Možda ti igraš kladionicu stalno i bačaš pare, ali poslednja utakmica koju si odgledao nije bila ništa mlađa od 2000. godine kad su nas Holanđani naguzili 6:1 i kad nam je Klajvert nabio četiri komada, a Overmars dva, majku im jebem fašističku....
Nego da se vratimo na tebe, ti si tumor o'đe.
Dakle, zašto se ti bakćeš time uopšte? Zašto bi se pravio da si navijač i da voliš sport, kad je najsportskije od svega što radiš trčanje za autobusom ujutru?
Kad se do skoro pričalo o fudbalu tebe je bolio kurac, odmahivao si rukom i srao po komentarisanju budalaštine u kojoj 22 budale trče za jednom loptom, a gle' čuda, juče je Suarez dao dva gola iz slobodnih udaraca i ti si odmah potrčao da staviš sliku JUL NEVR VOK ALOUN! na svim socijalnim mrežama i danas nam otvaraš glavu kako je Liverpul mašinerija od ekipe i kako ti navijaš za njih već dugi niz godina.
Daj bre, to što je neko dao dva gola iz slobodnog, nije razlog da se navija za taj klub i da nas smaraš kako si ti u stvari stari navijač, idi kući, gledaj malu nevjestu i pušti priču.
I ti...
Nikad te nisam vidio na bilo kojoj utakmici Jugoslavije ili Srbije i Crne gore, a gle' čuda, od 2006. godine si na svakoj sa svojim crvenim obilježjima i pjevaš ružnu himnu, pljujući one za koje sam ja navijao.
Najveći poduhvat reprezentacije ti je pobijedit' Srbiju i ispisat' na fejsbuk da ti dušmani puše kurac. Sad se ližeš sa Šiptarima i Hrvatima, a mrziš one koji su nekad bili prava reprezentacija.
Što više političkih obilježja i parola, što više mržnje prema reprezentaciji Srbije i prema svima što navijaju za nju, to je pravo navijanje.
Za reprezentaciju se ne navija srcem i dušom već mržnjom prema drugoj reprezentaciji i ispolitizovanim usklicima, bravo.
Oh, pobijedila je Crna Gora, super, sad idi kući i grli se sa Ljaverom i Valjbonom i pođite u sobu pa se guzite i izrodite male hibride ka' što ste vi.
Definicija za Mizantrophy.
Doći će niotkuda, u šarenoj letnjoj haljini, kovrdžave crne kose. Pogledaće ga direktno u oči, i nasmejaće mu se.
Gledaće se tako neko vreme, ona nasmejana, on zbunjen i najzad će joj prići. Zagrliće je. Zagrliće i ona njega. Šapnuće joj “ne mogu” i zabiće joj nož u stomak. Spontanost će za trenutnak poskočiti, i pogledati ga širom otvorenih očiju. Zariće joj još jednom nož na drugo mesto, okrenuti ga u krug i izvaditi. Gledaće ga i dalje, i neće verovati šta joj se dešava. Pašće na kolena. On će zakoračiti unazad i šutnuti je u glavu. Pašće na leđa. Zaskočiće je, uhvatiće nož obema rukama i zariti ga joj u grudi. Spontanost će grcati, staviti ruku nežno na njega u pokušaju da ga zaustavi. Zabiće još jednom. Spontanost će početi da se guši, da plače, da cvili. Držaće mu ruke na ramenima u nadi da će je to spasiti, da ga može odgurnuti. Još 20 puta. Pašće ruka. Nastaće tišina. On će ustati, gledaće spontanost kako leži u bari krvi, uhvatiće je za kosu, podići, i polagano, nožem, iseći će joj glavu. Popeće se na stolicu, baciće tu izobličenu glavu na posmatrače, ispraviti se iznad svih, krvave odeće i reći:
“Khm Khm. Molim za malo pažnje! Ako možete svi za trenutak da dođete ovde! Vi pozadi, molim vas ostavite za trenutak piće i priđite. Po planu smo došli do vrhunca oveog našeg okupljanja. Kao što smo se dogovorili, timovi i pravila ove igre to jest kviza koji ćemo danas igrati ili da tako kažem kvizirati haha, se nalaze na papirima ovde na stolu. Molim vas neka svako uzme po kopiju. Tamo da. Kviz će sadržati tri discipline, lepo objašnjene u tom dokumentu. Malo su komplikovanija pravila tako da pročitajte pažljivo, pa da počnemo… I da, da se našalim malo, nemojte mnogo piti, pošto tako dajete više šansi protivničkim timovima da osvoje bombonjeru, haha. Hvala.”
