Prijava
   

Rulja

Kad timski duh izađe iz boce.

   

Sa Kosova

Izuzetno zajebano poreklo sa notom mistike.

- Pi, brate, kakva ti je ovo brljčina, otrovah se!
- Brate, to mi je stric doneo sa Kosova, to je iz manastira.
- Aaaaaa... (i farbani metil se pretvara u vekovno nacionalno piće)

- Šta će ti ova naiva na zidu, majke ti, otkad ti to voliš?
- A, platio sam to 500 evra, to je naslikala slepa baba Pomarandža...
- Vidim da je slepa...
- ...ona je sa Kosova.
- Aha... (i crtež glava sa nogama na nivou bloka br. 4 se pretvara u vernu sliku duha naših narodnih sabora kroz vekove)

- Ej, ti poznaješ onu budalu tamo? Reci mu da ne lomi čaše i inventar, pozvaću mu obezbeđenje!
- Nemoj, brate, on je sa Kosova!
- A, stvarno... (i autentična sirovina sa D&G majicom i pozlaćenim lancem za Ladu Rivu 2107 se pretvara u napaćenog interno raseljenog potomka Lazara i Miloša koji je ostavio svoje vekovno ognjište)

   

Kanader

Konobar koji samo vodu nosi.

   

Mrč

Iliti tkzv. jarčevina. Narodni izraz za zdib koji se javlja u jarca tamo negde s jeseni, kada se dotični nađe u žestokoj hormonskoj ofanzivi, odnosno razmrkari se, pa maže svoje krzno mešavinom sperme
i urina kako bi privukao kozu, ali i omogućio joj da proceni kvalitetu njegova genetskoga materijala putem prefinjenih feromonskih nijansi kojima mrč obiluje. Tih dana je po selima moguće osetiti jarčev ljubavni zov i sa više desetina metara. Naravno, pod uslovom da se radi o muževnijem jarcu, jer je snaga mrča proporcionalna jebačkoj snazi i veštinama. Ovo je takođe i sleng izraz za smrad u predelu mošnica koji se izrodi iz višednevne -u ekstremnijim slučajevima i višesedmične- beskompromisne borbe mlađanih momaka (mahom nolajfera) sa ličnom higijenom.

- Idi istuširaj se, zaudaraš na mrč kao najgori rumunski jarac. Takav nećeš jebati!

   

Poker u teritorije

Ako je verovati onoj našoj "mi smo se uvek branili i nikad nismo vodili osvajačke ratove", onda je ovo jedini logičan način na koji je Dušan mogao da napravi onoliko carstvo.

Dušan: E pa moj pravoslavni prijatelju, ulažem Rašku i Kosovo. Da te vidim...

vizantijski car: Au Dule, pa loše blefiras, matori. Ovako ćemo... Pratim tvoj ulog sa Epirom i Tesalijom, i podižem za Halkidiki i centralnu Grčku.

Dušan: Tako, a? Aj pratim te sa Zetom i Dubrovnikom. Šta imaš?

vizantijski car: Joj Dule, naivčino slovenska, pa puko si, čoveče! Triling kečeva!

Dušan (šmekerski gasi cigaru, ispija viski i baca karte na sto) : Kenta, matori! Žao mi je.

vizantijski car: Šta koji kurac?!

Dušan: Ajde bre buraz, pa nije sve tako crno. Nego da li znaš ti da smo se mi Srbi uvek branili i da nikad nismo vodili osvajački rat?

vizantijski car: Ma bre da se teraš i ti i ti tvoji osvajački ratovi, koje nisi vodio, u tri lepe pizde materine! Dobro mi nisi i Konstantinopolj uzeo! (nastavlja sebi u bradu) Šta nam bi da pokrštavamo i opismenjujemo ove budale? I ko ih bre nauči da igraju poker? Joj, Justinijanu Metodije XVI Porfigeronitu, ako saznam da si ti jebao sam ti mamu onu tvoju tračansku! Ne gine ti turski front!

