Prijava
   

indigo

Ono što nam stoji između danas i sutra.

   

nesteroidni anti-inflamatori

Diklofenak, Brufen, Andol i drugari. Posle bensedina najčešća kućna terapija. Međutim, postoji mala grupa ljudi koji se plaše bensedina jer misle da je veoma opasan lek(iako ako ga ne mešaš sa alkoholom treba da popiješ preko 15000 tabletica da bi te ubio). Sa druge strane, Brufena se niko ne plaši, ali ga nikad ne mešaju sa alkoholom(iako alkohol ne utiče na dejstvo leka). Terapija izbora za svaku bolest ili skoro simptom. Nikoga nije briga što više ljudi godišnje umre od nepravilne upotrebe nesteroidnih anti-inflamatora nego od side.

-Boli me grlo
-Uzmi Brufen!
-------------------------------------------
-E učio sam ceo dan, razvaljuje me glava
-Uzmi Brufen!
-------------------------------------------
-Ostavila me devojka, skroz sam izbedačen
-Uzmi Brufen!
-------------------------------------------
-Puko mi je čir...
-Uzmi Brufen!

   

Neprilagođen

Bijaše to nekad davno, u ljeto, po obroncima brdovitih dijelova južne Evrope...

Sunčevi zraci prelamaše se preko njegovog znojavog, neobrijanog lica. Došao je kao putnik u nepoznate krajeve, tražeć' sreću, hljeb, ili ko zna šta već. Duga, sjeda kosa padala mu je niz leđa. Ostario od putovanja, tražio je mjesto da se smiri, mjesto, koje će da zove domom. Spustio je svoj izderani zeleni ranac na zemlju, i sjeo da odmori.

Selo u koje je došao bijaše zaista lijepo. Svugdje prelijepe građevine, zelena trava, drveće, ma milina pogledati. Igrališta skoro na svakom ćošku, djeca da se igraju. Sve je bilo gotovo savršeno na prvi pogled. Radostan zbog te činjenice, ustao je da prošeta.

Međutim, primjetio je da su ljudi u ovom selu čudni. Nose nekakvu čudnu odjeću. Bezbojnu, bezdušnu. Gotovo da nije bilo života u tim bojama. Potpuno različito od veselih boja koje su se poigravale na njegovoj odjeći. Pogledao je još jednom i zapitao se, kako je moguće da tako lijepo selo ima tako čudne stanovnike. Činilo se da je svaki od njih izgubio smisao za uživanjem. Samo su brzo i čudno hodali.

Ugledao je neku praznu kućicu, straćaru, u kojoj nije bilo nikoga. Odlučio je da se smjesti tu. Nije bio neki veliki prostor, tri sa tri. Njemu je to bilo sasvim dovoljno. Ispred kućice česma, ma divota jedna. Bacio je ranac u kućicu, i izašao da se umije. Jedan mladi par upravo prolažaše tuda sa dvoje male djece. On ih veselo pozdravi. Samo su prošli, ne primjećujući ga. Razočaran činjenicom da su ljudi takvi, odlučio je da nešto promjeni. Svi njegovi napori pali su u vodu. Ljudi su ga jednostavno ignorisali, pravili su se da nije tu. Cijelog tog ljeta. I te jeseni...

On nije odustajao. Trudio se na sve moguće načine da postigne svoj cilj. Bar da izmami nekom osmjeh. Da učini nekom dan boljim. Umjesto toga, sve što je dobio bilo je ignorisanje. Jednog jutra neka djeca su počela da ga ismijavaju. Da ga gađaju kamenicama. Samo zato što je drugačiji. Stajao je pred njima ne pomjerajući se. Pustio je da ga kamenje pogađa, ne bi li taj bol poništio onaj drugi, veći bol. Bol nemogućnosti da se išta promjeni.

