiji pokera političara i ratnih profitera. Bilo je vrijeme da se putuje dalje, u maticu Srbiju.
Nakon kraćeg boravka u Pančevu i vijećanja šta i kako, uputili smo se prema Novom Sadu. Lada je izdahnula pred ujakovom kućom i tako nam označila mjesto boravka u izbjeglištvu.
Novi Sad, oaza mira, ljubavi i tolerancije. Bilo je vrijeme da se opet utvrdi brojno stanje i lokacija ostalih članova porodice. Mogu slobodno reći da smo sestra i ja već tad bili ratni veterani.
Čim smo prišli kući sestra je izustila: „Ima ji ovo pjoču!“ Navika. Dok dođeš negdje pregledaj stabilnost i izdržljivost građevine, ima li sklonište, sporedni izlaz i tako te stvari. Bio sam vjerovatno jedini klinac u Vojvodini koji je umjesto igranja SEGA igrica pravio bunkere i kopao zemunice. Sjećam se, jedan dan dok sam trazio nekog da se igra rata sa mnom, čuo sam zvuk aviona, bio je to onaj avion što pršće komarice,a ja to nisam znao, već sam natrgo kući k'o nebesko vrijeme, preskočio ogradu tako da bih i Dragutina Topića postidio i zabio se u podrum. Trebalo im je pola dana i kantica eurokrema da me izvuku napolje. Imao sam dosta rodbine tamo, i mnogo iskustava.
Sjećam se jednom kako me stariji burazer zajebav'o za sklopac koji mi je did poklonio:
-Bosanac, dobra ti brica haha...
-Nije to brica to je čakija.
-Brica bre!
-Čakija bolan!
-Brica!
-Čakija!
-Brica!
-(Posjekotina, plač, malo krvi , puno plača, valjda kad je vidio krv, jebem li ga) Vidiš da je čakija!
Ujna kad me nije odrobijala. Mnogo je galamila, a ujak je samo rekao: „Dijete je poplašeno, dva puta je bio na samo nekoliko kilometara od prve linije, iz tog straha kad bi mu dao osamdesčetvorku smakazio bi pola Novog Sada do zore, fino sam mu rekao da ga ne zajebava“.
Bilo je vrijeme da me upišu u školu. To me je pogodilo, ne zato što sam kasnio sa gradivom već zato što je trebalo izaći iz tampon zone koju sam ogradio čvrstim bunkerom, i susresti se sa stvarnošću.
Djeca nisu zla. Ali zato roditelji znaju zajebati na veliko. „Ti se ne možeš igrati sa nama ti si izbjeglica!“- bile su to riječi odjeljenskog siledžije koje on nikako sam nije mogao smisliti („Od ovih torbara i njihovog blata sa opanaka se ne može više normalno prošetati Dunavskom“ ili nešto slično, bile su riječi Đoleta Balaševića, pa apelujem na one što kače njegove stihove na fb da i ovo okače, jebo li ih on sa sve Panonskom Mornaricom. U guz'cu) . Prvi put vidi izbjeglicu. Suze sam zadržao do posljednjeg časa...
„Nemoj plakati, ti si sad velika momčina, sramota je. Pokaži im da si bolji od njih.“ –tješio me ujak.
Sutradan sam se pobio. I dobio batine. I pobio sam se svaki put poslije toga i mnogo sam batina dobio, nekad i dao, dok me odjeljenski siledžija nije uzeo pod svoj zaštitu. Doduše , postao sam najbolji đak u razredu pa je vjerovatno i to bio jedan od razloga zašto me gotivio. Dugo mi je trebalo da zavolim Novi Sad.
Prošlo je neko vrijeme, Dejton je odavno potpisan, čekalo se na vraćanje teritorija. Malo ranije sam otišao na zimski raspust u Laktaše, da se rodbina vidi i odluči za dalje. Bilo je lijepo da se malo skupimo, makar i u ovoj teškoj situaciji. Na povratku, u autobusu, sve je bilo dobro dok sestra potpuno odsutna nije zapjevala tadašnji hit Dragane Mirković: „Tuzan je zivot moj, kazi mu da zna, pjaci zemjo što sam ja , hej, nesjećnaaa“. Na zvuke ovog hita mnogi u busu su plakali, što od smijeha, što od tuge.
