Oni su klasika. Oni su takva jebena klasika da u poredjenju sa njima kadilak, pustinja i rok'n'roll izgledaju kao izlazak u diskoteku. Oni su iskusni. Pre. Plave, svetle oči, bradica ispod usne, proćelava, proseda, a duga kosa(nikako neuredna, ne, ne...).
Šta rade matori Italijani? Matori Italijani rade stvari koje matori Italijani obično rade. Oni kuvaju neke paste, špagete, piletinu sa testeninom, ćufte, prelive, nadeve, sve sa nekim vinom, maslinovim ulje, mariniranje, ovo, ono... Uz njih je neka mlada gospodjica, nikako ljubavnica, već ćerka možda, nećaka, drugarica, obavezno lepa, koja prima komplimente, kikoće se, proba sos prstićem, sugeriše da treba malo soli možda... Tebi za ljubav, draga, ide prstohvat, da nisi ti kazala, onda nije ni trebalo... Opet kikot. Jelo je na nivou prosečne musake, ali uz takvu priču, ukus je božanski.
Matori Italijan je visok, uspravljen, koža mu je tamna od sunca. Zavrće rukave košulje izmedju lakta i zgloba, ako je hladnjikavo prebaci prsluk. Pije vino, sedi sa ženom, koja je tiha, voli male poklone, sitne osmehe, cveće, muziku i njega. Slušaju stare italijanske romanse, vole mladost oko sebe, otvorene koncerte kod zidina starih gradova leti, kada pokazuju novim generacijama kako su to oni nekad, pa počnu da plešu, tako i tako, lepo i kratko ipak, godine su to. Ali galantno, lepršavo, šarmerski.
Matori Italijani su verni, i mirni kao jezerska voda, tu i tamo zatalasaju, pristojno, dosledno, povratno. Nije to kao nekad... A kako je bilo nekad, pričaju ponekad posle koje prerane čaše crvenkastog vina nekim mladim mangupima koji ih podsećaju na njih. Negde kod pete sede stavili su tačku, priznali jedinoj u srcu da su sve druge bile važne, bile divne, kao septembarsko sunce na Siciliji, kao kasno proleće u Rimu, kao firentinska jutra sa zracima medju zvonicima... Bile. I od tada, samo jedna ih vodi, u šetnje, u spavaću sobu, u smrt, kad joj dodje dan.
Oni su vrsni poznavaoci sporta, savremenici Paola Rosija, sa kim su se kalili nekada davno, iz sopstvenih priča, ali žene su ih odvukle noćima toplog vazduha i rečima crvenog zvuka, pa sada tek ponekad neki od njih namesti slobodnjak ili zalepi loptu za čelo, pa je prebaci na vrat, onda peta, štikla od pozadi, dočeka je na grudi, pa na butinu, umiri na stopalu, nasmeje se, spusti je na zemlju... Nasmeje devojku, zadivi mališana, podseti momke zašto se igra fudbal...
Matorih Italijana uskoro neće biti, zameniće ih neoženjeni matori žabari, ekvivalent našim tečama nejebačima, koji će na račun tudje stare slave pokušavati da ispune starost nečim što vredi proživeti. Umiraće kao mladi djedovi.
Matori Italijani se bude rano, piju kafu, rešavaju ukrštene reči dok im traje kafa u šoljici; Ležu kasno, nakon šetnje ili sedeljke, i poljupca za laku noć. Dan počinje i završava ugodno, i to je dobar dan. Savršen. I da je poslednji, ne bi ništa menjali.

Zvanično jedini ekipni borilački sport.

EXIT за паоре.
У време када EXIT-a није било једино место где си могао да чујеш туђински језик и видиш црнца у оделу и кравати(у емисији опстанак су у кежуал стилу).
За децу је имао статус празника који се не сме пропустити јер би се догађаји препричавали бар недељу дана после.

Kažu, to bi bio jedan od najspektakularnijih doživljaja ikada. Memorija nije nalik nesređenom tavanu punom uspomenastih stvari, nije nalik ni gradskoj deponiji, ni groblju aviona, vojnom otpadu ... još gore od toga ... to je jednostavno krš i miks od informacija, uspomena, doživljaja, realnosti, nadrealnosti, iracionalnosti, želja, stremljenja, ambicija, viđenog, oslušnutog, omirisanog, pojedenog, opipanog, odsanjanog i ko zna čega, ali sve to bez ikakvog smislenog reda i poretka.