Stigla je i zima. Nije mogao više to da podnese. Shvatio je da je njegov trud bio uzaludan. Zatvorio se u kućicu, ne napuštajući je. Sva njegova putovanja pala su u vodu. Da, našao je dom, ali to nije bio dom o kojem je sanjao. A bio je star da krene na još jedno putovanje...

Našli su ga smrznutog te zime. Palio je nekakve papire da se ugrije. Tek su kasnije shvatili da su ti papiri bili nekakvi stari novci, koji bi danas bili neprocjenljivi. "Spalio pare, koja budala" govorili su. Nisu shvatali da je sa svakom novčanicom zapravo otplaćivao još po jedan minut od Smrti, čija je oštra kosa visila nad njegovom glavom. Niko nije znao njegovu priču, ni ko je, ni odakle je. Tek se jedna starija žena sjetila mladog djeteta sa zelenim rancem koji je davno otišao u svijet. Za srećom, hljebom ili čime li već...

   

Kada se sve kockice slože

Firenca, Italija. Ekskurzija u četvrtom razredu gimnazije. Već je sredina novembra i poslednji znaci toplog vremena i miholjskog leta su prošli. Posle laganog doručka i obilaska nekoliko istorijskih lokacija posetu nastavljamo u galeriji Ufici. Posle više sati boravka u zatvorenom prostoru konačno izlazimo napolje. Istog trenutka oštar jesenji vazduh zamenjuje ustajali vazduh iz galerije i uzbuđuje čulo mirisa. Topli zrak sunca posle ko zna koliko vremena prvi put pada na lice, lagano ga milujući. A u pozadini virtuoz na gitari svira ovu stvar, koja se odbija od stare zidove renesansnih zgrada budeći ponovo duh stare Italije. Žmarci ti prodilaze celim telom. I tada se to događa. Jedan od onih retkih trenutaka apsolutne euforije, blagostanja i sreće. Ne znaš zašto ali jednostavno si srećan. Kao da je neko rukom odneo svaku moguću brigu na svetu i ostavio te u tom jednom neverovatnom trenutku, kojih nećeš doživeti previše u životu ali za koje vredi živeti. Hrišćani kažu da su nam ti momenti Božji način da nam pokaže kako je živeti u raju. Na dalekom istoku bi to možda nazvali nirvanom. Ja ipak tome ne pridajem toliko na dramatičnosti. Jednostavno takve trenutke volim da nazovem Kada se sve kockice slože.

   

Grad zvani zaborav

Izblijedela lica šetaju gradom.

Sudbine na tom trgu republike, koje se prepliću jedna u drugu praveći vir i gutajući vreme sabrano u svima njima, dobijaju nazad, svako ponaosob drugu, preradjenu energiju spram one koje su oni uputili večnosti. Ratovi su doprineli tome da prednjači starost. Unutrašnji ratovi. Sve te sudbine sabrane su u oku jednog starca, običnog perača ulica. Ta ružna navika života i vremena koja nas sve osudjuju na poneku boru, pokojeg unuka, malo reume i mirnog života. Starost je jača od vode.

Oni su ti koji uistinu vode ovaj svet, a ne voda. Te nepokretne matore budale. Dok je pijani grad uveliko u čamotnom rasejanom snu njegove stara proćelava glava prva diže posjedele vlasi sa snom utabanog jastuka. Grad je pust u njegovim očima. Gde je mladost? Da li je moguće da u njemu ima više života nego u svoj toj mladeži!?

Zabijeni izmedju ledenih okova sivih visokih banaka i gradske ceste on jedini i dalje vidi zelenu livadu i pticu koja je davno tamo legla u svoje gnezdo i zamrzla se pred vremenom zaborava. Ona ptica u njemu i dalje čezne za slobodom medju tim hladnim okovima. Ona pevuši ponekad u svom toplom gnezudu neku umilu pesmicu mladosti, toliko tiho da je on jedini čuje. Oseća ponekad tu potrebu da naglas ispeva sve one blage note koje mu umiruju dušu ali nema glasa. Pokušava iznova i iznova ali mu ne ide. Grad je odavno zaboravio nit njegove duše.

