Sve je počelo pre dvadesetak godina, onako, iz zajebancije. Hteo sam i ja da budem kul u društvu, da ispadnem faca, pa sam zapalio jednu na velikom odmoru. Prva mi se uopšte nije svidela, čak mi je i teško pala – pokušavao sam da se ne zakašljem i da zadržim suze koje su izbijale na oči. A onda druga, treća, četvrta... Kao što rekoh, hteo sam da budem kul. Sledeći korak je bio kupovina sopstvene paklice i pušenje i kad sam sam. Gotovo. Postao sam pušač...
Danas proklinjem taj dan, tu glupu cigaretu! Mrzim ih iz dna duše... A pitate me da li još pušim? Da, postao sam zavisnik. Navukao sam se ko raspali pajdoman na koku. Postale su deo mene, deo mog života. Pušim kad god se iznerviram, kad sam srećan, posle seksa, onu jutarnju uz kafu, posle obroka... Dovoljan je i najobičniji razlog. Ma ni razlog nije potreban – „Slušaj kako ptičice cvrkuću, daj da pripalim“...
Više mi i ne pričinjavaju zadovoljstvo, već obavezu, rutinu, deo života... Nekoliko puta sam pokušavao da ih ostavim, al ne ide. Dva, u vrh glave tri dana, a onda osećam tu neispunjenu prazninu između kažiprsta i srednjeg prsta, neku falinku u ustina, svrab na jeziku... i viola opet sam pripalio!
I svi ti štetni efekti. Ma sve ih znam, znam kako, šta, gde i kada. Mislim, ko još to ne zna? I oni natpisi na paklici zaista povređuju moju inteligenciju. Kao šlag na tortu, donesen je i zakon o zabrani pušenja na javnom mestu. Ne mogu ni da zapalim u kancelariji, već moram ko prosjak da džamim pred ulazom, bilo da je -10 zimi ili + 40 leti...
Kad se samo setim kako sam trčao na 800 metara, pikao fucu sa likovima u kraju... Ne d’o Bog da danas potrčim za autobusom – ostajem bez vazduha, kašljem tako jako, a onda gledam po asfaltu da mi pluća nisu izletela. A onaj miris, miris dima... ja sam navikao, ali znam da se uvukao u moje odelo, moju kosu, pa čak i izbija kroz pore na koži.
A govna sve skuplja i skuplja! Odrekao sam se sitnih dnevnih zadovoljstava koje sačinjavaju život da bi kupovao cigarete... ajde što sam se ja odrekao, jebiga, kupujem ih za sebe, ali zašto se moja porodica odriče? Zbog moje strasti?! Čuj „srasti“... smešno zvuči. Najobičnija smrdljiva zavist, koja me polako ubija, a indirektno i moje najmilije! Koliko sam samo puta potošio poslednjih 200 kinti, mesto da kupim sinu banane za koje me je molio...
Mrzim ih, kunem, proklinjem. Mrzim ih što su moja slabost, deo mene!
Svi se sećamo reklame "Kolač u tiganju, nemoguće"... Nekada su naše babe morale da nauče prvo da kuvaju, pa posle da pričaju, ne bi li se dobro udale. Danas to i nije toliko bitno. Ovdašnje domaćice imaju trista kuraca koje će im pomoći da što manje vremena provedu u kuhinji, a što više kraj televizora uz Ezela, Jesenje lišće, Marisol, Esperansu i Horhea i još trista njih pederlauza, što samim tim povlači da će biti manje uz muža koji umoran dođe sa posla, što opet povlači da će gore navedeni ostati da klopa rol-viršlu ostalu od doručka ili u najmanju ruku-gladan! Jeb'o li je onaj ko je dovede u kuću!