5. februar. Zemo je donio kovertu naslovljenu na majčino ime. U koverti slika naše kuće u magli sa polupanim prozorima. Tabla sa nazivom ulice se držala na jednom šrafu- „Ulica 13. Krajiške brigade“. Ne poleđini: „Mi smo se vratili, sačekajte još mjesec- dva dok malo pokrpimo što se pokrpiti može. Volim vas puno!“
Pitanje koje postavljate kada vas neko preterano ispituje. Počne se od nekih nebuloznih, pa sve do ozbiljnijih i ozbiljnijih.
Prosto ne znaš šta te je snašlo, i pravo pitanje je zašto dotičnog zanima tvoj privatni život, a pritom se ne misli na pitanja tipa "kako ti je keva" i "kaće se ženiš". Ne, to su sva ona pred kojima se osećaš neprijatno, i nije lako odgovoriti.
Ali neka jebena granica mora da postoji, ali u ovakvim slučajevima ona je davno predjena i, umesto da ispitivača oteraš u kurac, ti ga uljudno pitaš da li piše knjigu. E ako na tvoje pitanje odgovori pitanjem tipa "ne, što pitaš?" e onda mu jebite sve po spisku.
Brate kad si poslednji put karao?
- Pa ne znam, ono, bem li ga sad...
E a kad si imao devojku poslednji put? Mislim, jesi li, uopšte, imao?
- Bre, rekao sam ti, to sve nešto kratko i prolazno, nijedna ozbiljna veza.
Pa kako su se onda te zvale što si imao kao prolaznu vezu?
- Zar je bitno? Pa ne znaš ih...
Nema veze reci mi!
- Je l' ti bre knjigu pišeš?
Ne, što?
- Ma mrš bre u tri lepe pič materine!
Momenat boemštine.
(Izmišljene boemštine, razumije se. Ne postoji takvo nešto kao boemština. Kafana je ništa drugo do - pozorište. Svake večeri tu se premijerno izvodi predstava sa ulogama koje nisu unaprijed raspodijeljene. Glumci ulaze, svako u svoj lik, odabran po svom izboru i mogućnostima. To što Zoki daje debeo bakšiš i ne da nikome da se uhvati za novčanik je samo Zokijevo ispunjavanje sna samom sebi. On je napolju možda razvedeni moler što jedva sastavlja kraj sa krajem, ali u svijetu kafane on nalazi stolicu novopridošlici i smješta ga za svoj sto. On podvikuje konobarici da donese piće. Ona zna šta on pije. On domaćinski okreće ture, plaća točena piva i rakije i misli o sebi kao da je sabljom upravo donio slobodu narodu... Sve je to laž, Zoki će sjutra mamuran na moleraj, ali što da mu iko kvari. I ko da mu kvari? I ostali gosti su glumci na bini pred publikom. A publika su oni sami, jedni drugima. Ako raskrinkaju Zokija, i Zoki će njih. Za to nema razloga. I ko da kaže Zokiju da nije boem? Da, definicija besmisla u 100 kvadrata i 5 sati.)
U pabu studentarija. Težak im život, padaju se ispiti. Dječaci se trude da se svide djevojčicama a da izgleda kao da se ne trude. Djevojčice ne znam šta se trude. Nego, pita me jedna:
- Ti baš voliš da piješ, a?
- Pa nije da volim, prije će biti - ne marim da pijem...
Ovu rečnicu sam ostavio nedovršenu. Kratku tišinu nastalu ovom kvalitetnijom mišlju prekinuo sam sledećom, koja kao da mi je tek pala na pamet.
- Al' sam pijan često.
- Hahaa..
- U graji, bez, druga, sam... kraj pune čaše.