   

Hulk

Hulk je bio luđaque prejakih razmjera. I najjači u CG sig inače ne bi ove priče ni bilo. Ma, možda bi i bilo ali bi bila drugačija, sig. Elem, ide ovako...

Rodio se Dragiša Gidra Hulk u familiju Rašovića u Podgoricu. Znači, Dragiša Gidra Hulk Rašović. Nije poznato ko mu ime dade ali to nije ni važno za ovu priču.

I ono, Rašovići bijegahu jedna od prvih familija u naselje Konik (od 99 pa nadalje ukazom Mugija Prvog poznato kao Konick City), možda ne baš prvi ali u prvih pet garantovano. Ono, šljlegli iz Kuča, bogati, fini, fino vaspitani, fino se nosili, znači sve top. Hulk (Dragiša Gidra Hulk Rašović, u daljem tekstu samo Hulk), inače treće im dijete bijaše drugačiji. Naime, bijaše poznato da je kuća Rašovića rađala samo junake tipa kad im okineš glavu oni po 7 dana hodaju i tako, ali, Hulk bijaše pizda i to tipa ona pizda koja kad mu narkomani uzmu loptu na poligon on umjesto da izvadi utoku i obračuna se sa istima on trči kući da zove oca i majku. Zdapi, najveća na Konik sig.

I ono, jednog dana prekurči ocu mu, inače Vidaku, kukavičluk sina mu Hulka te ga ovaj, Vidak, ispiše njega, Hulka, iz škole da mu ovaj, opet Hulk, više ne bruka pleme i ode sa njim, još jednom Hulkom, pod Ostrog da se vidi što nije u redu. Ne zna se tačno kakvim obredima su Vračevi pod Ostrog podvrgli mladog Hulka ali se on vratio jači nego ikad, ne zaboravi to nikad, i deje ta ekipa koja nikad nije stala, deje ta ekipa, zabava i šala.

Ali, šalu na stranu, znači, radila se teretana 5 dana u neđelji a dva dana se samo jelo i to jelo sudžuka bogomi i slanine samo, znači sve načural i izraste bogomi polijepo Hulk u gorostasa finoga. Okupio oko sebe 96. godište, malo pokazivao kate neke iz karatea što su ga putujući Šaolin sveštenici naučili prošle godine kada su bili pod Ostrog na razmjenu sveštenika, i ovi odma pali na to, da i oni nauče i tako, stvarao se polako Konički klan i tako počinje Hulk od uzimanja lopti sa poligona i dilova sa Malisorima pa sve do krvavih obračuna po ulicama Podgorice.

Bijaše to crno vrijeme za Podgoricu. Nastade nekakvi manjak nekakvoga morala svuda po narodu. Ako se pročulo da imas neku vezu kod Hulka sva vrata su ti bila otvorena i svuda si bio primljen ka' da si Klint Istvud. Imalo je to i drugu stranu medalje, pokušalo se do njegove 22 godine ukupno 44 atentata na mladoga Hulka no on je većinu izbjega' a ovo ostalo je prvi potega utoku i usmrtio napadača. I ono, što znam, dade mu to poleta, umisli da je prejak, da jači ne može biti. Ono, tako se bar njemu u glavu činjaše.

I tada čini prelošu grešku. Mišljaše da je toliko jak da može da osvoji i Vrela Ribnička (dio naselja u Konik đe policija ne smije uć' a ne običan građanin jer mještani Vrela pale eboli šamare i kradu joj sličice fudbalera). I okupi Hulk oko sebe svoju ekipicu, sprema se taj neki rad, 25 man na Vrelatada, tuča je bila krvava i duga i poslije 35 minuta vratili su Hulka na nosilima a on sav izboden, ama užas živi, 13 dana mu je trebalo da se oporavi. Tu postiđeni Hulk ne mogaše familiji na oči da izađe i onda što će, kako će, pravac za Kotor, tamo završava višu pomorsku i na brod đe se nalazi i dan današnji.

