On samo jede, prdi, piša i sere. Gleda tv, ili bleji na netu, ako ga ne mrzi. Jebe kada mora. I ako mora. Nolajfer par ekselans u suštini.
U društvu obično podjebava, pali masu, a onda gleda sa strane i smeje se dok ostatak pravi sranja. Zna da bude jako drzak i da iritira okolinu, ali može da bude i veoma duhovit i da zabavlja tu istu okolinu, ali samo kada hoće.
: Gde si Pero?
: Pa, kod kuće, gde bih bio?
: Pa, rekao si da se nađemo pre pola sata, čekam te k'o majmun na ovoj kiši! Koji je tebi kurac, brate?
: Njaaah, ma, mrzelo me da izlazim, a još više me je mrzelo da te zovem da ti to kažem.
: Koji si ti prokleti Garfild! E, sad ću da dođem da te razbijem k'o pičku!
: Ne zvoni, vrata su otključana.
Rečenica - oružje. Garantovano baca u depresiju osobu kojoj je upućena. Probajte!
Izaberite osobu koja je upravo završila iscrpljujuću maratonsku dijetu.
Nabacite naivni izraz.
Pitajte.
Gledajte kako se baca kroz prozor.
Oprašta se od sveta.
- Što Bagzi ljubi sve redom?
- Svodi račune. Nije vratio Ćenti 10 soma, ovaj mu šalje Popa večeras na naplatu.
__________________________________________________
- Da svedemo račune Deso, evo deset hiljada za dug, cigare unapred za gospođu, leb za mesec dana 3 hiljade, hranu za kanarinca...i daj mi onaj štrik za veš, malo jači.
Posesivna majka koja od svog čeda napravi debila.
- Mama, mama, ja bih pivo!
- Vidi ti njega - pile jedno goluždravo... Kakvo pivo, a nisi se još ni sa sise skinuo. Nema pivo bar dok ne napuniš dvaesjednu!
- Ali, mama... To je tek za dva mjeseca...
Jedina logična, i ponekad skoro neizbežna opaska na račun onog ispred tebe, u slučaju kad napravi red od pola kilometra dok mu u pljesku ne natrpaju sve moguće i nemoguće dodatke.
- Šta ćemo od priloga?
- Pavlaka urnebes senf i kečap, stavi malo ljute, jedan kolut paradajza mada možda bolje dva mala, krastavce...Stavi bolje kisele. Šta je ovo, mešana? Može i malo mešane, i urnebes...Aha već sam stavio dobro ništa, onda kari malo...Daj stavi i malo cvekle.
- Stavi mu i malo ćumura, pička mu materina nenormalna.
Ili dobro, dobro lik.
Čovek iskuliro lepo sve. Imao brkove negovane, naočare zlatne i smeškao se divno. Gde sam ja, kaki rat, kake sankcije, kaki kurci, palci, odsečeni, drekavci, tuneli, sve je ustvari ok. Prototip Borisa Tadića, al mnogo bolji, sa dušom, imo onaj komunjarski šmek za babe. Svi vole Slobu al mora da postoji i neka lajt vezija, manje agesivna, kulerska. Najbolje delovao u tandemu sa Momirom Bulatovićem. Zajedno jeli po celo jagnje i pili po tri litra vina. Momir tu prednjačio, pa se i napije, Zoki jok. Smejali se Slobi što ozbiljno shvata vlast i život uopšte, a ženu pogotovu. Ne zna se ko je imo lepše brkove i ko se više smešio. Pogledaš te ljude pa pomisliš ovo bre neke dobričine. Ovi isti ko moj teča i njegov komšija kad su veseli. Divota jedna.
Može se smatrati uspehom ako u životu postaneš Zoran Lilić. Putuješ po svetu za džabe al ne smrzavaš se ko Memdović. Blizu si vlasti, imaš sve, super ti, karaš Vesnu Zmijanac, a nemaš nikakvu odgvornost. Prinčevski. Postojao izraz lilićevski za nešto opušteno, bez sekiracije.
- E godinama idem kod teče na slavu i tamo je svake godine jedan lik, isti Zoran Lilić, al isti! Znači smeška se celo veče, ima isto brkove, obuče se onako ko za prijem džibutanskog ambasadora i sve mu dobro, Zoki jel dobro pečenje, a dobro izvrsno, vino, izvrsno, izvrsno, ren, jel ljut, dobar, dobar, baš kako treba i samo se smeje celo veče i jede ko provaljen, al na finjaka, ne vidi se. Neko se i napije neko se malo posvađa al Zoki jok. Sve je dobro, dobro, rešićemo to. Al pizda mu materina neko mudo je u opštini i svake godine mi obećava poso i kao ma u redu, u redu je to, i ništa. Ma pravi onaj Lilić, nit šta radi, nit je šta ikad radio, jeo govna ceo vek, i prošo u životu samo tako...
