Samom sebi sužavati listu izbora za životni put. Bolje rečeno, samom sebi upropastiti život bez ikakve potrebe. Obično se ljudi nakon toga debelo pokaju, ali, posle jebanja nema kajanja.
-Šta je sa onim Radojem?
-Dobio otkaz po ko zna koji put i po četvrti put se razveo...
-Je li on pri zdravoj pameti?
-Pa vidiš da svuda redom zatvara vrata guzicom. Niko ne priča sa njim, jer, znaš, on sve hoće da bude po njegovom, i neće iz inata da se menja.
-Vidim...
Najnemirniji anđeo... i to onaj s rošćići, što bi moja baba rekla.
Dete koje može sve da uradi a da pritom ne ispadne ni bezobrazan, ni nekulturan, glup, nevaspitan... simpatičan svima, kako u familiji tako i okolini.
Babi može da čopne i malo savijače iz rerne i da joj nabije u klompu, ova neće da se ljuti još će i da umre od smeha iako se ispekla... Kevu će pući peckalicom za muve po faci i neće dobiti batine jer je tako tužno pogledao i rekao, Mamice, samo nisam hteo da dobiješ malariju i da mi umreš.... Nastavnici likovnog će razbiti mozaik samo da bi joj video sise...
Ne miruje nikad.
Ima nečeg u tom osmehu i pogledu...
... u centru sela Bogave, Jasmina kupuje cigare i sličice za decu...
Žaklina: Evo i kusur, 200, 300, 500, 820. Nemam sitno, uzmi soft žvake.
Jasmina: Daj čungu lungu, od tih imam gasove... Ijuuu, promoli glavče kroz trafiku. Eno ga Stani...
Žaklina: STANIMIR!
Jasmina: Ahhh, donesi briska.
Žaklina: E, nemoj ovde da mi svršavaš bre... Pogledaj, kakav je dasa, baš bi mu ukrotila zmiju...
Jasmina: Kažu da je pravi đavo, mmm, Stanimiro Fuego...Opel Ascona se zaustavila... električni podizači stakla rade svoj posao... sa kasete piči Step baj step, uuu bejbeee, lagano se skidaju cvidže...
Stanimir: Devojke, ajmo na po jedan Skenderberg konjak u Tropiko, a? :vragolasti osmeh: Jasničak, zašto gledaš u banderu? Ovde sam: mah mah:
Žaklina: Jaco, Jaco?
Jasmina: Zamislila sam se nešto...
Stanimir: Sećaš se nečega, a? :namig:
Jasmina: Huhu, ma ne bre, hihihi, nemoj da me zezaš....Oduvek si mogao da me nasmeješ.
Stanimir: Kacam inteligentan i šarmantan oduvek bio. Lepa si mi... čini mi se još lepša nego zadnji put...
Jasmina: Ne, nemoj to da radiš, ne. Ti si mi još uvek bolna tač...
Stanimir: Stare vatre nisu zgasle, Jasničku moj...
Jasmina: Daa, ahhh...
Stanimir: Pođi sa mnom, vodiću te... :limenka sprajta u čelo:
Žaklina: Beži bre idiote, nemoj da je ložiš više, upiša mi trafiku!
Rang ispod crvenog slova u pravoslavnoj hijerarhiji, ali zato, u narodu izjednačene pa čak i veće važnosti u pojedinim slučajevima.
Prilikom primanja hrišćanstva kao monoteističke religije, Sloveni, do tada politeisti, su pokušali da u novu vjeru prenesu što više elemenata stare i da nastave sa poštovanjem drevnih bogova kroz hrišćanske svetitelje, pa su tako resore prvo podijelili crvenim slovima (Perunovo ministarstvo grmljavine dobio je sv. Ilija, sv. Nikola dobio je mornaricu...), a kad je njih ponestalo, sa prve postave prešli su na klupu, pa je tako i boldovani sv. Trifun postao sekjuriti za vinograd, a sv Petka zaštitnica žena.
Zajedničko za ove svece je da ne valja raditi u polju na dane posvećene njima jer ćeš navući nevolju na vrat i od boldovanog podjednako kao i od onog sa crvenim slovom.
Petak veče:
- Sinak, sutra u pola šest ti je buđenje! Idemo na selo da kosimo livadu.
- Ne može sutra, sutra je svetac!
- Je l'? A, koji to?
- :vadi crkveni kalendar: Prepodobni Toma Maleni!
- Je li taj boldovan?
- Nije, ali...
- Paljba u krevet, da mi se nacrtaš u pola šest! Nemo' da te ja budim!Subota veče:
- Dobar si bio sinak, dobar! E, još sutra da pokupimo sijeno...