Brza kao najbrži procesor, neviđena kao utvara, džangrizava kao penzionisana prostitutka, aljkava kao kineski kuvar – podsvest će na svaki zahtev svesti za najobičnijom informacijom istresti ceo memorijski paket, od dinosaurusovih kostiju i kamenih sekira pa do čipova i izvornog koda satelitskog računara. Uradiće to bez griže savesti i bola u kurcu, a sve po sistemu: “Tražio si formulu Lorencove transformacije? Evo ti, NA! Nađi je sam, tu je ona negde sigurno. Mada, bolje bi ti bilo da jebeš nešto, da zapališ cigaretu ili da se napiješ, a možeš i da se ubiješ... i nemoj da sređuješ i diraš bilo šta...“

kurac plavog kita, krvava kolena, paralelne neonke, lanac od bicikla, zapali cigaretu, žuta plastična noša, rat na televiziji, prokletnica prekida pušenje da skine dlaku sa glavića, čvarci, Teslu boli kurac, petsto litara sperme, rat preko brda, Đole je car, 286 sa žutim slovima na ekranu, boca od infuzije, govnjive tange, obične tange, htela je da ti da večeras – kretenu, Arhimed pere štroku sa sebe, t, banjalučki ćevap ekspandira, mogao bi da zapališ cigaretu, vaške izleću iz marksističke brade, uvek diraj crveno dugme, Ajnštajna drma struja, samo joj digni noge, Quake 1 i 2, drkaj sto puta dnevno, Leda Atomica, Laovazjeova glava u korpi ispod giljotine, EXIT, –, imaš temperaturu, mlečna sisa, glupo je da sereš bez cigarete, engleskinjino dupe, prase na ražnju, rat u gradu, jebi je - život je kratak, ja sam genije, dođi ovde je voda duboka, dao sam tri gola, BMW je brži od zvuka, vx/c², Darvinu izrasta rep i majmunske uši, nemoj da ti drka – dosta je bilo – sad je jebi, Tutankamon je ispao iz kabrioleta, loš je ovaj kondom - skini ga, sise, žene te vole, t', sise, =, skrljaj se i ti – vidiš da se gomila već olešila, ─────, mrtva anakonda na dnu plitke bare, sise, pope nisi u pravu i ne seri više, konji su najbolji konzuli, pocepaj ga majstore – vidiš da pojma nema, dupe, guza, guzica, guzičetina, dosta si jebao sad zapali jednu, √, majmuni su završili rukopis Hamleta – i dali ga u štampu, rat u tvojoj ulici, Srbi lete u nebo, Arhimed jebe Rimjane, pobogu pope Bog ne postoji, bukovača na roštilju, kupi joj erotski veš – ona to voli – a i ti, Audi se proizvodi po meri tvog dupeta, srednjak Halkidikija, 1, imaš nemačke krvi u sebi – bolje nego na sebi, zapali slobodno – rak nije za pičkice, –, defloriši tu Nemicu, dolar - kurac, evro - pička zajednička, deda se seli na nebo, malteška pudla maše repom, muškarci ne plaču, ringišpil za subatome, neon je američki, v²/c², da nije Hrišćanstva sada bi bila 4011. godina, matematika je pičkin dim, silikonske sise su sranje, silikonska usta su dobra za pušenje, popuši i ti jednu, ne diraj više crveno dugme, Pilate stoko jedna – vidi kakvo si sranje napravio, Fuck America, Papa loži vatru telom Đordana Bruna, nemoj da cinkariš ko je slomio prozor, duvan čvarci, jebi komšinicu, pametniji si od GPS-a, sat od voska se topi, Nolite jacere margaritas ante porcos, Čerčil trebi trule jabuke – Njutn spava, da nije Amerike sada bi bila 1811. godina, Salvador Dali ne jebe, Sloba misli da jebe, Koštunica sanja da jebe, Tadić jebe u prazno, bazen češkog piva, raspeće za Pilata, pička je samo obična futrolica dlakave spoljašnosti, jebaće te ona kao Jelena Trojanska sa dupetom u vatri ...