Nategnućeš još jednom pivo. Koleginica će otići u njenu grupu za kviz. Ti ćeš u svoju. A skroz je bila zanimljiva diskusija. Nezainteresovano ćeš blejati i cirkati pivo ostatak večeri dok koljači pripravnici u tvom timu zdušno bockaju leš i šutiraju glavu spontanosti koju je glavni koljač bacio. Za trenutak će ti se učiniti da je možda zanimljivo da bocneš jednom i ti, ali nećeš iz principa.
Ovaj sadista je onaj čovek koji kaže “Ja već 15 godina letujem sa ženom i decom u Bečićima i volim to. Volim 10 dana da imam sve isplanirano i kada mi je svaki dan isti.” Ovaj sadista je onaj čovek koji se momentalno unervozi kada mu kažeš da imaš iznenađenje za njega. Sa njim je moguć ovakav razgovor:
-Oćeš na pivo večeras?
-Ne mogu večeras imam nešto isplanirano.
-Dobro, može sutra?
-Sutra perem veš, ne mogu.
-Čoveče bre nisam te vido sto godina, ajmo negde na piće. Kad možeš?
(Čačka telefon. Spontanost ga mazi po obrazu. Uzima telefon i udara je po glavi dok ne umre.)
-Mogu u sredu, 17. Maj, od 19-20. Jel ti odgovara da te upišem?
-E baš tad ne mogu, isplanirao sam baš tad da zalivam petunije. Ajde drugi put kad se vidimo.
Drugi put ćeš ga izbegavati.
On nosi braon. Stalno. Eventualno pleteni prsluk preko košulje. On sluša klasičnu muziku. Eventualno džez. Kad hoće da poludi, pusti Bijelo Dugme. On prezire sve što je mlado. On ne voli nepravilne oblike. On ne voli šareno. On se ne kocka. Nikada, ni sa čim. On ne pije. On ne puši. Za njega je trava droga. On ne jede masno, slano, slatko, kiselo, ljuto ili gorko. On će se zgranuti na bezobrazan, rasistički ili generalizujući šaljiv komentar. On uvek čeka zeleno. On priča "da, da, mhm, da" kad mu nešto pričaš. On stoji pravo. Uvek. On trči kao balerina. On je uvek potšišan, obrijan i čist. On se čudno smeje. Veštački...
On mrzi spontanost. Ubio je milion njih. Najstrašnije.
Ako volite da se družite sa spontanošću, izbegavajte ga. Ubiće je.
Ako ne volite, vrlo je verovatno da ste vi ovaj ubica, a da toga niste ni svesni. A nije vam ništa skrivila.Sadisti.
Definicija napisana za Mizantrophy
Scena: predgrađe. Zatopljeni filter kamere, usporeni snimak. Mačka pretrčava užareni asfalt. Vintidž Mustang automobil prolazi cestom, u njemu dvojica likova isturenih laktova. Ne pričaju. Kamera lagano pomera fokus na šareno obučene ljude koji sede na pragovima. Oni su znojavi. Svima pantalone spale do pola guzice. Radni dan, a bleje, jebiga, da ne poveruješ kako se lepo živi od otimanja Nikon fotoaparata britanskim turistima kad se zagube u faveli. Nema debelih, nema bobuljičavih, ten im je uniformno kremast. Pozdravljaju klimanjem glave ove u automobilu. Znojavi su.
Prelaz kamere na pendžer mlade deve. Iz radničke porodice je, niža srednja klasa. Obučena je u majicu bez rukava i odsečene teksas pantalonice. Sise precizna trojka. Danas se potrefilo da ne volontira u crkvi kod oca Miguela, ne ide ni da prodaje cveće i ne skuplja pare za siročad iz čileanskog samostana. Ona se smara. Vruće joj je, i vrućina je tera na grešne misli. Steže brojanicu na grudi, moli se za održanje nevinosti katoličkog pičića. Sad dvojka je ipak u opticaju, sevanje u dvojku valjda ne spada pod jurizdikciju šokačkog Isusa. Znojava je.
