Velike šanse da je dotična osoba poreklom iz unutrašnjosti.
Takođe, velike šanse da je dotični/dotična rođen/a u mestu čije ime počinje sa "Gornji," "Gornja," "Donji", "Donja", "Veliki", "Velika", "Mali", "Mala..."
Rođen je u Velikoj Gredi. Živi i radi u Beogradu.
-------------------------------------
- Rođen sam u Donjem Tovarniku, pa sam se preselio u Beograd, gde živim i radim.
Eksplozivan prdež.
- Uh- uh!
- Šta bi kume?
- Izvini kume, jeo sam nekog suljpašina pa me nadima. Odoh napolje da ispalim par "orešnika" inače ću da izazovem novi Černobilj i Fukušimu zajedno ako to uradim ovde u sobi.
Vekovima unazad najomraženiji neprijatelj ljudske rase, posle promaje, su biljke. Generacije i generacije mužjaka su odrubljivali biljkama reproduktivne organe i poklanjali ih ženkama kao poziv za parenje, a one su sa ponosom nosile ove poklonjene iskasapljene genitalije u kosi, ili ih čuvale u vazi ne bi li pokazale moć trsitelja koji ih je doneo. Što je biljka bila obdarenija, veću metu je predstavljala krvožednom čovečanstvu, veći uspeh je bio posedovati njihove mošnice.
Ali tu nije kraj njihovom javnom ponižavanju, jerbo ljudi koriste skoro svaku priliku da ih ponize još više! Rođendani, proslave, svadbe, praznici, pa i sahrane, svi bitni ljudski događaji gordo i šaroliko prekriveni biljnim testisima, ostavljeni da se beživotno suše i propadaju...
Arogantno prikazivanje unakaženih organa širom planete i u svim prilikama pogodnim za kurčenje prenosi samo jednu poruku: "Iskonski mrzimo suštinu vašeg bića, kao i činjenicu da postojite." A tu porobljivanje i ubijanje za ljude jednostavno nije dovoljno....
Dva cveta u saksiji mirno posmatraju prolaznike na ulici:
-Eeeee zumbule, dobri su to momci bili, stasiti, zdravi... A vidi sad kako im tukididi jadno vise iz onog buketa, uništeni su za ceo život. Pa dokle više bre? DOKLE?!?-
-Vala baš... Pa aman ljudska raso, gde će vam duša??? U redu je, shvatili smo, jači ste od nas, možete da prestanete da se kitite našim đokama gde god stignete!-
-(Pušta suzu junačku za otadžbinom i mučenim svojim narodom)-
Nova godina je, za one koji ne znaju, momenat kada zemlja napravi pun krug i vrati se na početnu tačku. Bravo za zemlju. Skoro kao kad ono dete na inkluziji konačno pročita dva ovna na brvnu bez da dobije epi napad pa celo odeljenje sa sve učiteljicom krene da skače da se veseli i da čestita.
Ljudi se okupljaju masovno, slave. Ceca peva za džabe, toliko ju je uzbudila činjenica da se i ovaj put zemlja uspešno okrenula. Vadi sisu na sred bine i odjednom dolazi Veljko posle sedme uzastopne pobede nad konobarom iz kafane dva lovca i sav zadihan kreće krvnički da sisa. Grand parada je u transu.
Zašto toliko nemamo poverenja u zemljine sposobnosti da ispuni jedan osnovni zadatak, koji inače obavlja milionima godina unazad? Jel staneš nekad da se zapitaš koliko je zemlji ponižavajuće jebeno da je svake godine iznova i iznova tretiraju kao debilasto dete koje ne može da pročita dva ovna na brvnu? Naravno da ne, majku ti jebem ja.
TOOOOOOO BREEEEEEE ZEMLJA SE OKRENULA OKO SUNCA! BACAJ VATROMET!
Davala bi' mu do groba.
- Ko? Mirko!?!? Onaj visoki Mirko? Malo neobrijan, crna kosa, oči zelenkaste, jel taj? Ma, neee, nije mi čak ni simpatičan.
Zdravstveni prostor, besprekorno picnut i opremljen u koji uđeš poluzdrav, a izađeš, uz malo sreće, poluživ, jer je vode polustručni, polusposobni i polupismeni - doduše, u pare se mnogo bolje razumeju nego polusvet koji ih koristi.
Trovanje spavanjem. Uglavnom onim poslepodnevnim, kad dođeš s posla/faksa, sručiš se na krevet u nadi da sklopiš kapke na 20 minuta i probudiš se posle 3 sata, sa delimičnom amnezijom u poimanju vremena. Ako je na snazi zima, problem je još i gori, jer mrak oko četvorke dodatno zajebe situaciju, tako da postoje realne šanse da utripuješ da si se probudio u 2067-oj godini kao kapetan ekspedicije koja je krenula na Neptun.