...zvrrrrrr. zvrrrrrrr... -Evo, samo momenat. Treba doktor Antonio Gomez da poljubi Maričui Čikitu de Silva, ali mu brani zla maćeha, senjora Antonia de Servantes Džeko. -Otvaraj, ženo! Mokar sam k'o kurac, navući ću upalu jajnika ako ostanem ovde na vetrometini. -Evo, ljubavi moja. Nemoj biti baba... cmokkkk -Ne cmači me, jeb'o te 'leb, nego mi daj nešto da jedem. Ostavi me direktor i u drugoj smeni, 'ćerkicu mu onu drogiranu! -Imaš u kuhinji, ljubavi... ostalo deci. -Samo da bude gulaš, samo da bude gulaš... šta je ovo krv ti jebem? Krekeri i ribice, mediteran ukus... je l' im ovo od rekreativne ostalo? Jes' luda, ženo? -Pa, ljubav moja, danas poslednja... ne mogu da propustim... -Sad će bata da se popne i sjebe antenu. Jeb'o sam majku i tebi i sinjora Antoniji. -Dragi, poginućeš po tom klizavom crepu... -Sve joj čovek kupi... i tiganj sa tri pregrade, šerpu sa providnim poklopcem, šerpu što pišti kad krčka, ravnu plotnu... ispišem tolike čekove, a da jedem ribice i grisine... moja baba imala samo jedan lonac i dve šerpe, pa deda ne umre gladan, a vidi ovo... neće ručak iz fotelje da se skuva, seme ti razmaženo...
Ništa prostije, mi jebemo! Kilometri banjalučke pičetene (seda(m) na jednoga, zar se i to može?), paljanske statistkinje zadužene za erekciju pred scenu, suptilno korigovani scenario ''Boljeg ćivota'' iz pera Abdulaha Sidrana, u režiji Nikole Pejakovića... Jer, svi su željni seksa!
Ipak, treba budžetom od 300 jevreja nadići pimpeke diljem bivše Juge. Gde naći kintu? Ministarstvo vjera i međuetničke tolerancije će podmiriti pola, a za ostatak ćeš se zahvaliti Kumorevečkom muzeju.
- Ali, gosn Dodiče, kako da napravim scenu đe obrezani mudžahedin trti Kosovku đevojku na Romaniji? - Snađi se! Eno ti Kuste, on bar nema problema sa identitetom. Neke međede metni obavezno, da ima taj naš šmek, ščuo. - Dobro, dobro, ali da nas ne poteraju u vezi sa ljudskim pravima i zaštitom životinja? - Jebem te manita, nemojte jebati međede, nego dok se priča zapliće, živopisni pejzaži i to... 'Oću da mi film osvoji ''Zlatni falus'', jasno? . . . - Farizada, 100 evra, snimanje sutra u 3, ti u feredži i dimijama, analac? - Aferim, taman pred tezgu na Sokocu. - Onda se vidimo. Zaperi prkno! - A kako drukčije?
Spartansko-kulerski momenat u trenutku jebene kataklizme. Bljesak rudimentarne logike u času najcrnje tame. Uvod u bruka jednostavnu soluciju i najkomplikovanije od životnih nejednačina, optimizmom zračeći natpis IZLAZ u bilo kojoj najeb situaciji, sprej dodatak na sredstvu za čišćenje rendom napravljenog sranja.
I, k'o po nekom nepisanom pravilu, najčešće potičući iz usta inteligenta koji je celu stvar i zagovnao.
Doduše, u neretkom broju slučajeva taj opušteno-optimistični puca-mi-boban/nije-ništa-strašno prilaz je poprilično vredan divljenja, i to najviše zbog činjenice da je izveden u prisustvu svedoka kojima ni na kraj pameti nije da se sprdaju na račun sopstvene/zajedničke muke već da istu zaključe fizičkim gestom.
- 'Sti jebeno lud, debilu jedan??! Kako si, bre, mogao naše vozne karte da zameniš za karton piva, eeeeeej, alooooo?!?!?!?! - Jebiga, brate, nisam imao dovoljno keša, pa... - I KAKO ĆEMO SAD MI DA SE VRATIMO U BG IZ OVE VUKOJEBINE, A, MAMU TI JEBEM RETARDIRANU??!! - Šta, stopiraćemo, staće nam već neko...
- I? Jesi položio? - Nisam, kevo, mnooogo teška pitanja bila... - Sedam puta izlaziš na taj ispit, imbecilu jedan, kad ćeš više da ga naučiš?! - Naučiću, kevo, naučiću...Šta, kao da je ocena pokazatelj znanja... - More, nemoj da ti ja pokažem vrata od kuće, ščuo?!