Kadar na ulicu. Grupa iz kraja dolazi. Nabavili su i jednog Kineza. Tu su bubnjevi, radio kasetaš, gusle i vuvuzele. Bam, tras, decibeli basa lome zvučnike. Tempo ubrzava. Fastforward videa sa 14 na 24 frejmova. Tu je i on. Papi. Nosi maramu ispod šešira. Atlet majicu da istakne biceps, vidi se da je dečko radio na sebi, ali nije nagruvan k'o Dorian Jejts, jok, ne, to je od salse. Latino seksi, crn i mističan. I on je znojav. Oko vrata mu je ogrlica sa žetonom. Ukr’o od Cobeta kaiš sa gigantskom kopčom. Došao je da kobjasni neke stvari, znaš iz geta je, težak mu je život. I on repuje. I dok to radi, mlati rukom u kameru. Pantalone mu spadaju. Sreća pa ne mogu dalje od dubokih zeleno-ljubičastih patika sa ogromnim jezikom. Prelazak na refren, uzvlačenje pantalona. Opet priča u kameru i rukama preti snimatelju.
Oštar kadar nazad na malu. Ona je čula latino ritam, greh je nadvladao, krv je nečista. Kadar ruke koja steže brojanicu. Ah, fleška - Papi je tu! Silazi, trči. Opet 14 frejmova po sekundi. Baba uzela u ruke džoger i zabarikadirala hodnik da joj spreči put da se vidi sa Papijem. I baba je znojava. Gazi babu, baba leže, i baca poslednji pogled na ikonu Svetog Karmelita od Bogote. Babina ruka pada i brojanica ispada iz babine ruke na pod, dole je laminat, jebiga sirotinja. Pogled sa ulice na ulaz zgrade, mala istrčava, njegova bejbi je konačno sa njenim Papijem. Papi će noćas jebati, u oba slota. Dernek se nastavlja. Oh, kako su svi oni tako kul šareni, bezbrižni, puni nade, neispunjenih snova, a opet tako krimi i strastveni. I znojavi.
O, majku vam milosnu jebem, zar je problem kupiti običan glicerinski sapun, uniseks antiperspirant, običnu jednobojnu majicu, i neki polovan fen. U vr’ glave 20 evra, mala cena za veliku uslugu neidenja na kurac.
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Radnja na Banovom brdu sa najjačim imenom na planeti.
Ko nije izvalio, nek brzo izgovori puno ime, sa sve ovim ''str''!
Seljačina puna love.
napomena: Ne mešati poljoprivrednika ili ratara sa seljačinom.
"Jes vido Sretena al diže onu kućerinu za manje od pola godine! Vidoje keramičar mu radijo one labudove i lavove, naš kolko to košta!"
"Ma boli ga uvo, gospodin čo'ek!"
Seks koji je kratak, ali jebitačan.
-Gde su nestali Zoran i Ana?
-Mora da su otišli na jedan kviki...
Dvoje mladih u klubu, jebački pogledi sa obe strane, očigledan poziv na parenje, osmesi na licima, namigivanje, očekuje se prilaz ali ga nema.
Gledanje u toku... već duže vreme
- I dalje gledaš u tu cavulju? Je l' si ispamprčio više?- Šta ti je bre čoveče, Ana je dobra devojka.
- Pa pridji joj konjino jedna, napravi prvi korak.
- Nisam siguran, mislim da ima dečka.
- Bukvalno te gleda u kurac jebote...ako planiraš da jebeš rožnjačom onda ostani ovde!
Upozorenje da ne nasedamo lako na navodne prepirke ljudi koji su očigledno iz istog tabora.
- Bogami, ovi u vladi baš dobro zakrvili...
- Eto nam novog nameta, garant!
- Kako?!
- Tako, što kad god se Cigani navodno zakrve, neki mučenik bude opelješen.
Osećaš da žena koju miluješ prelazi preko granice iza koje NE ne postoji. Nema više otpora, Uzmi Me postaje jedino ime ženke koju divlje ljubiš. Vrelo dahtanje koji sve ubrzanije stiže sa njenih usana dok joj sve dublje zavlačiš ruku pod suknju tera te da ubrzaš... Nestvarna lepota njene kože poklonjena jagodicama prstiju ruke kojom joj skidaš gaćice... Cunami strasti koji ti preplavljuje mozak dozvoljava ti da misliš samo kako da što brže otkopčaš kaiš. Skida ti košulju nestrpljivim pokretima. Potpuno gola, razmaknutih nogu, čeka dok skidaš pantalone. Prilaziš joj, konačno go, osećajući se kao vitez kome ništa od oklopa ne smeta da zarije svoje koplje...