   

Tarzanija

Tarzanija je učestala greška u izgovoru onih koji ne žele više da čuju za Vukajliju.

Definicija je napisana za takmičenje Tvoja definicija zvuči poznato

   

Odin

Veliki čovek, odma da vam rečem. U prejaku familiju rođen, podignut i na pravi put izveden. Velike škole mu bijahu omogućene, znači sve top štono bi se reklo i umjesto da nastavi svoj put ka ostvarenju sna svoje familije, da jedan dan kroji kapu građanima Njemačke najjače zemlje ever, Odin se spanđa sa nekim ciganima koji su mu čistili kuću i tu počinje njegova propast.

Sve je počelo sa običnom kafom kad mu je donosio Zenelj, glava familije koja mu je kuću čistila, oficijelni donosač kafe mladome Odinu. Odin ga pita što bazdi ka da je nešto mrtvo obuka a Zenelj se uozbilji za trenutak, diže brk pa mu odbrusi:
- Ej Odine, Odine, Ooodine, niste mi rekli sveee, rečite jednom Odineee, zašto pitate mee!

Tu se Odin nađe u čudu i poče da razmišlja oće li ubiti Zenelja na licu mesta ili da mu familiju zapali pred oči. No, ništa, iskulira Odin, ipak je Zenelj oficijelni donosač kafa, uze onu kafu i naredi ovome da napusti livadu.

Dani i dalje prolaziše i više nego dosadno stalno, škola stalno, ribe u novoga Mercedesa, znači u očima Odina užas živi, smor smorni i ne znajući što će više od života svoga pozva on jednu noć Zenelja u svoje odaje i poče da mu se jada kako mu je dosadno, kako ne zna što će sa sobom, odlične ocjene, curice mijenja ka čarape, sve u fulu naj naj ali, ipak, ne zna zašto svako veče osjeća gorčinu čim se oblanda lijepoga života u stomaku istopi. Pažljivo ga Zenelj sluša pa mu mudro reče
- Odine, Odine, Oooodineee, nemam sad tu kod mene ali za brata moga najmilijega (pokušava da ga poljubi no ga Odin brzim pokretom udara muvalicom), aj, aj, ajjjj, dobro je brate, ne moraš da me biješ, nećemo se ljubit, aooo, no da nastavim priču, nemam sad ođe kod mene trenutno ali za par dana stiže mi roba iz Vrela, znaš li kakva, ali bez brata moga Hajrudina znaš li kakva, pa ću viđeti nešto da ti donesem, da te maknem iz te muke a i vidi ti se brate vidi se da polako kloneš!

Tu se Odin malo razvedri i počeše priču o Crnoj Gori i pičkama iz Budve do kasno u noć. Nedelja dana prođe dok si reka „I DA DOĐE MATERACI SVRŠIT ĆEMO JOJ PO FACI“ i konačno mu dođe u gluvo doba noći Zenelj na vrata, taman kad je gleda Odin neke porniće bdsm kategorije. Uđe Zeno sav zadihan, blijed ka krpa, utrča u sobu i odma’ se fata za bokal sa astala i sasu ga sebe u usta da utoli žeđ. Odin ga gleda ka da je pa’ sa Marsa i poče tu da kune kakav je to način da mu tako upada u sobu, mak te spopa, e rak ti utrobicu džara, majmune!!! Tu ga Zeno smiri i poče priču:

- Ajde, jadan, koji ti je kurac, viđi ga, znaš li ti kroz kolike muke ja prođoh noćas da ti donesem ovo!