- Au, ljudi, šta je ovo, matorci dolaze za manje od čuku vremena sa ranča, odrobijaće me ako zateknu ovakvu gajbu!! - Opušteno, brate, srediće se... - Šta će se srediti, jebotekurac?? Limenke i razbijene flajke bleje na sve strane, frižider iz kuhinje jednostavno nest'o negde, parket unakažen od ugašenih pikavaca, jebeni persijski tepih od 3 soma maraka progoreo do komšije, neko se najstrašnije iskenj'o na terasi, a uopšte ne želim da znam zašto je spavaća soba puna mrtvih golubova!! - Šta, brate, ionako vam je stan bio zreo za renoviranje...
Sudeći po reakcijama rodbine, slučajnih prolaznika, taksiste i radnice u dragstoru, najveća misterija našeg naroda koja izaziva reakcije veoma slične iznenađenju putara kada u sred januara na minus deset padne tri metra snega. Plus 35 je temperatura koja, sudeći po našim sunarodnicima, ne postoji nigde u svetu. Upravo zbog toga je televizija dužna da obavesti idiote, da neko kojim slučajem ne izađe iz kuće u dva popodne i legne na beton ispred zgrade namazan zejtinom.
Slučajno nemoj iz kuće da izađeš, javili danas da će 36 da bude, tako nije bilo odavno, još od pre tri dana i plus jeste tako bilo celog prošlog leta, ali jebiga, daj da te podsetimo obavezno. I ponesi obavezno balon vode ako treba da se osvežiš ili vratiš nasukanog kita u život.
Ideš na basket u šest popodne? Pa jesi li ti žvakao baterije, ima triespet stepeni, a ti ćeš loptu da bacaš u koš? Sedi kući i kukaj da je vrućina, jes da si puko dvesta evra na klimu koja može da o'ladi manju sportsku dvoranu, ali nemoj da je uključuješ stalno nego jednom na svakih sat vremena je pusti da drnda tri minuta i onda gasi jebote patak, promaja i hladan vazduh, ima leđa da ti se ukoče i nokti na nogama da ti okoštaju.
Znači danas su javili da će da bude 37, to je već mnogo zajebano, ceo stepen više nego juče, javili na TV-u da ne izlaziš iz kuće osim u slučaju preke potrebe, dakle jedino ako ti fale pljuge ili kredit za mobilni.
Javili u petak četrdeset (magična brojka) stepeni! I to isto nikad nije bilo osim prošle nedelje i ceo prošli avgust. Zapravo, nije ni 40, nego je 57 stepeni, lože nas ovi sa dnevnika da ne paničimo, da ne počnu penzioneri da se tuširaju slučajno, ili kojim slučajem da otvaraju prozore u busevima. To bre tako nije bilo, to je od bombardovanja, genetski modifikovane hrane, iluminata i broja 11. Sećam se 1834. kad su leta bre bila do 25, a uveče još prohladno pa izađeš u treši u grad da se ogrneš kad za'ladi.
Mrš bre u pičku materinu.
Podnožje planine Ahagar, južni Alžir:
- Mustafa, javiše na TV-u da će danas 39 da bude. - Muhamede, boli me patka.
Uvod: Plačem, plačeš, sama sam u hodniku, glumim Toni Brexton (ona je bila riba dok je to radila), masnica mi na oku, gledam kroz zamagljen prozor, plačem i dalje sa masnicom na drugom oku, podižem haljinu - masnica mi i na nozi, na sisi mi tetovaža sa tvojim imenom (imam dobre sise), ti si Vuk Kostić, želim te, svarovski luster, ikona plače, rotvajler trči, valjam se po podu.
Zaplet: U pozorištu - ti sa njom, ljuta sam što su za spot izabrali statistkinju lepšu od mene, razbijam masku o zid, staje muzika, trenutak napetosti, slow motion maska se raspada, ja padam sa balkona, čuju se otkucaji srca.
Kulminacija: Nisam pala, premam omču od platine, dolaziš da me tražiš, bežim od tebe kroz šljivike i livade. Teleportovala sam se, opet sam u kući, držim omču, milujem masnicu na nozi i na sisi tetovažu sa imenom tvojim, pevam nešto nepovezano, riba sam. Šalju te u zatvor jer si Vuk Kostić.