- E, sutra nećemo! Sveti Prokopije! BOLDOVAN! Na njega ni muslimani ne rade od straha! A, još i nedelja!
- Tačno. Ne rade. Al' ćemo zato nas dvojica, boga se moleći...
- Ma, koga boga, komunjaro???
Eng. "crash test". Dolazak kod njenih, propitivanje njenog ćaleta o tebi i tvojima deset koljena unazad, te ispitivanje tvog potencijala za alkoholisanje od strane istog. Ako udariš glavom o sto, jebiga, ispao si iz užeg izbora za proizvodnju njegovih unučića sa njegovom ćerom. Lakši je prijemni za vojnu akademiju, sa sve nošenjem ormara i zamrzivača na leđima.
- Tata, večeras dovodim Nikolu da ga upoznate.
- Opa, Borka, ženo moja, dones' der onu rakiju što čuvam ispod rezervne gume u golfu, večeras će da bude veselo.
- Opet kreš test, a tata?
- Ćero, ako preživi prve dvije čašice, slobodan je do daljnjeg. Ako ne, pa... Ništa, nazad u fabriku na popravku.
Jednim grande lošim potezom ili nizom manjih, ali takođe loših poteza, učiniti da nešto što je bilo sigurna stvar i nešto čija je rezolucija već bila sigurica, upadne u reon mož' biti, al' ne mora ili vađenje fleka reon.
Od gotovog praviti veresiju.
- Čao direktore. Zvao si me da dodžem.
- Sedi Adile. Ovo što se desilo nije dobro.
- Ne znam o čem' pričaš?
- To što si išaket'o Džejevu ćerku ozbiljno dovodi u pitanje snimanje tvog novog albuma.
- A bre, zašto bre?
- Dugo smo se trudili da u javnosti stvorimo sliku kako si ti emancipovan i nadasve osećajan Romulanac.
- U bre. Evo neču više da je bijem. Barem ne da se vidu masnice.
-----------------------------------------------------------------------------
Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2016.- Gospodine Mihajloviću, da li mislite da smo ovim porazom kući od San Marina, ozbiljno doveli u pitanje naš nastup na prvenstvu Evrope?
- Ma jok. Imali smo taj peh da su Krneta i Aksentijević bili povređeni, ali biće potpuno spremni za utakmicu protiv Nemačke, gde ćemo ići na sva tri boda.
Životna filosofija u zemlji konstantnih kriza.
"Imate li pare?"
"Onako...će pominemo...""Ima li ženske?"
"Pfff...pominjujemo nekako...""Šta ima za večeru?"
"Ostalo pola euro kremče, rupče od 'leba i dve paprike... Ć'ima, će pominemo..."
Bibiliotekarski sleng za "pun kurac". Koriste ga ljudi koji se predstavljaju kao inteligentni da bi naglasili nebrojivost nečega.
1 - Matori pretukli me.
2 - Koliko ih je bilo, majku im?
1 - Mnogo. Limes njihovog brojčanog stanja teži beskonačnosti, takoreći bilo ih je N!
2 - Ako su.
Jedan od neobičnih fenomena ženske psihlogije, i generalno uopšte ljudske psihologije i međuljudskih odnosa. Gledam u daljine, dakle pička je slučajna ili svrshishodna metoda ili nuspojava koju beta mužjak upotrebljava, da bi namamio humanoidnu žensku jedinku, ala bičarku.
Beta mužjak, ne treba biti epicentru, on je u ćošku vrti prstom oko čaše, dok pušta da se prividna intelektualna aura oko njega stvara. Ono što mačkice više vole od skrečovanja po Spužva bobu u vadžajni, jeste totalni bolikurac i sunovrat duše kod mužjaka. Niski kapci, samodestruktivnost, podočnjaci k'o u trauma hirurga u Nikaragvi, jedan pogled u njenom pravcu, and it goeeees..
Ljeto gospodnje, disko night, priliv gastarbajtera i nakvarcanih pušikurki
Tupc, tupc, tupc.. Aj džast vana mejk ju svet
-Eeeej, ajmo malo odmorit' ne mogu više... Ko je onaj crni za šankom?
-Nemam pojma, idi priđi mu.
-Am, am, pa ne znam strašan mi je nekako, a u isto vrijeme zrači nekom inteligencijom i harizmom. sigurno razmišlja o prolaznosti lajtmotiva u Sumatri
Grob te jebo, pa ona dvojica su u kanalu negdje.. Ma šta me boli kurac, pička baca poglede, valja se pretvorit' u Sartra, eno dobra fleka na zidu za gledat'
-Idem ja za šank do njega, ćao, ćao.