I izvadi dvije kutije nečega, Odin ka muva na govno odma da vidi što je to, što ti je to, što li mu je to, zagoba što li ti je to zaboga! I Zeno opet poče:
- Brate, znači ja ovo samo zato što si moj brat, znači ovo nikome ne bi davao ali ti si mi u srce, vidiš li (pravi srce sa rukama na grudi), ti Azra i Ljiridon, vi ste mi znači tu, e ovako, ovo sam nabavio iz mojeg rodnog grada Podgorice, ovo su moji momci donijeli, znači imam za tebe tablu Bromazepana i šaku Dijazepama a to ti je, brate, znači jače od toga ne moš da nađeš danas ali sigurno, evo kad ti se kunem!

Odin opčinjen pričom odma pohrli da uzme kutije da se uradi po prvi put no ga opet Zeno zaustavi i poče sa pričom:
- Polako, pooolako, jadan, aooo, oli frku da mi napraviš, slušaj, idemo ovako, znači odma iz najjače uzmeš 3 bromazepana i šaku dijazepama odma šibneš iz najjače i brate eo kad ti se kunem biće ti iz najjače!

Odin i prije no što je ovaj i završio sa pričom uze ljekove, šibnu se odjedanput, brate, kidaju mu se noge, u glavu mu bije neka pjesma njemu nepoznata neprestano i poče da se dere na Zena „OD VINAAA, OD VINA, NIJE OD KARMINAAAAAAAA, OPAAA, BRATE, KAKO ŠTO JE OVO, KOJI JE OVO JEZIK ALOOO“ a Zeno kao iskusniji pa uze 4 Bromazepana i šaku dijazepama no kao i vazda zna se da su 4 Bromazepana NO NO i tu Zenelj pada mrtav kao kosom pokošen a Odin i dalje vrišti „NA RUCI MI SAT, VEĆ ZOVE ME GRAD, A OČI JEDVA SAM OTVORIO!!!“

Posle prelude noći u sobi budi ga vriska i galama majka ga polijeva šlauhom i konačno mu se oči otvaraju i odma ga salijeću pitanja “Ko je ubio Duška Jovanovića“ i „Zašto je Zenelj nađen od strane sestre mu na podu mrtav“. Tu Odin sabira 34 plus 144 i kockice mu u glavi rade iz najjače i odjedanput briznu u plač, majka ga zagrli i odma poče:
- Ajde, jadan, naći ćemo jačeg oficijelnog donosača kafa, što ti je, saberi se, moraš u školu!

No Odinu na umu je sada samo pet stvari bilo:
1. Crna Gora
2. Budva
3. Pičke
4. 3 Bromazepana
5. Šaka Dijazepama.

Sprema se malo obuće, par šortseva i 2 majice, kupuje se karta za CG iz najjače klase i sijeda se u avion. Usput šmeka stjuardesu ali ništa jače nije bilo od toga. Posle 4 sata stiže na Tivatski aerodrom, tu sijeda u obližnji kafić, šiba 2 espresa i fata taksistu i veli mu „DRIVE ME TO THE BUDVA PLEASE, TO THE BUDVA PLEASE, TO THE BUDVA PLEASE“ a taksista ga gleda i veli:
- Ispušiš mi kurac, yes? That will take you 10 ojra and ni centa manje!
Odin vadi 200 eura i veli mu kroz jebački osmjeh:
- This will be enough, Ill be back!

I tako stiže Odin u Budvu a tamo brale tačno ka iz priča, šiba iz klubova divan turbo zvuk i šetaju se pičke po plaži. Odin odma majku zvrcnu da ga ona zovne i reče joj da mu pošalje para, oće ođe da živi. Majka kuka ali posla (ka svaka majka) i u Budvu ostaje Odin 2 godine, tu uči polako jezik i nalazi curu Beranku Miru. Spanđali su se tako što ga je Mira odbranila od nekih Rusa što im je Odin greškom uzeo separe, tu se rodila iskra ljubavi i tako jednu noć gostovaše Dado Polumenta u Trokadero i tu se nađe Odin i na prvu pjesmu je Odin pao na Šaka i ono baš je bila odlična atmosfera u klubu kada Dado poče onu magičnu „OD VINAA, OD VINA, NIJE OD KARMINA“ i tu Odin gubi razum miješa Kokain sa Sprajtom i to iz najjače, pije vele da se jače ljudi nisu provodili no tu noć u Trokadero. Posle 2 dana sna budi se Odin pored Mire svoje najmilije reče joj otvorenoga uma:
- Mira, dobro si me služila no ja moram do Podgorice ići pa puklo da puklo!