I odjednom puf, magija nestaje – setiš se da moraš da staviš jebeni kurton i krećeš da ga tražiš po džepovima pantalona malopre bačenih jakim volejem kroz rašlje vrata na drugom kraju sobe na sredinu neosvetljenog hodnika...
Jebem te civilizacijo, sjebala si svaku lepotu.
Kurton. Mrzim ga bre. Za kurac pravljen, ni za kurac nije. I on ga mrzi. Ja još i više. Proklet da si od kurca omote.
Sve znam, neželjenje trudnoće, side, picajzle, gonoreje i druge boli mekurac pretnje, ali mrzim pa to ti je. Kao da se štitiš od gripa hodajući umotan u providni omotač. Kao da godinama kucaš po tastaturi koju nisi izvukao iz najlonske ambalaže.
Kad ti treba nisi ga poneo, kad ga poneseš izmalerišeš se. Ili mali ili preveliki. Il je preskup ili će ti pukne kad ga navlačiš. Jebeni banalni balončić. Neprirodan, iritirajući, imbecilan do nepopravljivosti. Sve kvari. Sve je drugačije. Ko tvrdi da nema razlike u seksu sa i bez kondoma, ili nikad nije umočio bez njega ili ni sa njim nikad nije jebo. Džabe mu ukus sveže ubrane papaje ili jagodice bobice, zalud mu izbor boja koga se ne bi postidela ni gej zastava. Ma nema leba od novih kompozitnih mikro fiber materijala koji će mi partnerku, povećajući voluminoznost kurca mojega, vinuti na sedma neba neslućenih orgazama... To bre nisam ja, to je moja Dureks šauma.
Nije slučajno ni to što je u prenesenom značenju Kurton drugo ime za govno od čoveka, ljudsku nulu i tragično izbegnuti abortus od insana. Bez para ni jebanja više nema, zbogom sirotinjska zabavo. Simbol straha od svega i svačega ubio je radost jebanja. Oduzimajući kurcu personaliti vlasnike im pretvara u uniformisano stado. Sprečavajući najpriprodniji mogući dodir kurca organskog i natur pičke postaje savršen simbol modernog otuđenja. Kondom alijenacija braćo po unesrećenom visuljku.
Sloboda kurcu, smrt kurtonima!
- Nađe li ga više?
- Nisam ga poneo majku mu jebem kurtonsku, al' ne brini, naš'o sam u kuhinji neku alu foliju. Ne zatvaraj rernu!
Definicija je napisana za MizanTrophy
Nepisano pravilo gradskog plovila. Kao i sva glupa pravila, zasnovana na džentlmenskoj (kad uradiš nešto dobro, a ne dobiješ pičke) osnovi, i ovo je zaživelo u urbanom Beogradu.
Nekada davno, jedan entuzijastični bakutaner se obreo na vlasti, i rešio da od toga učini nešto dobro za svoju rasu - penzionersku. Želeo je da ostane upamćen, poput onog lika koji im je obezbedio stolicu za red u pošti, sa koje komotno mogu da te ispičkaraju kada obiđeš njihovo zamišljeno mesto. Ovaj je, pak, odlučio da ode korak dalje, i svojoj rasi je ostavio u nasleđe koje će ih zauvek rešiti bola u leđima, problema sa kolenima, nemirnom prostatom i sve to bez upotrebe kosmodiska!
Kako je svako jutro morao da stoji u gradskom prevozu od Vukovog spomenika pa čak do Pravnog fakulteta, naš bakutaner je smislio pravilo ustanka:
"Od danas, svaki penzioner mora sedeti u autobusu!"
I voala! Reč se proširi, od svake pošte do doma zdravlja, ispred svakog diskonta. Svaki penzioner Beograda je u tom trenutku shvatio da mu je bakutaner obezbedio bolje penzionerske dane.
Sada je svaka bakica mogla da svoju kesu sa točkićem smesti na jednu, a svoju odurnu guzicu, koja je umirala na kauču prethodnih deset sati, na drugu stolicu.