Hahah, opaaa, mala jaši me.. Fala bratu Dekartu, jebote nauči se svašta na filozofiji
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Džo 4 sprat, kućni parti, likovi s pederušama igraju twistera, jedni sjede, drugi se jebavajuI fink u friki end aj lajk ju al at
Što me perete s ovom muzikom otac vas jebo, daj mi LEPOG
-Majo, ko je onaj što pali jednu za drugom?
-Ah, to ti je od Džoa drug, malo je čudan , je l' de ?
-Mhm, al' opet...
Koga jebe, naliću se ko kanta, i idem jebat' nešto, pored ovih lihvara i kockastih glava, jedino što mi ostaje je Gledam u daljine, dakle pička, idem pomiješat' rakiju i konjak, i ispušit džoks
-E, ćao, ako mogu da primjetim ti baš puno piješ.
A, ja ako mogu da primjetim, ti si već jebana
Najjača tripčina od televizije. Ako imaš supstance, još bolje, ako nema, nema veze.
Sve vreme ide neka lagana repetitivna muzikica, hipno-glas koji pevuši tri reči, obrću se neke lopte, žirafa ti kaže "zdrawo prijatelju", niz neku česmu kaplje šareni želatin od kojeg se polako pravi lokomotiva, šareni međedi ti mašu, a to su u stvari saobraćajni milicioneri, koji regulišu saobraćaj sačinjen od kornjača, jazavaca i nekih još glodara, ne znam tačno šta su. I onda ti vrti neku spiralnu liniju i njišu se neke glave sa kapama i ulaziš polako u neki tunel, a uokolo sve neke ruke i ti kao overavaš sve te ruke i svi ti viču "bravo" i izletiš onda na naku livadu sa čokoladnim kolačima i kolač ti kaže "jesi mi dobar" i onda...
- E, pusti prvi, počela slagalica. Alo?
- Neka još malo... Vidiš kako me vole ove stonoge, buci-buci
Retoričko pitanje kojim muškarac saopštava okolini da se izborio sa nenadoknadivim duševnim bolom i/ili materijalnim gubitkom prouzrokovanim od strane pojedinca ili grupe. Sa filozofskom rezignacijom muškarac tada konstatuje da život ipak ide dalje.
- Šta je, opet te izjebao Verder na kladionici ?
- Ma, ko mu jebe mater, ajmo na pivo.
Prtljag.
Veoma poseban prtljag. Onaj koji se nosi na put bez povratka. Sad, mnogi od vas će pomisliti da se radi o smrti, ali ne. radi se o bežanju. Odlivu mudrozbora i mudrosera. Sirotinji koja juri goli život, majstorima, profesorima, doktorima, običnoj i neobičnoj bagri koja je rešila da svoju sreću traži drugde. Da svoj znoj naplati i živi dostojanstveno,onako kako ovde nikad neće moći.
U ovo pobegulje se ne mogu uključiti i deca gastarbajtera. Ali njihovi roditelji mogu, ako su prvi u svoj porodici koji su rešili da odu. Niko se nije rodio sa željom da pobegne odavde. Jednostavno te nešto natera. Probudiš se jedan dan, shvatiš da imaš određeni broj godina, crnčiš i dirinčiš pošteno,baš onako kako te je pokojni ćale učio, a ni kučeta ni mačeta, ni roda ni poroda, samo trijestinu godina u guzici. To je sve što imaš. POla života proživeo, gde si bio-nigde, šta si radio-ništa. A godine idu sve brže. Strah, bes, ljutnja, pomirenje, misao, raspitivanje, odluka, i- pakuješ se. Gaće i jedna fotografija u ranac, a sliku dvorišta spakuješ negde u glavi, kao i boju starog crepa i miris lipe. I pičiš.
Da se ne vratiš.
- Kume, zvao sam te da se oprostimo.
- Šta kenjaš bre? U utorak idemo kod Miće Koze na roštilj, jes' zaboravio?
- Bez mene kume. Odlazim.
- Gde?
- Ne znam. Našao sam prevoz do Frankfurta, a posle ću da vidim.
- Kakav Frankfurt, koji ti je?
- Moram.
- Dobro, i kad se vraćaš?
- Ako Bog da, nikad.
- E, ne teraj me da uberem tarabu, znaš da umem da povitlam sa njom.
- Ozbiljan sam, kume. Nema meni ovde života. Ne mogu više.