Rasplet: Zajebala sam i Sindi Šeldona sad, opet stade muzika, otkucaji srca, sprema se sahrana - a meni srce kuca, došao si na moju sahranu, moram ja da umirem u spotu jer jebiga ti si Vuk Kostić. Držiš je za ruku a ja u sanduku. Opet teleport, ja te držim za ruku ona je u sanduku, nemam masnicu, ona ima tetovažu na sisi. Kraj spota. Otvara oči.
Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.
Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.
Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.
Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.
Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.
Bože me sačuvaj zla časa i rđava glasa velikoga duga i rđava druga.
Naravno da ne postoji. U stvari, ne postoji nikakvo objašnjenje koje bi moglo da te izvadi iz fekalnih masa u koje si trenutno upao. Ovu floskulu upotrebljavaš čisto da bi dobio na vremenu i smislio sledeći korak.
Ćale: Ćero, izvini što te uznemiravam dok uči... Šta se ovde događa?! KO SI BRE TI I ZAŠTO TI JE KURČINA U USTIMA MOJE ĆERKE?! MILICE! Ćerka Milica: Fafa, nifam nifta uvadiva... Ćale: VADI GA BRE IZ USTA! Momak: Gospodine, postoji sasvim logično objašnjenje za sve ovo.......................... Ćerka vam je kurva neopevana koja više voli tuki nego vas OPAAAAAA
Momak u trku grabi odeću i iskače kroz prozor. Zaboravljajući da je na drugom spratu, pada među cveće i lomi nogu u dodiru sa tlom. Umesto da ga samo ćale izbubeca, dobio je batine i od gospođe majke zbog slomljenih petunija. Ćerka je nastavila da se kurva.
Ostrvo osame. Svojevrsna kazneno-popravna institucija za muškog predstavnika u jednoj emotivnoj vezi. Nedvosmisleni simbol za "vankrevetnu aktivnost". Spartanski način na koji nam žene saopštavaju da večeras nećemo jebati. Bukvalno.
Evo nekih od statistički najzastupljenijih razloga koji dovode do pomenute pojave:
- Došao si kasno kući - Došao si rano kući - NISI došao kući - Zaboravio si da je poljubiš kad si došao jebenoj kući - Uhvatila te je sa ljubavniCom - Uhvatio si je sa ljubavniKom - Uhvatila te je kako pišaš stojeći ( 2:1 ) - Jeo si beli luk/škembiće/ribu - Jeo si sve ostalo - Nisi jeo šta je ONA SPREMILA - Zaboravio si da vam je godišnjica, kretenu! - Nisi je još oženio a njoj odavno otkucava biološki sat - Nisi bacio đubre - Pomogao si kumu oko kola a njoj nećeš oko peglanja - Smrdiš... - Nisi isekao nokte na nogama a ona mora dustane rano - Hrčeš - Ne hrčeš al' ipak za svaki slučaj... - Kidnapovali su te vanzemaljci a ti joj nisi javio - Kidnapovali su te vanzemaljci, ti si joj javio ali joj nisi rekao kad ćeš doći kući, stoko jedna nepažljiva! - Više voliš svoju mamu od nje ( mis'im, stvaaarno... ) - Ima glavobolju/menstruaciju/200 kila - Ima sve ostalo...
Uglavnom, bar ćeš se sit naspavati u svojoj mekoj samici. Pozdrav.
Pandan ocilima. Samo ovde nisu četiri slova s kao simbol srpstva i patriotizma nego već pomenuta četiri p kao simbol lokalpatriotizma i fijumau krimidžimi likova. Statusni simboli devedesetih godina sa jasnim paralelama sa sadašnjim vremenom. Princip je isti, nijanse nisu bitne.
Pištolj. Apsolutni mast hev za sve koji pretenduju na vip separeove a nisu kurve sa mikrofonom ili samo kurve. Ko nema pištolj na kurac ga nabijem. Jebeš ti čoveka koji ne fura prvo pancir pa šulju... Nema veze da li ga je nekada upotrebio ili njime samo plaši okolinu. I devedesetih i sada. Što veći i niklovaniji to veće i privilegije.