I NE! NE! Ne interesuje njih da li si ti tog dana kopao rov od 7 do 7, da li si izolovao tuberkulozu orla ili radio sa antraksom u laboratoriji, ili si pak, jednostavno, jebeno umoran od celodnevnog drkanja samoživih profesora i mene-jebe-profesor-ja-jebem-studente asistenata. Bole njih kobas, ili šta im već visi između nogu.
Probao su i sa ignorisanjem, ali ne lezi vraže! Puni elana, i u svakom trenutku agilni penzosi su ti i tu doskočili! Ako si njihovo, uljudno, civilizovano :
"Mali, ustaj da sedne deda" ili "Pa ovo je strašno, hoćeš li ikad ustati?"
pokušao da iskuliraš, budi spreman na torturu.
Laganim pokretom zdravog kuka, penzos se lagano zanosi ka tvojoj stolici, i sasvim lagano, uživajući u svakoj sekundi toga, ti trpa delove svog, od mirisa zaboravljenog, tela u uho, usta, i ostale čulne organe. Njihov odurni stomak koji te "miluje" do imbecilnosti, ne ostavlja ti izbora, sem da odustaneš od svog pošteno zarađenog mesta, i ponudiš ga, u tom trenutku, iznenađenom i nasmejanom bakutaneru.
Naravno, to moraš da uradiš posve milostivo, uljudno, kao da si ceo život čekao samo da to mesto "predaš" njemu, inače, odjednom se na tvoj mali, studentski, dosta zapostavljeni zbog knjige, kurac penje ceo autobus.
-Deder mali, mak' se da baba sedne.
-Oprostićete mi, ne mogu. Ceo dan sam na nogama, zaista..
:na sisu u usta, na na na:
-Evo baba sedi, nasedela se!
ceo autobus: UMRO MAJCI, SATANO! KAKI JE NEVASPITAN, OTAC GA JEBO U DUPE!
Megaosvajačka pesma Nenada Kneževića Kneza, čuvenog pevača sa Cetinja iz ne tako davne 1994. godine. Poznate posledice puštanja ove pesme je masovni pad donjeg rublja s tela ženske populacije na pod i naskakanje na onoga koji je pustio tu pesmu. Ipak, interpretacija uživo ove pesme se ne preporučuje, jer trenutačno nema jebača kao što je Knez.
(Beograd, 2012. godina)
Mladić: E mala, je l' ti ćale terorista?
Devojka: E odjebi ti sa tim tvojim forama iz vremena Nemanjića.
Mladić: Zapravo, termin "terorista" u srpskom jeziku je novijeg datuma i nije bio upotrebljavan pre dvad...
Devojka: Svejedno, neš jebati.
Mladić: Si sigurna?
Devojka: Sam sigurna, seljačino.
(brzopoteznim pokretom ruke mladić vadi mobilni telefon, uključuje plejer i pušta "Da l' si ikada mene voljela")
Devojka: Jooooj, je l' ti stan blizu?
Mladić: Da, što?
Devojka: Zato što mi je u gaćama Ada Ciganlija, požuuuuri, vodi me sa sobom!
Tripovanje naših fudbalskih klubova da su dostojni grupne faze Lige Evrope ili Lige Šampiona.
Dolaženje u „svejedno“ stanje. Nešto kao otvrdnjavanje. Okoštavanje. Nagomilavanje „svejedno“ misli u tolikom obimu dok ne stvore debeo i nepropusan zaštitni sloj, epidermis sasvim specifične vrste i geneze, uglavnom potpuno nevidljiv svome nosiocu, jer čini život toliko lakšim, pritom, ispunjavajući tu svoju osnovnu funkciju, čineći i sebe bezmalo nevidljivim, tako da u suštini i ne možeš da ga shvatiš kao stalnog saputnika i pratioca tvojih umnih (ne)aktivnosti.
Prvi put kad navučeš „svejedno“ omotač, onaj prvi, tanušni sloj, koji te štiti od onih sitnih uboda svakodnevne stvarnosti, ništa nije prirodnije od toga da ga doživiš kao melem za toliko puta izbodenu, svrbljivu, peckavu i iziritiranu kožu. (Mentalnu kožu, da naglasimo za one već višestruko namazane jedinke.)