Pogledao sam u čašu, podignutom desnom obrvom, natmurenom lijevom. Gledao sam zarobljene zrake ionako prigušene svjetlosti kako se beznadežno odbijaju o staklene zidove.
-Zaboravim zemlju, zaboravim mesto, gde svi se jadi i poroci zbraše.
Tišina. Sagovornici su bili iznenadjeni. Danas su svi boemi Tome Zdravkovići. Toma je sjajan, ali ipak prečest, previše za svakoga. Ovdje se neko načitao Jesenjina i naslušao o Montmartu. Ali to su dva kraja svijeta. Mi se ponosimo lokalnim herojima. (Kome ti - lokalan?!)
Podigao sam pogled sa čaše. Izgledao sam kao čovjek koji je donio tešku odluku nakon dugog razmišljanja. Pogledao sam djevojku ravno u oči i ozbiljnim a pomirljivim glasom, za nijansu tišim, za ničicu čistijim, potvrdio:
-Ne marim da pijem.
Sada su sagovornici već počeli da se meko smješkaju, dirnuti predstavom. Već siguran u svoje riječi, ali kao da se pravdam, počeo sam da govorim ubrzano, gestikulirajući rukama, sitnim radom prstiju...
-Al' kad priđe tako svet mojih radosti, umoren, i MOLI... za mir za spasenje za smrt... ili pak'o...
Ponovo privučen gravitacijom čaše, pogled sam kovao u njene dubine. Tijelo mi je omlitavilo kao da je svu težinu uložilo u taj pogled. Odjednom, istrčao mi se osmjeh koji je više ličio na trzaj. Ramena mi poskočiše. Pogled ostade gdje je bio. Oči postajaše sve sitnije, praznije...
-Ja se svemu smejem...
Kao da se budim, počeo sam da se prisjećam gdje se nalazim. Oči su počele da se polako okreću sagovornicima. Erupcija je izostala. Grudi su mi se opet punile vazduhom, a oči počele da vraćaju obim. Izdišući bučno, kao da sam želio da zaglušim sopstvene riječi, pustih i taj stih, pomirljivo podižući obrve (od ovog može da se rikne stil).
-Pa me sve i boli.
Jako dobro. Zadovoljan sam. Neka tu bude kraj.
Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.
Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.
Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.
'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...
Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...
Kao crvi u cistama, gmižemo priljubljeni, a opet daleki, ograđeni tvrdim prozirnim opnama u kojima se ne možemo skriti. Na kraju nas svakog čeka po neki panj, i svaki panj čeka na nekog od nas. I sve sto ostaje u ovom vrtlogu bespuća je taj topot koraka i kiše koji mijesi zemlju, topi je i otvara, sprema je za nas.
Izjava svojstvena svima onima koji su doživeli čari stare Juge. Njima je sve bilo lepo, svi su bili napojeni, u'ranjeni, srećni, javljali su se komšijama, a vrhunac prilikom psovanja je bila reč... Ček, ček - pa, oni nisu psovali. Kako li su njihova deca i unuci naučili tol'ke ružne reči? Od komšija, naravno.
Elem, da se vratimo na glavni kolosek pruge "Beograd - Bar". U nji'ovo vreme nije ničega izvitoperenog bilo. Svi su oni živeli u zemlji Dembeliji i niko nije pokazivao nikakve znake bilo kakve nastranosti. Samo misionarska poza, persiranje tokom prve 3 godine braka, nobles. Ništa stiskavac na igrankama, ništa alkohol, samo "Kokta", nobles. Sve fino, sve kulturno. Nobles, jebote!
Ako se i načuje nešto što nije potaman uhu tog finog građanstva, odma' se sklanja pod tepih. Dođe narodna milicija i nauči te kako da ne čuješ, kako da ne vidiš, kako da ne govoriš. Pendrek! Sve što može da škodi razvoju i prosperitetu radničkog, samoupravljajućeg, socijalističkog, bratstvo-jedinstvenog naroda, sve se sklanja daleko od očiju, daleko od srca. Pusti se, neko vreme, da narod ispira usta, tiho doduše, takvim pričama, sve dok se neko ne zamršti u njihovom pravcu. "Hajde, deco - slikanje", što bi rekla učiteljica iz "Lepih sela, što lepo gore". Svi srećni i nasmejani, licemerni, keze se u objektiv, a horor film im se odvija u glavama. Ton film.