Razapet izmedju smisla i mašte, sav rasejan on polako izlazi na vatar. Ponovo. Tu napolje ponovo će biti bacan,na tom životnom vetru tamo 'amo, tamo 'amo dok se uveče sav iscrpljen ne bude bacio u krevet. Ni ta stara metla u njegovim očima nije ono što je nekad bila,šta je to kvrcnulo u njevom umu?

Nikad nije bio toliko tužan kao danas. Grad je ostario brže od njega - izdao ga je.

Pljas! Ptica izglete iz gnezda povučena starčevom žalu izdiže se visoko u nebo oblete dva kruga iznad grada i tu u njegovm krilu zapeva naglas pesmicu. Stare tugom izmorene oči napuniše se suzama.

Ceo jedan grad plakao je za njim. Otišlo je sto svetova da vidi njegov leš. Svi su se sabrali nad njim. Njegov grad dao mu je pogreb kakav zaslužuje. Hladan vetar nežno mu je očešljao kosu. Male kapi kiše opraše mu lice. Hiljade i hiljade ljudi došlo je da mu oda poslednju počast. Plakali su.

Kiša mu je sprala sve bore sa lica, samo suza osta u oku. "Voda je ipak jača od starosti'', poslednje su misli starca. Ceo jedan grad tog dana otišao je sa starcem.

Sutradan sve je bilo isto.

   

S kolena na koleno

Manevri šatorske pevaljke kad zgrće pare od gostiju.

   

Kula od karata u jednom trenu bezlična hrpa postane

Radiš, grcaš i cimaš se od jutra do sutra. Vučeš više nego što možeš da poneseš, kosti svoje lomiš pod naporom koji je znan samo običnom čoveku. Ne radiš to da bi ti neko rekao hvala ili da bi ti sazidao spomenik - ne! Ti to radiš jer znaš da tako treba, ne što je red ili što drugi kažu da tako treba, već je to u tebi, tvojoj krvi, tvojoj psihi i celom tvom biću. Radiš to jer si čovek i jer je čovekova dužnost da stvara za budućnost.

Svaka kap tvoje krvi, svaka kap tvoga znoja, svaka suza, tajna suza, je u temelju svega što si stvorio. Od tri zalogaja, samo si dva i progutao. Treći si čuvao, štekao za "zlu ne trebalo" dane, crne dane koji kad tad dođu. Samo, nisi znao da postoji tama tamnija od najcrnjeg mraka koji možeš zamisliti. Tama u kojoj si go, gluv, nem, uplašen, bespomoćan i kao popišan.

Naiđeš na prepreku, naizgled ne previše tešku, zaletiš se i gotovo je preskočiš, ali si vrhovima prstiju zahvatio vrh prereke i, 'mesto da si se na noge dočekao, ti si se prosuo koliko si dug. I, tu je počeo tvoj sunovrat.

Sve što si imao, sada nemaš. Sve što si gradio sada stoji kao ruševina. Ti sam si postao ruina, spomenik nečemu što je nekada bio čovek.

   

Zrno graška iz profila

„Izvoli, draga, posluži se ...“
„Oh, šta je ovo, slatka moja ?“
„Ah, to je specijalna salata po receptu koji sam pokupila pre neko veče u onoj emisiji „Ciklonove kućne čarolije“. Gostovao mu je neki Francuz, joooj, znaš kako je seksi lik ... a specijalitet se zove „Coup de grâce“. Ubija koliko je dobar, a Francuz reče i da je dobar za ... hihihi ... znaš ... ono ...“
„Hihihi ... Kako ? Ku d - ... ma nije važno. Negooo, lepo si ovo napravila, prosto mi žao da načnem, vi’ kako je lepa kupa ... a šta je ovo, je’l ovo grašak ? Aaa, nemoj mi reći da si slagala zrno po zrno, pa sve do ovog na vrhu kupe ?“
„Jeste, to je grašak, slatki, mali provansalac takozvani, spolja, a unutra još ima i kukuruza šećerca, marinirane šargarepe, leblebija, pavlake, majoneza, ma svašta ... Samo se ti služi ... He, he ...“
„Hoću ... Evo, počeću s vrha, bojim se da ne srušim kupu ...“