Spora kao najsporiji procesor, trpeljiva i naviknuta na večitu gnjavažu, svest će iz celoživotne i uglavnom besmislene gomile umorno uzeti ono što joj treba. I dok je zauzeta prepoznavanjem elemenata za sklapanje celine, podsvest će se lopovski iskrsti i narediti rukama da zapale cigaretu posle šest meseci apstiniranja.

Kao što su pravi karipski pirati imali svoje zlatno doba krajem XVII veka, tako su i srpski pirati imali zlatno doba krajem XX, u periodu poznatom i kao „ispred SKC-a".

I dok „zlatno“ u dobu Crnobradog potiče od silnog blaga zveknutog od mučenih Inka i Acteka, za SKC je zlatna bila boja diskova koji su se u stotinama hiljada rojili po kutijama i štandovima od raskrsnice do ulaza u parkić. Kao jedini razuman izbor za sve Beograđane željne muzike tokom buđavih devedesetih, te stoga prećutno tolerisan od strane snaga reda i mira, SKC je u doba pre neta i MPtrojki bio naizgled nepresušan izvor svakolikih žanrova i tipova izvođača, od Džeja pa do Napalm Deatha.

U delovanju ove beogradske Tortuge jasno se mogu izdvojiti dva perioda: prvi, duži, kada friteze za diskove nije mogao da ima baš svaki mulac pa su dominirali uvozni pirati, pre svega „bugari“, a onda sve masovnije i „kinezi“; i drugi, koji se protegao i u XXI vek, kada je zahvaljujući ranom netu počelo da se pojavljuje sve više domaće „produkcije“.

Ipak, kao pravo zlatno doba uvek će ostati upamćene one rane godine, kada su Bugari kapirali engleski otprilike koliko i Kinezi, što je rezultiralo u hilerijas misspelinzima izvođača, naziva albuma i pesama na omotima ili na samim diskovima. Tako je tada sluđeni ljubitelj muzike ispred SKC-a mogao da nađe neprocenjiva kolekcionarska blaga kao što su:

PEABL JAM, „Ten“ – kapiram da je to zbog šaka koje na omotu delimično zaklanjaju R u PEARL, ali je objektivno i zato što Kineze toliko savršeno zabole kurac za ta naša slova, pa ima ih samo tridesetak, normalno da sva liče jedno na drugo.

Guys N Roses – a plus je na „Use Your Illusion II“ jedna od pesama bila „You Could be Nine“. E, mogla si, al nisi...

Eric Clayton - ne znam šta im je toliko zapinjalo s tim Y, ali jebiga, Kinezi. A zipa ovo – „Sayla“!

Bad Religion – „Suffer“ je u ingenioznoj dekonstrukciji bugarske škole postao „Supper“. A jebiga, nije da nije tačno: Masses of humanity have always had to SUPPER!

ON X, prvi album jebemliga kako se zvao – ovome se mora priznati određena aura kuloće, mada nikada nisam kapirao da li je ovo bio prost propust jednog slova ili nešto drugo, u svakom slučaju rezultat je prilikom čitanja isti kao pravi naziv grupe Onyx.

Soundgarden: „SUPERНИКИОМИ“ – ahahaha UNKNOWN piše naopako ahahaha NIKIOMI uhuhu nije mi dobro аrghahaha zovite hitnu

ШИКIN PARK – opet zbun sirotog pirata pred ortografskom pošalicom dizajnera omota, ali za ove mi je uvek bilo krivo što se ne zovu tako. Šikin Park! Nekako je ono, boli nas kurac, mi smo Šikin Park, možda smo Koreanac, možda smo narodnjaci, možda novi projekat Trenta Reznora.

Obavezni predmet na medicinskom fakultetu.

U puknutoj formi,nedosanjan san mnogih dečaka,kasnije momaka i još kasnije muškaraca u zrelom dobu.

Jedino što možete reći stalnom partneru ako vam kaže da imate celulit na dupetu.