- Kevo, nigde ne mogu papuče da nađem, voz polazi za sat vremena, pomozi mi jebote, propašće mi aranžman za Hurgadu, bre.
- Injaaaao, mamin blenta se kuntaminirao. Aj, sine, idi umij se pa uzmi lopatu da očistiš sneg, napadao je dok si spavao.
Čudno osećanje koje stvara utisak da si nešto već video iako zapravo to vidiš prvi put.
Čudno osećanje koje stvara utisak da si nešto već video a zapravo to vidiš prvi put.
Tablice zakačene na vozilu koje, između ostalog, imaju i ulogu da "pomognu" vozačima da što bolje slože psovku i da što lakše pronađu zajednički jezik sa drugim vozačima. U zavisnosti od one skraćenice koja stoji pre broja, vozači tačno znaju čiju majku trebaju da pominju.
Nišlija u Beogradu: Ajde bre seljačino južnjačka, pa možda tako voziš u onoj tvojoj zapizdini, ali ovde bre mora brže to malo.
Beograđanin u Nišu: Vidi iseče me! Pa pizda li ti materina beogradska, idi bre u Beograd pa tamo tako vozi, govno beogradsko nadrogirano.
Užičanin u bilo kom većem gradu: Ajde bre malinaru šugavi, idi kući pa vozi tako traktor na njivi, govedo zemljoradničko voćarsko ; ajde bre muslimančino.
Vojvođanin negde ispod Dunava i Save: Ajde bre Mađaru govnjivi, vuci to govno malo brže, idi bre u Mađarsku pa vozi to govno.
I tako u nedogled, Zaječarce šalju na Gitarijadu, Leskovčane na roštilj i da sade papriku, Pančevcima psuju majku radioaktivnu, a strancima... strancima psuju sve po spisku, tu nema predrasuda.
Izraz "na konju sam" u izvedbi utemeljenog narkomana.
-E bratec pa gdje si ne pamti kad sam te zadnji put vidio,kako ide skidanje?
-Odlicno hvala bogu 2 mjeseca sam čist našao sam i posao,samo da mi se je još odvojiti od staraca i na horsu sam.
Sedi u neudobnom sedištu skoro čitav dan. Jedini put kada protegne noge jeste kada čisti bus, ima pauzu za obrok i kada pali kući. Stalno se vrpolji, sa bedra na bedro i namrgođenim pogledom gleda cestu ispred sebe. Znojavim dlanovima dodiruje kruti volan. Udiše vazduh u kom se prepliće benzin i gasovi, mirisi raznih ljudi i svež vetar koji na mah ispuni njegovo radno mesto. Otežano diše kroz široki nos i neprestano, sa prezirom posmatra svoj glomazni stomak.
Zašto ima ovoliko ljudi? Zašto se toliko deru? Zašto je ovolika gužva? Zar ne može bar jedan dan, da bude kako treba? Ovo su česta pitanja koja postavlja sebi.
"Sedim u ovoj kabini 16 sati dnevno, a jedva imam para za decu, ženu i sebe. Da mi nije njih, jedinih osoba koje volim, poludeo bih"– njegov učestali monolog.
Ovaj posao je fizički i psihički težak,a takođe je i vitalan za društvo, ne razumem zašto ga niko ne poštuje? Kada me ljudi pitaju čime se bavim i kada saznaju odgovor podsmevaju mi se i misle da sam tupadžija ili prostak. Zašto su oni pametniji od mene? Zato što su se sticajem okolnosti( putem veza, šlihtanja ili nelegalnog sredstva) stigli do višeg staleža? Ja bar znam gde pripadam i ne zavaravam sebe zabludom da sam za nešto bolje.Briše natopljenim peškirom, koji se nalazi oko njegovog vrata, znojavo i naborano čelo i kao da time tera ove zle misli.
Na semaforu, kada čeka zeleno svetlo, nasloni se maljavim podlakticama na volan, zavuče ruku u vlažnu kosu i žmureći uzdiše. Kada je pauza, da drugom kolegi da preuzme, a on se na glavnoj stanici šeta, puši pljuge i posle toga jede. Pa se opet vrati na posao. I tako iz dana u dan, u nedogled,do smrti.
Vraća se kući istim putem. Kada god prelazi preko pešačkog u glavi mu se kao blesak munje javi ideja: “Što me ne udari neki auto, pa da crknem”. Ali ta misao, brzo tinja i nestaje kao iskra.
I ko zna dokle će on živeti ovim životom?