- Ma ima sigurno i on neku muku...
- E pa jedino... Žena mu je brate rospijetina samo takva...
Sposobnost permanentnog pušenja kurca i lizanja usranog dupeta zarad lične dobiti. Ova disciplina, pored besomučnog klimatanja glavom i smejanja na debilne fore, obavezno uključuje i servilnost idolu u vidu donošenja jutarnjih novina, brzinskog dopunjavanja alkohola u čašu čim se isprazni, uplaćivanja kladionice i nošenja mobilnog telefona na servis bez da tražiš pare. Podrazumeva se da nemaš mišljenje, ne otvoriš usta ni kad progori savest i žmuriš na zulum i nepravdu, čak i ako je po tvojim leđima.
Na kraju se popneš na vrh socijalne lestvice praveći se da nisi raspala kurvetina i pronađeš sledećeg genija koji će da ponovi ciklus.
Osnova svakog cenjkanja. Jer, nisi pravi pregovarač, ako ne pitaš prodavca koja mu je zadnja cena. Poznato je da samo budala plaća punu cenu, ti si pametan kupac, i stoga uvek moraš da pitaš prodavca magično pitanje - koja ti je zadnja cena?!
- Izvinite, gospodine Kinez, gospodine Kineeez!
- Da?
- Koliko vam košta ova veštačka pička?
- Tli hilade dinara!
- Aha...u to mi je malo mnogo sada...a koja vam je zadnja cena?
- Moze za 2500.
- A recimo da vam dam 2000, plaćam odmah?
- Ne moze, idi dlkaj kulac ili pisi definicija na Vukajlija, siktel!
Usklik ozlojeđene šlihtare, spremne da se bori do kraja za svoje teško stečeno parče anusa!
Nekim postupkom izazvati neočekivano jaku reakciju. Triger (okidač) je uglavnom kap koja prelije čašu i dovede do masivnog šitstorma. Trigerovanje pokreće neobjašnjivu i teško shvatljivu lavinu i baca trigerovanu osobu u afekat. Gavrilo Princip s lokalnim značenjem, deseta pogrešna sudijska odluka nakon koje izbija tuča na terenu, jedan korak koji vodi preko ivice.
1 - Molim optuženog Dokurčeva da mi kaže šta ima u svoju odbranu i da mi kaže da li su istiniti navodi gospođe Milić Hadžifejzović u kojima tvrdi, citiram: "Dotični Dokurčev je mog muža, 20. novembra 2016. godine sačekao na hodniku zgrade, vezao ga dugačkim kanapom, obesio naglavačke na terasi, istim tim kanapom mu fiksirajući muda, i spuštao ga tako sa četvrtog sprata, do prizemlja, tačno sedam puta, kada je moj muž, gdin Dejan Hadžifejzović dobio blaži srčani udar. Nakon toga ga je podigao nazad na četvrti sprat, u svoj stan i šutirao martinkom u levo plućno krilo." Pa, gospodine Dokurčev, šta imate da kažete na ove navode?
2 - Prvo i prvo, nije mi bila namera da ga spustim do dole sedam puta, već mi je pri podizanju dotičnog nakon šestog spuštanja iskliznuo kanap iz ruku, drugo, šutirao sam ga i u bubrege, ali ne martinkama nego truperkama, postoji razlika, znate. Treće, stavite se u moju situaciju. Dotični, nekoliko meseci unazad svako jutro u šest ujutru kreće da vežba u svom stanu preslušavajući "Moji su drugovi" Momčila Bajagića zvanog Bajaga, na ripit, vežbe mu se sastoje od trčanja u krug po stanju, pevanja refrena i usputnog stenjanja tokom strofa koje i dalje nije naučio. Četvrto, tog fatalnog, 20. novembra, nakon cele te torture sam krenuo na posao i sreo dotičnog Dekija u hodniku zgrade gde me je pozdravio sa "dobro jutro džezeru", što me je ekstremno trigerovalo i dovelo do fleševa svakog jebenog jutra u prethodnih sedam meseci. Od kada se on doselio u moju zgradu, anksiozan sam, Bajagić mi se priviđa na ulici, i razvio sam fobiju od džeza, drugova i generalno ljudi koji se zovu Momčilo. Ako i dalje smatrate da sam kriv, eto, prihvatam kaznu, kakva god da je. Samo da budem što dalje od ovog monstruma.
3 - Poštovani sudija, to što je život dotičnog siv, ne znači da moj ne sme da bude žu...
Dramatičan prikaz neiskorišćenog potencijala.