Brzi voz izgleda isto kao i putnički voz, kreće se istom brzinom kao i putnički voz i sedišta mu nisu ništa udobnija nego u putničkom vozu. Razlika u ceni karte se pravda time što brzi voz, za razliku od putničkog voza, ne staje na svakoj stanici pa bi, u teoriji, trebalo brže da stignete na odredište ako putujete brzim vozom. U praksi, brzi voz iznenada stane negde gde nema ni stanice ni kuće na vidiku, samo jedna ovca koja vas tupo gledaa zvačući travu. I tako brzi voz stoji... i stoji... i stoji... a ovca pase ... i pase... i pase...

Putnik može tada od dosade pomisliti: "Kako je glupa ova ovca, samo stoji tu i pase".

Ovca tada može da pomisli: "Da, ali ja bar nisam platila da budem na ovoj livadi".

Efekat pokreće gola žena sva u kockama (Pikaso) ili devet printova Če Gevare sa ljubičastom, rezedom i plavom bradom (Vorhol) i, uopšte, svi kubizmi, nadrealizmi, surealizmi, pop artovi... Naime, svaka slika koja prikazuje nešto zajebanije od jabuke na stolu ili portreta neke babe, odmah deli potencijalnu publiku u dva tabora:
1. One koji sliku ne kapiraju - pa joj se zato podsmevaju do besmisla
2. One koji sliku ne kapiraju - pa joj se zato dive do imbecilnosti
Zbog ovih prvih, umetnici su globalno poznati, a zbog ovih drugih - trulo bogati. U kvazi kulturnijim i prosvećenijim društvima procenat drugih raste na uštrb procenta prvih, i obratno.

Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije.
Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji.
I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!"
Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!"
Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa.
I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema.
I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.

Dobro osoljeno pečenje (jareće, jagnjeće ili praseće), za kojim ide pivo hladno kao veštičja sisa, fudbalica sa drugarima pa dvosatna dremka. Predveče može i seks da padne, a i ne mora.

Drugari iz srednje škole, dobri učenici, perspektivni momci. Bili zaljubljeni u Zvezdanu, najbolju ribu u kraju, priča se da su obojica bili u vezi sa njom. Ekipa iz kraja je više volila Pericu, imao dobre fazone, pričao dobre viceve, dok su Dekija uvijek smatrali štreberom. Elem, došlo vrijeme za fakultet, otišli studirati u veliki grad, Deki kod starijeg brata Mihe , upisao medicinu, a Perica ostade sam, upisao i on kao nesto Pravnog. Našli i prve ribe na faksu, Deki smuvao neku Lacku ,solidna treba, a Perica navatao najbolju ribu u gradu, svi su pričali o tome. Studentski život je kod Perice uzimao danak, najbolja treba ,žurke, malo sna, a Deki nije mogao nikuda, samo knjiga, jer je bio pod Mihinom kontrolom. Nije prošlo dugo,skonta Perica da njega mala dribla a ne on nju, raskinu, poslije našao neku švabicu, pa grkinju, nikako da se smiri. Deki se u međuvremenu oženio sa italijankom srpskog porijekla Interkom Milanović, izrodili djecu Skudeta, Kup a prošle godine dobio ćerkicu Lišu, vele mala klempava k'o Dambo al' je Deki najviše voli. Postao Deki hirurg, obavlja najteže operacije. Vratio se Perica u svoju varošicu, u gradu pun kurac pravnika, nema posla, navata ga neka Jagodinka Palmić na bebu, a ima zajebanog očuha Dragana Markovića, i morade Perica u brak sa njom, nema druge. Dođe Perica nekad u kafanu pa kad čuje "Devojku iz grada" od "Slavuja iz Mrčajevaca" otvori se jadan, ma živa duša. Kaže :"Sretnem nekad Zvezdanu, malo je oronula, izgleda k'o posrnula kraljica, al' još ima sjaj. Ja sam igrao za raju, a Deki nije zanemario taktiku. Moj ti druže, ne voli ti život driblere, jebi ga"

Peta nindža kornjača ometena u razvoju. Nepravedno diskriminisan od strane svoje nabildovane starije nindža braće. Siroma...

Događaj za koji niko nije slutio da će postati fatalan za najvažniju sporednu stvar u Srbiji.Umesto jedinstvene reprezentacije SSSR-a stvorilo se oko dvadesetak fudbalskih velesila koje redovno otkidaju bodove našoj reprezentaciji i lišavaju je učešća na velikim takmičenjima