E, baš zato što u nji'ovo vreme nije bilo svega toga čega danas ima, danas svega toga ima na pretek. Sve to čega tada nije bilo možemo nazvati jednom rečju - besom. Jer, njima i njihovima su tada svi bili "besni", bilo da traže proje preko hleba, sladoled u sred januara ili čaja usred avgusta. Kada ih neko nešto upita, na primer - zašto komšijin mali jede malter i zašto ga zovu degenerikom, oni odgovore da ćuti i ne pita ništa, jer nije to njegovo da pita i da zna. Posle im je kriv đavo kada taj degenerik koji jede malter sjebava domaću kinematografiju.
Povratak u realnost, čitaj užas. Dan bez snage i inspiracije. Dan bez volje.
Kad bi ponedjeljak bio šala, vjerujem izlazio bi iz usta Ivana Ivanovića.
Kad bi bio kolač, bio bi onaj na slavi pregaženi ispod stola.
Kad bi obukao dres, pisalo bi mu Šćepović na leđima.
Kad bi bio akord, bio bi odsviran rukama Dejana Cukića. Još bi bio ispraćen neartikulisanim vibracijama glasnih žila istog.
Ponedjeljak je poraženi Đoković.
Ponedjeljak kao kurva radio bi oko mosta na Adi.
Ponedjeljak je lanac na bajku koji spada svakih dvije minute.
Ponedjeljak je Hrvat.
Ne sinko, nije ti to isto kao siromaštvo. Siromaštvo je samo finansijsko stanje koje može biti prouzrokovano raznim faktorima na koje čovjek ne može uticati. Čist deficit novca, bez koga u današnje vrijeme ne možeš. Nešto iz čega se možeš izvući radom, upornim trudom i jakom voljom. Ne moraš se nikada potpuno izvući ali bitno je da se boriš, i svejedno ćeš ga pobijediti.
Bijeda, to ti je nešto drugo. To ti je ono hronično odsustvo duha, poletnosti i mentalne snage koje obuzima čovjeka. To ti je porok, baš kao i ova rakija. Jednom kada ti se uvuče u kosti i potekne krvotokom, gotovo ga je nemoće izbaciti. Parazit koji se hrani tvojom energijom i tvojom dušom, bolno je unakažava. Znam, ljudi ga mješaju sa siromaštvom jer najčešće dolaze pod ruku, pa te zajedno, onako neimunog shrvaju i unište.
Na bijedu se jednostavno navikneš. Predaš se ništavilu oko sebe, dopustiš životu da se igra ringišpila sa tobom, nikada ne ulazeći u otvorenu borbu sa svojim demonima. Povučeš se bez otpora, kriviš zle ljude i goru sudbini, kriviš život. Tada te obhrva i siromaštvo, tuga, nesreća.Tako sinko, samo uništiš najfinije djelove sebe, pretvoriš se u onog vječitog nezadovoljnika koga si do skora prezirao. Dođe starost, a ti jadniji nego ikad, sa vagonom neispunjenih snova. Naravno da onda svi žele da se vrate u prošlost, da život skrenu drugim tokom. Ali malo morgen, onda to nije život već naučna fantastika...
Zato sinko, ustani sada i poleti u život, bori se do poslednje kapi damra i ne dozvoli da te obuzme bijeda. Nikada ne ustukni ni pred čim, obuhvati život objema rukama i nauči da pobjeđuješ sam sebe...
Ogromna većina glupih ljudi koji zbog toga misle da su popili svu pamet ovog sveta i zanemarljiva manjina pametnih ljudi bez ikakve konkurencije koji zbog toga misle da su popili svu pamet ovog sveta.
Balkanski endem. Pojam koji se opire svakom definisanju.