(dva sata kasnije)

„Auuu, kono, kako sam se lepo najela ... jedva dišem ...“
„Mmmm, daaa ... Hajde ti sad lepo kući, pa onako s vrata spopadni onog tvog mužića. Videćeš, he, he, provansalac čini čuda čak i u ’ladnoj vodi ...“
„Ma nije kući, jeb’o mu pas mater, javio se da će doći kasno, na nekom seminaru je .. muška posla, alii, sačekaću ga ja, he, he ... ’Ajd’ uzdravlje!“
„Uzdravlje, kono !“

(još dva sata kasnije)

„Uuuuh, što me zabole stomak ... nisam trebala jesti onoliko onog graška ... moram u WC ... Aaah! Ouuurgh! Šta je ovo ? Ghaaarglj, krk, krh, kvak, žljok .... Blaaaaargh! Arrrrgh !“ ... TRAAAAS !

Ta-naaaa-tan-tananana – heeey - ta-naaaa-tan-tananana – ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – ta-naaan – You don’t get fooled again - ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – uajaaaaajgh

Inspektor Smorejšio Kenj bio je izrazito mrzovoljan. Žena mu prethodno veče opet nije dala, jer se najeo nekog graška s teletinom koji je ona skarabudžila pa je celo veče prdeo kao konjuždrina, što mu je gospođu izrazito nerviralo pa ga je povrh svega proterala u kujnu da spava na prokletom jednosedu na rasklapanje, venčanom daru njegove tašte.

I dok je bezvoljno vukao dupe na posao, mlateći usput glavom kao konj na prazne jasle, zazvonio mu je mobilni. Sa druge strane linije bio je njegov pomoćnik, Perica Debilko.

„Šefe, imamo situaciju ovde ... Dođite odmah u ulicu Sofije Bipkuše broj 26. Ouva !“

Uleteo je u prvi taksi i ubrzo je bio na naznačenoj adresi. Ispred oronule četvorospratnice čekao ga je Perica, dok je nekoliko policijskih patrola pokušavalo da drži pod kontrolom okupljene znatiželjnike i novinare iza žuto-crne trake razapete po okolnom drveću.

„Šta se ovde dogodilo, Debi-li ?“ – voleo je da pecka svog pomoćnika.
„Gospođa Dobrila Salatić, 36 godina, udata, bez dece, pronađena je mrtva u svom stanu na trećem spratu. Ležala je u gomili sopstvene povraćke i krvavog proliva. Telo pronašao muž pokojnice kada se kasno sinoć vratio sa nekog seminara.“
„Heh, seminar ... Ili je išao neđe da loče ili da kara, ili i jedno i drugo ...“
„Nije, šefe, ima potvrđen alibi ...“
„Je li telo već odneto u prosekturu ?“
„Jeste. Telo u prosekturu, a uzorci u lab.“
„Odlično. Imamo li nekog očevica ?“
„Gospođa Spajić sa drugog sprata tvrdi da je videla žrtvu kako izlazi iz stana preko puta oko osam uveče, kada se vratila iz šetnje. Vreme događaja smo rekonstruisali na osnovu toga što je bakica izjavila da je žurila kući da gleda „Sulejmana“. Samo što je ušla u kuću, čula je glasove na hodniku, pa je zirnula kroz špijunku.“
„Ko živi u stanu preko puta ?“
„Izvesna gospođa Ubavkić, 34 godine, bankarski službenik, raspuštenica, bez dece. Izrazita lepotica, ako smem da primetim, šefe.“
„Hmmm, raspuštenica, veliš ? To je stavlja na listu prvoosumnjičenih ... Idi ti u centralu i pripremi sve za brifing kad se vratim, a ja ću porazgovarati sa gospođom Ubavkić“ – reče Smorejšio. „A možda mi se i posreći“ – pomisli u sebi.