Mira pokuša da ga zaustavi, zavapi nešto no Odin 2 kese na leđa i bjež na autobus, sat ipo vremena posle eto ga Odin u Podgoricu, poče da traži Vrela, to magično mjesto o kojem mu je Zenelj Sveti pričao, dako se dočepa opet onog preluda osjećaja da mu opet Dado u glavu zapjeva. Posle 2 dana, 4 bureka i 20 kafa stiže Odin na Konik odma pored tu su Vrela no na Konik on pokupi strašne priče kako u srce Vrela na gomili Bromazepana i Dijazepama najjače droge ovoga vremena spava Bobi lični mezimac trve gospodara CG Mila Đukanovića i da taj od svakoga pršutu pravi no ne uticaše te priče na Odina ič naoružan sa dvije kese mladoga luka blagoslovima svojijah predaka i mudima do poda uputi se on u Vrela. Čim kroči na tu opasnu teritoriju odma ćuskije sa neba, provala oblaka, znači Pakao na zemlji, no opet Odin se nekako kroz ulica par provuče i stiže do srca Vrela maskiranog u azil za pse no od jedanput 2 metka u glavu Odin dobija od strane nepoznatog napadača, pada tu mrtav na mestu sna neostvarenoga.

   

Maže antenu slaninom

Pasionirani mrzitelj sapunica koji u svom očaju koristi i poslednju nadu za oslobađanjem TV prijemnika od barem jedne iz plejade nasilnih hordi kojim je opsednut. Za španske serije nije imao leka ali su one mahom već potrošene kao popularni dureksov proizvod za jednokratnu upotrebu, indijci su smorili gospođu jer se ništa ne dešava, ali za južne rođake druge veroispovesti nema leka osim slanine.
Nije njemu posebno bitno šta će gledati, odavno se odrekao praćenja utakmica i turneje četiri skakaonice, samo da više nisu beskonačne pantljičare.

- Komšija, jeb'o te šaren ćeno pun čičaka, šta'š na krovu u sred zime?
- Mažem antenu slaninom, ona moja Hurem ubi sa Sulejmanom...
- Kad si nesnalažljiv, ja mojoj rek'o da mi zanimljiva ta ideja o haremu, kad je jedna zauzeta onda uzmem drugu i otad ne gledam serije...
- Lako je tebi s Bosankom, moja bi odmah dozvala drugaricu da zajedno gledaju...

   

Bila mu ga rabota

Post festum.

   

Nepokretna svojina

Matori invalid kojeg su potomci stavili u dom, a primaju njegovu penziju i troše k'o da su je sami zaradili.

Desi deda, evo doneli smo ti banane.
-Šta kažeš?
Rek'o doneli smo ti banane!
-Znam ja da vi mislite da sam ja majmun, jel poštar redovno donosi penziju!?
Nemoj deda tako, pa svoji smo.

   

Bez golova

Džabe prvo, džabe drugo poluvreme. Prokockane šanse. Sudija smoren. Vreme iscurilo. Semafor utrnuo.

Ima takvih ljudi. Bez golova na životnom polju: nit' napadaju, nit' se brane.
Da ima barem autogolova...
Iza njih ne ostaje ni ugažena trava na terenu.

- Umro Jeleni.
- E, pa kad ? Od čega?
- Juče. U snu.
- Kako živeo, tako i umro. Kad je sahrana?
- Nema sahrane, ni opela. Ni kučeta, ni mačeta. Zavetovao se medicinskom fakultetu. Makar će studentarija da se navežba.
- E, Jeleni, Jeleni....ni poluvreme nisi uskoristio.