To je kad staviš goblen sa zarozanim detetom na španski zid, deset santima od lamperije.
To je kad staviš milje na svaki stočić, stolicu, preko televizora i uopšte, na sve što ima pogodnu horizontalnu površinu.
To je kad na televizor staviš uspomenu iz Jošaničke Banje, blagoslov vladike Nikolaja i plastičnu gondolu iz Trsta.
To je kad u regalu izložiš celu proizvodnu liniju "Kristala" - Zaječar, gostinske šoljice "od akropolja", Novi zavet, "Čujte, Srbi!" i knjige iz "Novosti".
To je kad nosiš "rebak" majicu, upasanu u farmerice sa kaišem zategnutim oko rebara.
To je kad znaš da je "italijanka" frizura koja ne izlazi iz mode.
To je kad voziš "golf 2" kao momak.
To je kad na njega staviš nalepnicu u obliku mrlje.
To je kad su ti Lidija Vukićević i Snežana Savić vrhunske pičke.
To je kad na devojci ne primećuješ adolescentske brkove.
To je kad ne primećuješ da ti devojka liči na Leonida Brežnjeva.
To je kad joj fali gornja leva jedinica.
To je kad je oženiš u mesnoj kancelariji, pa proslavite pod šatrom.
To je kad je u šatri iznad mladenaca toalet-papirom na tepihu ispisano: "SREĆNI MLADENCI".
To je kad sa šatre vise baloni i papirni ukrasi.
To je kad prodaš golfa i kupiš pasata lubeničara, audi jaje, opel kadet ili ford eskort jer si ženjen čovek.
To je kad sa ženom gledaš "Kursadžije" ili "Seljake" i kidaš se od smeha.
To je kad citiraš Krstića&sina, Topaloviće ili Radašina.
To je kad piješ pivo ispred prodavnice.
To je kad su ti sise prodavačice koje su se otegle do poda izuzetno uzbudljive.
To je kad te pale debele devojke.
To je kad se nalaktiš na šipku pored ortaka - majstora u autobusu, sve značajno šmekajući snaše.
To je kad svastiki pri pozdravu šeretski gurneš srednjak u šaku.
To je kad ti dođu kum i kuma "zdecama".
To je kad kukate na političku situaciju uz rakiju.
To je kad zaključite da "opljačkaše ovaj narod", da "nema narod para" i "da 'oće da se vrati socijalizam".
To je kad ustanovite da taj Zapad nema tog druženja i te zajebancije, živiš, radiš, a i samo radiš.
To je kad zaključite da nema bolje od Srbije.
Osoba čije je genetsko stablo satrulilo. Nesposobna za samostalno normalno funkcionisanje, oslanja se na okolinu da ga održava u životu. Ali, okolina ga je odstranjivala hirurški.
Nekada su se genetski ćorsokaci tako i završavali, ćorskokakom. Sada, oni se množe. I množe.
70.000 godina p.n.e., negde kod, šta znam, Kilimandžara.
Mbo se pitao zašto se probudio sam. Saplemenika nije bilo nigde. Vatra se davno ugasila, i Mbo je bio žedan i gladan. Ustao je da potraži svoje saplemenike. Prolazeći pored pećine, video je gomilu velikih mačića sa vrlo dugim očnjacima. Izgovorio je na svom škljocavom jeziku ekvivalent "mac mac mac!!!" i razdragan krenuo da se igra sa njima. Nije ni stigao da vidi lavicu.
2000 godina p.n.e., Memfis, Egipat.
Knum-štaphet je čekao već dosta vremena u glavnoj odaji. Voleo je da igra žmurke, iako je uglavnom on bio onaj koji traži. Ili onaj kog udaraju u zucama. Ili onaj koji proverava da li ima krokodila u reci na dan kupanja.
U svakom slučaju, prvi put igra žmurke u piramidi. Rekli su mu da broji do 10000. Zatvorili su vrata da ne bi gledao, iako Knum-štaphet nikada nije varao. Sedmi put se zabrojao, ali neka. On ne vara. Malo mu je bilo čudno što je trideset radnika zatvaralo vrata, ali neka.