(nekoliko sati kasnije u sobi za brifinge forenzičara)

„Šefe, sve je spremno za brifing. Dok vi razgovarate sa ostatkom tima ja odoh da časkom prelistam našu bazu podataka i internet. Možda iskopam nešto.“ – reče Perica izlazeći iz prostorije.
„OK, ljudi, šta imamo zasad ? Laboratorija za uzorke ?“
„Uzorci uzeti sa lica mesta ne pokazuju ništa specijalno. Povraćeni sadržaj je čista želudačna kiselina, a u izmetu se nalazi enormna količina krvi“ – javi se gospođica Dosta, doktor biohemije.
„Znači, ništa. Autopsija ?“
„Žena, tridesetih godina, izrazito gojazna za svoje godine, prava mašina za govna“ – uz suv osmeh, reče Mladen, specijalista sudske medicine. „Na telu nema tragova nasilja, a analiza krvi pokazuje povećano prisustvo kolhicina, leka koji se koristi za lečenje gihta, pa sam pomislio da se možda, predozirala. Međutim, uvidom u zdravstveni karton gospođe Salatić, utvrdio sam da nije bolovala od gihta. Onda sam pomislio da se možda najela livadskog šafrana, poznatijeg kao mrazovac pa sam analizirao sadržaj creva, međutim ništa sem ovoga: zaglavljeno u debelom crevu pronašao sam jedno nesvareno zrno graška koje je imalo tragove kolhicina u sebi. Dakle, ubistvo.“

(u međuvremenu, u stanu gospođe Ubavkić)

Gospodin Salatić i gospođa Ubavkić leže zagrljeni i razgaćeni na njenom ogromnom francuskom ležaju. Gospodin Salatić puši postkoitalnu cigaretu.
„I dalje ne mogu da verujem kako si se lako rešila one moje debele kučke ...“
„He, he, ljubavi moja, sad si samo moj ...“ – predući odvrati ona.
„A kako si se dosetila ?“
„Pa ljubavi, znaš da je moj bivši bolovao od gihta. Sve što mi je ostavio bilo je tih nekoliko kutija Kolhicina. Kada sam pročitala uputstvo samo sam sabrala dva i dva.“
„Ma kontam, ali kako to da se ti nisi otrovala, kad kažeš da ste obe jele tu salatu ?“
„He,he, složila sam grašak u obliku kupe i samo sam to zrno što će biti na vrhu ostavila da celu noć stoji u vodi u kojoj sam rastvorila celu kutiju Kolhicina. Znala sam da je đembela pedantna i da neće roviti po salati već da će uzeti baš sa vrha.“
„Hahahaha ... Ooooo, Lukrecijo moja, ljubim ti oko pametno! Dođi opet malo dâ čika u goozoo, m ?“
„Joj, ljubavi, je l' može kasnije malo, umorna sam. Znaš, morala sam da dam i onom blentavom inspektoru Smorejšiju, kad je dolazio da me ispituje ... Ne ljutiš se, je l' da ?“

(u međuvremenu u sobi za brifinge forenzičara)

„OK ljudi, idemo dalje. Profajleru, da li je ovo zrno graška uvršteno u profil ubice ? Šta kažu tvoje profajlerske knjige ?“ – upita Smorejšio.
„Jesam šefe, uvrstio sam ga. A što se tiče profila, otrov je žensko oružje tako da sam sto posto siguran da je ubica žena, a potencijalni motiv ljubomora. I to je sve što bih imao da kažem o tome“ – profajler je delovao neispavano.