   

"...nauči ga da peca, i neće biti kući ceo vikend."

Logičniji nastavak stare kineske poslovice:"Daj čoveku ribu i prehranićeš ga na dan...".

Jer ima nešto u toj vodi što te navodi da postigneš zen stanje u roku od odma.

Nešto što izaziva instant duševni mir i pospešuje auru blagostanja, dok istovremeno (makar na kratko) od sebe odbija najezdu negativnosti iz svakodnevnice (račune, kredite, malu decu, dugove, slabije zdravlje... ).

Makar i ne uhvatio apsolutno ništa, jednostavno zabaciš dubinac i sve ti je do Kosova ravno. Izgubiš sebe u vremenu i prostoru, odlutaš mislima hiljadama svetlosnih godina odavde i barem na trenutak zatalasaš sa kosmosom u ritmu vode ispred sebe. Povremeno trazanje plovka ti izmami osmeh poput onog šmekerskog kojeg uputiš ribi koju si bambusao pa bi rado opet.

I u svemu tome dan traje ko sat, sat ko minut, minut ko sekunda. Odjednom si svestan da je Sunce zašlo isto onako kako se stiljivo pojavilo još jutros kada si spremao hranu i crve, i vreme je da kreneš. Vraćaš se sumoran realnosti, ali sa istim onim osmehom, jer znaš da ćeš ponovo posetiti svoje parče raja, svoju oazu spokoja, svoj početak i kraj.

   

Kad je mrtvac u kući vrata su otvorena

Čuvena doskočica koja se govori onda kad neko(po mogućstvu stariji) ima slučajno otkopčan šlic na pantalonama...

Naime,postoji onaj stari običaj da vrata od kuće gde je neko umro moraju da budu otvorena,dok god je mrtvac unutra.

Slično kao:Dokle ti radi radnja

"Hehe ,otkopčan ti šlic...kad je mrtvac u kući ,vrata su otvorena ,a?" :-))

   

Posni jogurt

Nedovoljan za merak, dovoljan za greh.

Srbija, petak, 2030 i neka...

Miki je mislima jako daleko, od lišća koje žurnim koracima gazi. Šuštanje lišća odjednom prestade, a misli prinudno ateriraše kada se ispred njega pojavi predstavnik verske inspekcije.

Inspektor: Dobro veče, rutinska kontrola... da li ste mrsili večeras?
Miki: Dobro veče... Ne, nikako... ne mrsim kad hodam...
Inspektor: Da proverimo mi to... duvajte ovde dok se ne upali zelena lampica...
Miki (duva): Izvol'te...
Inspektor (gleda aparat): Hm... i kažete... niste mrsili, a? 0,43 piše ovde...
Miki (zbunjen): Pa.... zar nije dozvoljeno do 0,5?
Inspektor: Bilo po starom, po novom nije više dozvoljen ni promil... i šta ćemo sad? Kazna je vikend sa ocem Pahomijem za ovakvo prekoračenje...
Miki: Ali... Ja sam samo popio čašu posnog jogurta...
Inspekor: Da, da... i dva parčeta posnog praseta... Pođite sa mnom, molim.

   

Kučina

Nešto maglovito, nešto sitno i skoro pa nevažno, često zanemareno, u prolazu spomenuto, nešto nedovoljno. Kučina je neka blijeda riječ, od onih što same ne dolaze. Upari se sa tricom, tim još jednim nedostatkom mase, zauzme položaj u uglu sobe. Tamo nastavi da gleda u te i teži nuli. Kučina je talog vremena, ono što se izmigoljilo njegovom zelenom zubu, nešto toliko nevažno da ni vrijeme neće da ga pregazi. Nešto što mi niko ne uze i ne traži.

Kontriram, kontriram: te nevažno, te nestvarno, te ovakvo i onakvo, a kakvo god da je, i dalje nešto je. I ne samo to: to je nešto jako lično, jedan dio mene koji niko neće. Te kučine sa zida, što ni ja ne znam šta su.