1453. godina, n.e., turska opsada Carigrada.
Alija! Alija! Šta smo rekli?
Trkamo se!
Tako je. Ko se prvi popne na vrh zida, dobija bačvu alve!!!
A baklave? A baklave?
I baklave!
To! Alah je veliki!
Jašta!
Jeee!
Stani, alija! Uzmi buzdovan.
A, okej.
2011. godina, n.e., Novi Beograd, neki stan u blokovima.
Milane!!!
Reci, kevo.
Opet si skuvao viršle u pakovanju.
A kevo, znaš da ne znam da spremim viršle.
Neka sine, tu je mama.
Uzvik očajanja nad zatečenim stanjem (sranjem).
Pola četiri, pred zoru.
Ulazi lik u banket salu, gde je sinu organizovao proslavu osamnaestog rođendana. Muzika trešti iz više pravaca, iz ugla, sa plafona iz klozeta, čini mi se i iz podruma.
Gledam okolo i sve ne verujem...
Junoša okružen nekim golišavim kuravama, nisu mu drugarice sigurno. Ili mu nisu dolazile na rođendane u osnovnoj, pa ih ne poznajem. Najmlađa je starija od njega najmanje petnaest godina. Kažu da se zovu ansambl "Lokice". Onu plavu što mu meša dupetom u krilu znam iz preduzeća. Razvedena fotokopirka, oblači se ko penzionisana pornićarka, a tako se i ponaša. Kažu da je direktor pokupio na putu, stopirala iz Zrenjanina, ostatak priče se zna. Hvala mu na njojzi.
Neki klinci navatali muzikante, pa teraju begešara da im svira rif iz Smoke on the water. Cigo beči oči i pita : - Jel može "Kalašnjikov", ne znamo mi te nove tehno stvari.
Žena je ostala kao da pazi na decu, pijana ko ćuskija, drpa se na recepciji sa nekim krkanom. Ima dva metra u vis i metar preko leđa. Kulturno se nakašljem da ne prekidam konverzaciju, možda čovek ne voli kad ga prekidaju u razgovoru. To mi je školski, kaže. Iz koje škole majke ti ga nabijem, kad si se udala sa šesnaest leta za mene. Slagala, nije trepnula.
U klozet da pišam, sve kabine ili zauzete ili zasrane i ispovraćane. Dvoje se kecaju u lavabou, poznam Milkinog malog. Samo prođem, da ne ometam momka. Stanem malo izdalje da olakšam bešiku u poslednjoj kabini, taman krenem da žuborim. Kad iz gomile govana oko šolje progovara meni poznat glas.
- Čekaj zete da se malo maknem u stranu.
- Šura!!! Jebo te Rim, pa šta'š ti u govnima? Jesam te ostavio da paziš da nema lomova i da se deca ne pobiju, a nađem te zasrana i zapišana ( jebiga, nisam mogao da zaustavim, krenulo od sekiracije). Sipala mu deca drogu u piće? A da nisi ti možda hteo da ponapijaš omladinke,a ? Ko ti jebe mater nenormalnu. Ostavim govno u govnima, takva im je sva familije, kud sam ih i našao. Okrenem se da potražim šefa personala, da podvučemo crtu, mislim račun.
Dobro veče - dobro jutro.
Meni je smrklo, role. Kakvo crno jutro. De vidi kolk'o će me koštati do kraja ovo?
Deder račun.
Dade mi račun. U nekom kožnom rokovniku, kulturno, nema šta.
- Jebem te Kusturice!!!!
- Znate gospodine, salu, piće i hranu ste platili unapred, ali ovaj lom neko takođe mora da plati.....
- Jebem te Kusturice!!!!
- Ne razumem, gospodine.
- Ne razumem ni ja. Sve čekam da Kusturica odnekud iskoči i vikne : REZ! Pa ovo je andergraund, dom za vešanje i trst via skoplje zajedno.