U sobu sav zadihan uleće Perica Debilko.
„Šefe, šefe, pronašao sam trag !!! Sajt „Vukajlija“, čiji je vlasnik izvesni Kaizen, na upit „zrno graška“ izbacuje preko dvadeset rezultata. Kaizen je ubica !“
„Perice, sine, oduvek sam sumnjao da ti je prezime ustvari oznaka za koeficijent inteligencije, a sada sam apsolutno siguran u to. Debilu, alo, ubica je žensko ! Ž-E-N-S-K-O !!! ... Osim toga, Kajzen ne postoji, niko ga nikad nije video ... I ajde sad razguli, donesi mi profil ubice.“
„Da, šefe, odmah, šefe“ – Perica izlete iz sobe i minut kasnije se vrati noseći fasciklu.
Smorejšio je zgrabi i poče nervozno da pretura po dokumentima. Na kraju izvrnu fasciklu i protrese je.
„Pa šta je ovo Perice, Boga ti poljubim ? Gde je zrno graška iz profila ?“
„Mis'te ono malo zeleno, šefe ?“
„Da ! Ono malo, zeleno !!!“
„Pa ouvaj, ja ... ja .. ja sam to naš'o pored kompjutera šefe dok sam listao baze podataka, i ouvaj, ja sam to ... pojeo.“
„Ti si šta ?!!!“
„Pa šta ću šefe, bio sam glaaaadan ...“
Smorejšio ščepa Pericu za vrat.

Odjavna špica

Definicija je pisana za takmičenje "Pačja škola", a scenaristi "SISAJA" nek se jave Kajzenu oko eventualne saradnje, a ako ne, neka sisaju - bolji sam od njih.

   

Kako sam proveo letnji raspust

Od svih godišnjih doba najviše volim leto zato što je tada letnji raspust.

Ove godine letnji raspust je najduže trajao. Da, tek sam završio prvi razred, ali sam tako čuo od starije dece. Ovaj raspust je trajao duže zbog nekog čike koga stalno prikazuju na televiziji umesto crtaća. Mislim da se zove Miloš ili Sloba. Uglavnom, njegova žena uvek nosi neki cvet u kosi. Kao nekakva ciganka, uvek moja baba dobaci. Taj čika se posvađao sa nekim drugim čikom i onda je drugi čika naredio da nas gađaju bombama iz aviona. A mene baš briga, u mom malom gradu nije pala nijedna bomba, tako da nisam imao razloga za brigu i raspust sam proveo u igri i šali. Osim jedne bombe koja je pala u šumu mog komšije, ali nije eksplodirala. Nakon toga on je od nje napravio korito za svinje. Kaže da se ne baci.
Tokom leta, mi, deca iz kraja smo se skupljali na školskom igralištu kako bismo se jurili, pravili smicalice devojčicama i igrali rata. Kad mogu odrasli, zašto ne bismo mogli i mi? Najviše sam voleo da posmatram devojčice dok piške u mraku. To je jednom primetila debela Radmila i prijavila mojoj majci koja me je izvoštila prutom. Tata me je samo potapšao po ramenu sa odobravanjem. Sutradan sam Radmili pripretio da ću joj ubiti mačku ako još jednom nešto kaže. Otada više nije dolazila na naša mala okupljanja na igralištu.
Zauvek će mi ostati u sećanju i jedan strašan događaj od kog mi se sledila krv u žilama. Pošto je svako veče nestajala struja, obično sam išao ranije na spavanje ako ne bih otišao na igralište. Jedno veče nisam mogao da zaspim i gledao sam u nebo nadajući se da će naši pogoditi neki zlikovački avion. Odjednom, bela svetlost je zapalila nebeski svod. -U-s-r-a- uplašio sam se kao nikad do tada. Mislio sam da smrt dolazi po mene i da je ta bela svetlost svetlost iz Raja kao u onim serijama što majka gleda gde svi plaču. Gotovo, ubiše me, kao da me nije ni bilo. Srce mi je stalo i nisam mogao ni da se pomerim. Na moje iznenađenje, opet je u sobi bila tama. Kad ja pogledo, čitav sam i nemam krila i onaj krug iznad glave kao u crtaćima. Tad je majka ušla sa svećom u sobu i rekla da je to samo neka sigilalna raketa ili tako nešto i da ona nije opasna. Mojoj sreći nije bilo kraja, bio sam oduševljen jer nisam poginuo kao kakav Kosovar.