I kako onda da se ne navučeš? Kako da se ne ogrneš još jednim, pa još jednim i još jednim zaštitnim filmom, kao kod onih gorkih pilula prevučenih glatkim slojem, zbog kojeg spasonosni medikament sam, bez tvoje volje, juri u tvoju već trulu utrobu? Kako da ti postane svejedno to što imaš neponovljivu priliku da ti bude svejedno, za sve i svakoga? Kako da ne poželiš da ti bude sve svejednije za čitavu tu amorfnu masu senzacija i emocija koje iz dana u dan nastoje nasilno da prodru u tvoj blistavi um? Kako da ne počneš da svakom česticom uživaš u svejednosti, zar tamo-neke-istočnjačke religije upravo to i ne proklamuju? Zar je uopšte išta bitno?
Pa i nije, brate, u pravu si. Svejedno je. Svejedno je i to što oni tamo na vlasti za doručak jedu tvoju platu, za ručak tvoje zdravstveno, a za večeru tvoje penziono osiguranje. Svejedno što i nakon završenog faksa ne dobijaš posao ti, nego znaš onaj mali od onog premijerovog vozača, e pa od njegovog omiljenog mesara nećak. Malo mumla kad govori, i pričaju da je nepismen, ali je u stvari samo disleksičan. A tebi su svakako obećali da ćeš da budeš asistent, tako da svejedno. A da, u stvari će ona silikonska ličinka sa smanjenim opsegom vokabulara ali bogatom kolekcijom gestikulacionih i ko zna kakvih još spazama ipak postati asistentkinja na onom predmetu što si ga onomad rasturio. Ma nevažno.
Svejedno je i to što si dobio pasoš, i sad možeš da gledaš u njega dok se boje na onom čipu ne rastope, jer nikud nećeš ni mrdnuti, otkud ti kinta, a i zašto bi uopšte išao tamo preko, sve je svuda ionako isto, zar ne? Dosada danas, smor sutra, ništavilo u Aziji, praznina u Kolumbiji – svuda isto.
Svejedno je i što te je riba ostavila jer ti je bilo svejedno hoće li te ostaviti ili ne. I što je tvoj brat uz onaj invaliditet druge kategorije dobio i sina sa Aspergerovim sindromom. Svejedno ti je i što se sve na ovoj planeti urušava, mislim koga zaboli i za kolonizacijama novog doba, nuklearnim ispadima i ekološkim katastrofama?
Jedino je važno da ništa nije važno. Tvoj um je prazan i očišćen od trivijalnosti. Praznoumlje.
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.Definicija je napisana za Mizantrophy.
Ne baš najbolji način čupanja iz govana, ali dokazi su tu i jedino ti ostaje da priznaš grešku i probaš da predstaviš sebe kao žrtvu. Navukli su te, nisi mogao odoleti. Nisi hteo, jbg.
- Skote jedan, kako si mogao da tovariš Jelenu u dvojku?
- Ljubavi dozvoli da objasnim.Znaš da volim da se istovarim ujutru. Ti si još spavala a ja otišao do klonje. I ja sam samo prolazio kraj njene sobe a ona u kariranoj suknjici, uci. A ti znaš srećo da sam ja slab na taj skulgrl fazon. A i bliznakinje ste, reko' isti kurac daj da ga srgam kad sam već tu, da tebe ne budim.
_______________________________________________________________________
- Deda, šta se radi?
- Ovo-ono.
- Pa jel lepo to što radis? Imaš li ti recepte za te stvari?
- Ja sam samo prolazio i ne'am pojma, vidim otvoreno... Možete i vi da uđete kao hepiaur. Jeste vi u civilu?
Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.
Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.
Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".
I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.
Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.
Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom profy, inter, global pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.
Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.
Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.
Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.
Definicija pisana za mizantrophy.
Ležiš kao zadnja krmača od 200 kila koja se tek porodila, jedeš sendvič pun salamčure i bajatog kečapa i šaltaš kanale...
Miči politiku, to su sve lopovi, napunili su se para, debilčine jedne mrtve.
Gle' ovog Đokovića kako igra, pa sve mu jebem mutavo, ne umije loptu čo'ek da strefi, pu, jebem mu familiju bogaljsku, ja da sam tamo, borio bih se, vratio bih svaku loptu makar, sve bih stizao, a ne kao on, jebem mu pleme da mu jebem, pojma nema!
Kako je moguće da igra uopšte, ne kapiram ovo, debil.
Šaltaj kanal, ne mogu da se nerviram...
Ma daj, ovaj Mesi je prda obična, nema veze s mozgom, daj bre gore vidiš li da ti Neimar utrčava, pa kakvo magare, majko moja rođena, ne mogu da vjerujem da ovakav debil igra, koji mu je kurac?!