Pejdžer. Sa leve strane karlice, zakačen za kaiš sa velikom "diesel" pločicom. Kako ćeš rođače bez pejdžera? Pa bićeš totalno nebitan...šta ako naiđe neki bitan poslić preko grane a ti nisi u blizini telefona, propada kombina brate. Nema veze što ti na njega preko belpadžeta poruke šalju samo ortaci da te tovare i žena kada te nema na ručku. To nekada, danas mobilni telefon, tablet ili šta već-bitno da ima veliki ekran, izgleda skupo i stoji na vidnom mestu.
Pajero. Micubiši pajero. Sedneš u pajera, otvoriš prozore pustiš sveže narezan audio cd kompakt disk sa hitovima Đoganija, Energije i Beat Streat-a i pun gas. Jebeš crveno i pešake, nek se čuvaju, teška su vremena pa svako čuva svoju bulju. Al da vidiš kako žene vlaže a muškarci zavide kada ga digneš na trotoar od 30 santima ispred zgrade pa se jedva dogegaš do ulaza. Kada bi mogao u stan pajerom... Danas se ipak više cene x6, q7 i ostale oznake koje vezane podsećaju na novu mutaciju virusa gripa.
Plavuša. Jebiga tada su žene bile mršavije, bez naglašenih oblina i dekoltea, nekvarcovane i sa mini valom. Al njegova je morala biti plava! Tipa Jami. Dal zbog švedskih akcionih filmova ne znam ali plavo je bilo na ceni... Danas, nije toliko bitna boja kose koliko da ima silikone i pojavljuje se u žutoj štampi.
I onda, kada objediniš magičnih četiri p, nebo je granica!
-Brate, klošarimo se po ceo dan po kraju, daj da vidimo da nađemo neku šljaku, teča mi radi u C marketu, da ga pitam da nas ubaci da istovaramo ulje i mleko kada stignu? -Ma nemoj si loš burazeru, ae da odemo kod Staneta da ga pitamo da šljakamo za njega! Šta fali njemu brate, vozi pajera, fura pejdžer...zadenemo utoke brate pa da vidiš kako plavuše same dolaze...
Nepravilan izgovor engleske reči bondage u blago ruralnoj redakciji neupućene mase. Dobro poznati seksualni fetiš vezivanja partnera u cilju nemogućnosti kretanja i slobodnog arčenja istog, sve radi zadovoljstva.
- Prijo, kojim dobrom? Kako je prijatelj Mile? - E moj prijalju, kamo sreće da me dobro natera... - Pa šta se desilo? - Onaj tvoj manijak nam napravi belaj u kući. Beše dobar prizetko, do juče. - Ne razumem. - Izgubiše se juče posle ručka kad je trebalo da krenemo u polje. Dva sata ih nije bilo. Odem ja da vidim gde su, a tvoj sin iza štale razapeo moju jedinicu za drljaču k'o Pavle sestricu Jelicu za četiri konja, guzi je dok ova jede baliranu detelinu i brekće k'o Ferguson uz brdo. Krenula ja da vrištim, a on će meni "Dođi tašto da čiča i tebe zaore". Naiđe tu Mile i istog momenta se sruši k'o pokošen. Evo još uvek viđa pokojnog ujaka Momu, a ja ga kljukam Bensedinom, krenuo je i da trza u levo. Zovi ovo tvog da nam ide iz kuće, đavo ga odneo. Odma'! - Mamlaz jedan, još u srednjoj sam mu rekao da se mane tih bandaža.
Kec iz rukava. Bolje reći Džoker, kada se nađeš u nezgodnoj situaciji i potrebno ti je hitno čupanje, a nema drugog izlaza osim da se pozoveš na nekog istaknutog člana te grupe ili organizacije koja te je prčvrljila.
- RUKE GORE BRE!!! - Evo, evo podigli smo. - Saćemo da vas privedemo unutra i da vas sve olupamo k'o kante. - Stani, stani brate. Vi ste Sajevci? - Da! - Pa teča moj je vaš kolega. Dušan Petrović. Komandir je neki čini mi se. - A znam ga. Pa ajde bežite odavde i nemoj više da pravite sranja pred američkom ambasadom. Ako 'oćete da bijete nekog, nađite drugo mesto. ------------------------------------------------------------------------------------------------- - Stan'te ljudi sve ćemo da rešimo. Jel znate vi Kizu? - Kog Kizu? - Pa on je tu neko mudo kod vas u Bloku. Prič'o mi je da je glavni. - Slag'o te je.