Ako nečim pozitivnim hoću da je opišem, rekao bih da je kučina ono što je ostalo iza. Iza, da budem tako neduhovit, pučine i kurčine. Pučine koju sam možda htio, koja je metafora za štagod, neću da pričam o tome, i kurčine koju sam dobio, i o kojoj sve znate, ista je kao ta vaša i nema svrhe pričati ni o tome. Kad se sve slegne, i šteta i prašina po njoj, sve se i vidi, sve je jadno i javno.

Dobro, ne baš sve. Ostane nešto lijepo što sačuvam za sebe, što je oduvijek bilo tu, ali ga tek sad cijenim kad je to sve što mi je ostalo, što nije ni javno ni jadno. To već nikad nećete saznati, a pokušavaćete, samo da me raskrinkate.

Ali ima nešto još tu. Ta kučina, ne znam da li je moja, ne želim je sigurno, ali nema čija biti bez moja. Ne znam je li javna - svi je vide, niko ne primijećuje. Ne znam od čega je, od kakvog se dima naoblačila. Konoplja, kudelja, lan, paukova svila, ostaci ostataka, nemoguće ih reciklirati, upotrijebiti, uništiti. Sjede, vise, ničiji.

   

Kot'o tamo peva

Ekspres lonac.

   

ae

Izraz poreklom iz Ekološke Države Crne Gore gde je stanovništvo krajem 20og veka došlo do zaključka da izgovaranje suglasnika u reči "ajde" iziskuje previše truda, a pritom je i potpuno nepotrebno, pa je reč skraćena.

Izraz se kasnije proširio na Srbiju i delove Bosne gde se i danas koristi, međutim orignalno značenje je prošireno pa sada "ae" u zavisnosti od konteksta može značiti:
Ajde...
Ej (bre)
Važi/Evo/Hoću
Da/Jeste/Jesam
Zaista?
Tako je!
Hvala.
(ili bilo sta drugo što osobu u datom trenutku mrzi da izgovori...)

Takože, postoji i pojačana verzija, takozvani crnogorski imperativ - "ae jado"

- Ae, mojne zaboraviš kurton.
- Ae.

   

Titograd...