Od kolevke pa do groba najlepši je letnji raspust! Jedva čekam da nas opet bombarduju!

Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.

   

Rekvijem za snove

Film posle kojeg pomislite kako bi trebali da ostavite cigarete.

   

Indijanapolis

Ne volim ti ja te Amerike. Ni prvu, a bo'me ni pedeset prvu. Pa ni ovu iz naslova. Redži Miler je okej. Kao igrač, trojkaš. Doduše smatram da je govno od čovjeka. Onaj peškir mu nikako ne mogoh oprostiti. Šta ćeš. Zamjerljiv sam tip. Elem, ne volim državu Indijanapolis, shvatili ste već. Ali ipak kad mi je pomeneš, meni toplo oko srca. Šta ćeš, emotivan sam čovjek. Oduvijek me prošlost oduševljavala više nego budućnost.

Indijanapolis bijaše zenit jugoslovenske košarke. Mjesto koje nas je vinulo u legendu. Baš nas. Obične smrtnike, što blejahu u kockaste ekrane tih nezaboravnih ljetnjih dana. Radovasmo se mi i ranije. Igrasmo i bolje. Možda ima i ljepših košarkaških priča za ispričati. No ja ne bijah stasao da vam ih iz prve ruke ispričam. Indijanapolis. Tu smo dotakli nebo. Gore smo i ostali.

Jugoslavija. Tri boje. 12 igrača. Jedno srce i jedna lopta. Dovoljno? Nije. Par miliona nas. Mladih, starih, ratom namučenih, pijanih, ludih ali u istim bojama. Sa istom željom. Dovoljno?

Nikada nisam znao da igram košarku. Igrao sam doduše. Imalo me šta. Gurao sam se. Ko već nije igrao basket tih dana? Dobrodošli u zemlju košarke. Stvarno smo bili zemlja kojoj je basket bio arterija koja je napajaše nadom. Glupo je pričati koga je sve ova zemlja dala da žari i pali svjetskim parketima. Ne bi bilo fer navoditi. Nekoga bih zaboravio. Ludaci ej. Imena nisu ni bitna. A i gdje da znam imena svih nas koji navijasmo tih dana. Mi! Mali ljudi velike želje. Podjednako utkasmo sebe u to zlato kao i njih 12.

Tukli smo ih na njihovom tlu. Amere. Istom onom koje su oni zalili krvlju domorodaca. Možda ih stiglo prokletstvo. Sumnjam. Stigao ih naš inat. Naše ludilo. Onda taj čuveni ples Novozelanđana. Kakvi manijaci jebemti. Tući ćemo ih lako. Ma kakvi. Umal' nas ne odraše. Pero Kameron. Pero jebote. Nikad to ime neću zaboraviti. Idemo dalje. Finale. Krv. Znoj. Fajt. Muda!

Kako da zaboravim? Kako da se ne sjećam Jarićevih bacanja protiv Amera? Ko mu je vjerovao? Nikada ga nisam volio. Nije iznevjerio. Čičine trojke? Peđu? Argentince? Produžetke? Faul koji su tražili. Divac je to prijatelju. Ne možeš njemu svirati faul. Zlato.
Zlato!

Kolona vozila je prolazila mojim gradom. Zastave trobojke i pjesma. Pucnji.
Ja sam bio ponosan na ljude koje sam gledao samo na teveu. Ja sam bio sretan što sam mogao da ih gledao.
Ostali su gore. I Jugoslavija je ostale gore. Možda je tako i bolje. Neka ih među zvijezdama. I onako nisu bili sa ove planete.

#95
+29051
555
definicija