Gle', nevjerovatno glup čo'ek, nemoguće šta gledam, kako bre ovo plaćaju da igra, kunem ti se, ja bih srce na teren ostavio, ne bih igrao ovako kao baba!
Miči ovo sranje, pih, babuskere raspale gledam tu...
Čujem da je Mile istrč'o maraton, koja je to degenčina, zamisli na šta on gubi vrijeme... Ja bih to mogao i bez spremanja da istrčim, ma daj, smiješno, eto spremao bih se pet, šest dana i laganice, čuš toliko se spremao tip, budaletina bre...
Nego aj' da vidimo šta ima na...
Ahaaa, gle' ga ovaj peder Gejts, pa bre mamu mu jebem, tolike pare kao daje u dobrotvorne svrhe, lako mu je kad prima toliko, što ja ne primam, pa bi vidio kako se daje... Stoka bre bogata, pa se bahati tuda, on kao daje siromašnima, daj bre....
Hah, eeee Mitroviću, neka ti ga, kupio si sinu kola od sto 'iljada da se bahati, neka mu ga, neka, bije narod po ulicama. Ja bre da imam milione, sinu ne bih kupio to nego golfa dvojku, TDI i to obični, ni I crveno ne bi imao!
Ooooo, evo ih hemičari na Eurosport. Stvarno bre, pogledaj kako se raspadaju, napumpali se od hemije, ne znaju đe udaraju, hah, mogao bih i ja tako, samo da oću, ali ja neću sebi da uništim život sa hemijom, nisam šašav, ja živim zdravo. Koji će mi kurac mišići koji su se naduvali kao balon od hemije i čim prestaneš da piješ i kad ostaraš ima sve da splasne i koža da ti visi... Ionako nemaju snage.
Sinko, najveće dostignuće u životu ti je prvo polugođe srednje mašinske škole iz koje si izbačen jer si mongoloidni moron, najveći fizički napor ti je što si privukao kauč i TV što bliže kuhinji da ne bi išao mnogo dalje da napraviš bajati sendvič koji ti kupuju majka i ćaća pošto si nesposoban i do prodavnice da odeš, a ne da zaradiš za isti, ali si rekorder po broju govana koje izustiš po jedinici vremena. Na stranu to što si nesposoban i što si bolid, ali to što je neko rmbačio godinama i što je izgubio dosta vremena, truda i prijatelja da bi postigao, a ti osporavaš, a i mogao bi to da postigneš bez i najmanjeg napora, to zaslužuje da te objese za muda i naguraju ti kolac u šupak, jebem te glupa u vr' glavudže raspale.
Definicija za Mizantrophy.
Sve češće pojava u modernom fudbalu, kada igrač koji izvodi korner stavlja loptu van prostora koji je za to predviđen. Centimetar - dva...kao da to znači nešto. Sitan lopovluk. Nema ništa gore od sitnog lopovluka. Ako kradeš, kradi na veliko, ko čovek. Al da, nisi čovek, ti si gnjida. Nemaš muda da budeš loš pa se kriješ iza malih krađa i sitnih pakosti.
To su ljudi koji ne plaćaju kartu u autobusu, ali su najglasniji kad treba prokomentarisati krntiju u kojoj se voze. To su ljudi koji su pravi navijači i vole svoj klub, ali nikad ne plaćaju kartu na utakmici. To su ljudi koji se ubacuju u red, jer oni jedini žure. To je policajac koji prima mito. To je komšija koji ti ukrade 3 cm. dvorišta dok podiže zidinu, a onda ti otruje psa jer laje u tri popodne. Klinci koji kradu biciklove i presreću bakice na ulici. To su ljudi koji na 20. poenu udaraju po rukama ko da si im majku njima ubio. Mangupi koji ti prodaju balvan. Nepismena bagra koja NEDA KOSOVO, i koja ne zna bolji fazon od DŽABA STE KREČILI. To je lik koji je faks završio na puškicu, član je stranke i našao je posao odmah posle faksa.
Pretvorili su nas u sitne lopove. Jedini način da preživimo je da zakidamo, krademo, lažemo. Da se ponižavamo do krajnjih granica.
Nema više fer - pleja, najbitnije je pobediti, pa makar i po cenu sopstvenog dostojanstva.
Definicija je napisana za Mizantrophy