OVO JE KRATKA BIOGRAFIJA I OPIS GRUPE LJUDI KOJI SU NEKADA BITISALI NA PROSTORU KOJI SE ZVA' -Titograd.
Što je ovo sa današnjom đecom? Mi kad smo u njine godine bili, oćasmo se fino javit’ komšijama, profesorima i ostalima… Viđ’ nji’ danas? Sve pečatno! Ka’ da su starali… „Dobar dan“ ne umiju nazvat’ na ulaz… A mi? Ajde ja'an… Ne daj bože da nas je profesor iz Gimnazije vidio na ulicu posle dese’ sati, odma’ bi nas iz škole išćera’… Mada ni jedna kafana nije radila posle dese’ ura… Jedino ona na „autobusku“, đe se ronci kupljahu! Mada mi tamo nijesmo dosađivali. Izađemo na „štraftu“ da šetamo uveče. Gledamo đevojke i „zaustavljamo“ ih. Svačije se mjesto na „korzo“ znavalo. Svi su nas znali u grad. I dan danas znam ko se s kim zabavlja’ u to pero. Ni da’ ti ga Bog da „zaustaviš“ nečiju đevojku… Odma „na fer“. Tad nije bilo ovija, nečesovih noževa i pištolja, no kad se išlo „na fer“ skidali smo satove i prstenje da ko slučajno ne posječe nekoga… E, moja đeco, drugo je to vrijeme bilo…Kunem ti se da si moga’ na klupu zaspat’ da ti niko ništa ne učini. Eto toliko ti je sigurno vrijeme bilo. Ne daj Bože da se danas razboliš u Sloveniju… A tad? Moga’ si da se liječiš za „Dž“ đeg goj si htio u staru Jugoslaviju. Da vam ne pominjem kakve su nam plate bile. Od plate si moga’ kupit šporet i frižider i da ti pretekne da živiš ka’ grof. Oćasmo u Italiju dva puta godišnje odit’ da se oblačimo. A sa pasošem si moga’ đe goj si htio… Voljka te Italija, voljka te Rusija. Svuđe smo išli. Šćaše pokojni Ljalje po tri put godišnje ić’ u Poljsku kod jedne njegove pičke. Ovo ka’ što vi danas pijete kafu po ulici Slobode, mi smo odili u Dubrovnik. Aj ti pođi danas u Dubrovnik na kafu? Jesi li uopšte kad bio u Dubrovnik? Ma ništa vi ne znate!A da tek znate kakve su vam babe bile gospođe… Ja gledam ove današnje đevojke. To ne valja, „one rabote“. Ove vaše babe su bile žene „mimo“… „Mimo“! Kad ti velim. A ovo danas… Golog pupka i guzice, te nabada’u ovudijen… To ne valja ništa. Ima li ta mala brata, oca, majke… Da joj reknu: „Obuči se dijete, obraz ni okide!“ . Ni da’ ti ga Bog da je koja od moija drugarica izašla gole guzice na džadu. Jad bi je naša’ od braće i stričeva. Da ti ne pričam za tetovaže… To su samo gurbetke i kurve imale. A danas, medicinska sestra ima tetovažu! Zamisli to? Bruka đeco moja!Reka bi vam pokojni Goro… Eh, kakva je to „peča“ bila. Oćaše se sa desetericom pobit’ „bara-bar“. Kako je jednom u „hotel“ Crnu Goru razbuca dvojicu iz Maslina. A on, gradsko dijete… Sin prvoborca… Gospoče! Ali fitilj? Kratak… Ne mogasmo mu ništa. Viđi kako pogibe… Na najgluplji mogući način… Povuče ga ona kurva za gatnjik u aljine, teke on, brže bolje, razbuči dimije i načinje joj dijete… Posle ga je ostavila… On se propi… Uđe ljan u auto i pogibe. Što ti je sudbina? Čudo! Jedne rede, ja i on na bilijar u „Klub privrednika“, popismo po jedno po’ gajbe piva i pobismo se između sebe… Kran ne nije moga’ razdvojit kako smo se pojakali. Posle, onako pjani, kod njega doma odosmo, da popijemo po koju, te mu ona majka, fina žena, poče činjet’ dževap oko nas… Nikad nijesam vidio ljepše lencune i tavaje no u Gorovu kuću. Jedne prilike, ojdosmo ja i Dudo da pitamo ajtar za kuma Gljigovom babom… Popismo po koju, teke ti mi, ne budi lijeni i ostadosmo da je dvorimo do sa’rane… Baba bijaše stara, pa i nije bila neka žalos’. Popljanismo se ka’ guzice… Ašek se učinje tun. Kako smo mi bili jedna zdrava generacija… A viđ’ vas? Mobilni i matare… Muč’ tamo!“ Mora da vam je bilo dobro kad ste imali po dva’es godina! Priznajem! Ali ima li smisla da se pljuje po onima koji danas imaju onoliko godina koliko ste vi imali u neko srećnije vrijeme? Jesu li vas razumjeli oni što su imali po dva’es godina za vrijeme rata? Pretpostavljam da nisu! Nema veze… Možda je ovima koji sad slave punoljetstvo po parkovima, upravo tako zbog toga što ste se vi oblačili dva puta godišnje u Italiju… Može li bit’?

   

Šunuti

Pasti na pamet, prohrijeti se, ćefnuti...

A: Mama, ajd napravi danas za ručak picu.
B: Što sad pica?
A: Šunulo mi.
B: Ne može. Moramo pojesti onaj gra' od prekjuče.

#33
+55453
1408
definicija