- Ej kakav sam igrač bio, da ti znaš! Da sam nastavio da treniram, gde bi mi kraj bio!
Mesto radnje: Pionirski grad, Beograd; Vreme radnje: Ujutro; Fabula radnje: Aham....
Muzika je put do sreće,
polje, šuma, reka, lug,
put do njenog srca kad te ona neće,
muzika je stihu drug.
Muzika je sve što mrda,
muzika je oko nas..." -
Pojava kombo afro frenke i staroslovenskog bakarnog plavetnila sa naznakama robertredforske siluete nežnim pokretom ispucale ruke biva zumirana od strane reda u matrici, sad kamermana muzičkog tobogana:"Prati crveno, samo prati crveno!" Krajičkom dobro uvežbanog oka konstatuje da Joca Adamov, Sančo Pansa Minje Subote kojemu je Subota stvarno prezime verovali ili ne...Gde sam stao? Joca Adamov. Da nastavim. Dakle, Joca Adamov smišlja novu verziju stihoklepa da nadmaši Minju Redforda, pritom tražeći inspiraciju u nozdrvi od oruđa koristeći kažiprst. Oči prateći klatno koje na jednom kraju udara u Minju, a na drugom u Jocu Adamova šalju signal kroz sinapse do tvrde kore malog mozga da se iznad Joce rađa ideja u vidu sijalice varta 45W. "Ne, ne, ne to je pivo od sinoć. Jogodinsko koliko se sećam, i tastova komovica, hmmm...boli me glava, da. Minja prati crvenu lampu, Minjaaaaa...opet se zaigrao."
Jedan vešt pokret i Sonijeva kamera u svom objektivu rađa pozadinu, scenografiju sastavljenu od dece, a odjednom, pred očima mozak fabrikuje pijanog Branka Kockicu, kako maše zajedno sa Minjom - jama čoveče. Pritrčava im Joca Adamov. Koga da se zumira? Možda onaj oveći krmelj veličine sinusa na Kockičinoj trepavici? Možda sa kamerom nešto nije u redu! Jebeni Korejanac ništa ne zna, ili beše Japanac?
Trivijalnost svakodnevnice danas više i nije tako trivijalna. Minja i Branko zajedno pevaju, Joca diriguje. Dečija lica u pozadini se tope u jedno veliko čudovište, a više niko ne prati crveno. Uh...Tup udarac u pleća. Brz okret, kad tamo, tonac se smeška. "Uzmi još jedan dim." Dubok udah, kratak pogled u kameru. Dobro je, sad je sve u redu.
"Minja, samo prati crveno." Tako je! Palac gore. Idemo dalje!
Minja Subota: Iza jedne stare šupe natrćila komšika dupe!
Deca: Xxaxaaxxaaxaxaxaxxaxa....
Joca Adamov: Minja prostodušan kao i uvek! Daj malo kulture pička mu materina.
Branko Kockica: Deco, danas ćemo naučiti kako nastaju stihovi. Ko želi, ko želi?
Deca: Ja, ja, ja, ja, ja.....
Branko Kockica: Ajde Joco ti još jedan primer!
Joca Adamov: Preko polja vetrić piri iz gaća i kurac v....!
Kamerman: Prati crveno, prati crveno.
Bubuljica koja u svakom smislu te reči privlači tvoju pažnju - niti si u stanju da slušaš sagovornika šta priča, nit' si u stanju da bilo šta progovoriš sa njim sve dok ima TO na licu. U glavi ti je samo jedna stvar - kako da na najsuptilniji način dođeš u situaciju da iscediš taj tumefakt, koji polako preti da dobije ljudske osobine.
- I tako ja nju pit...
- Je li bre, Memedoviću, 'ćeš me pustiš da osvojim taj Kilimandžaro, dok još ne postane endemska vrsta?!
Konzumentski nedostižni ideal, Sloboda Mićalović među konzervama, proizvod koji prosto ne kupuješ ni na akciji, samo opsuješ i uzmeš anonimnu sardinu sa najniže police.
Jer je luksuz. Jer je prokleto skupa. Jer je jede Kevin Kostner sa nasmejanim ljudima na jahti usred Mediterana, a ti si nastavnik opštetehničkog na zameni u Leštanima.
Ostaje nada da će te ubosti kladža, pasti nasledstvo ili se pojaviti neka slična jedinstvena šansa, pa da jednom isprobaš više taj famozni morski zalogaj.
- Šta je osuđenik tražio za poslednji obrok?
- Urnebes salatu...
- Dobro, piši urnebes.
- Sladoled od pistaća.
- Piši sladoled.
- Rio mare tunjevinu.
- Jokara! Piši Premija tunj. U komadićima.