- E pa fala kurcu ako je tako. Kad sam ti je govorio da to uradiš? Student generacije, 10 godina bez posla, živi u podrumu zgrade. Beži, samo što dalje. Evo ti 50 jura nek ti se nađe, nemam više.
- Nemoj kume, ne treba.
- Drži te pare i ne seri. Nek' ti je srećan put. Javi se nekad, da znam jel si živ.
N-znamenkasta patološka potreba da se nekome zagorča život, kafa ili pivo, gde je "Wi-Fi" bežična internet konekcija, a "PSK kreativnost" ona ingenioznost pri osmišljavanju najprefriganijih inkripcija koje je samo jedan đavolski dokon um kadar da iznedri, Enigma da provali, a jedna nesluteća osoba sa vaj-faj uređajem i nešto slobodnog vremena ni na pola puta od koljevke pa do groba da shvati.
Šta se to jebote desilo sa starom, dobrom brojanicom?
1, 2, 3, 4, 5, 6 eventualno?
Ništa, samo zajebano i duhovito, a?
- Jedan mali espreso i čašu vode, molim.
- Odmah.
----------------------------------------
- Izvini, koja ti je šifra za vaj-faj?
- Za šta?
- Za vaj-faj, za internet?
- Aha, to. Kome treba?
- Kako kome treba, pa meni treba.
- Ne, ne, ne. KOME TREBA?
- Jesi li ti uperan čoveče?
- KOME TREBA je šifra mili. kekekekeke.
----------------------------------------
- Drugar, mogu li dobiti šifru za vaj-faj?
- Nema šifre.
- Pa meni traži šifru da se povežem?
- Pa daj mu ga. Đe šifra, NEMA ŠIFRE. Kapiraš, šifra je NEMA ŠIFRE. Pametno, zar ne?
- Aj naplati molim te.
-----------------------------------------
- Ista k'o juče.
- Ali ja nisam bio juče ovde. Koja je juče bila šifra?
- Verovao ili ne, ista kao i prekjuče.
- Je l' ti mene zajebavaš?
- Prijatelju, ovaj mali što nam je montirao modem je duhovit k'o niko. Juče smo tek otvorili kafić i dileja je odmah za šifru stavio "Ista kao i prekjuče", a koju je danas preinačio u "Ista k'o i juče", sa sve apostrofom. Kloc zar ne?
-------------------------------------------
- Konobar!
- Molim gospodine?
- Ja uporno kucam "fibonačijev niz" kao što si mi rekao, no nikako neće da mi se poveže na internet.
- LOL
Opcija "najkraći put" na GPS navigacionom uređaju. Sušta suprotnost opciji "najbrži put" koja bira auto-puteve, magistrale i ostale mejn strim saobraćajnice, poznatoj i kao "Mirko Alvirović" mod.
Ako ste u Memedoviću, na onom mestu gde Mirko u SAT patroli izađe iz kola u žutom prsluku i stane nasred isključenja sa auto-puta da ukaže na veoma važnu raskrsnicu na kojoj svi koji hoće na Halkidiki nastavljaju pravo dok svi koji hoće da nestanu u mračnim zabitima industrijske zone Soluna skreću desno i još doda "mi, NARAVNO nastavljamo pravo", GPS podešen na Memedovića NARAVNO skreće desno. Odatle do tog istog Halkidikija provešće vas 50km kraćim putem, pod uslovom da ste spremni (a "spremni" znači da imate pogon na sva četiri, rol-bar, raonike ispred branika, nešto oštro da presečete Šelobinu paučinu, gumene čizme, po mogućstvu ribarske, zmijski protivotrov i neko oružje, barem bejzbolku zlu ne trebalo).
Zato, ako volite izazove, volite da pišate uz vetar, volite da se kurčite da ste prošli kroz random grad putem za koji i domoroci misle da je urušen još četresčetvrte kad su se Nemci povlačili i minirali sve za sobom, vi odgledajte SAT patrolu i na onom mestu na kom Mirko demonstrira najveći stepen panike zbog mogućnosti pogrešnog skretanja, prebacite navigaciju na Memedovića i pustite je da vas povede u najveću pustolovinu vašeg života.
Neka zabava počne!
Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama "Sport" , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).
A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,...pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.
I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.
- Vidi, vidi, šta to on ima. Je li buržuju, otkud tebi softaš?
- Hehe, pozajmio mi komša Sale, nešto sam mu pomogao oko domaćeg.
- Pazi šta radiš, nemoj da zapinješ da ne zakačiš ivicu stola, hoće guma da pukne, a onda si najebao. Znaš da Sale ima prave bokserske rukavice.
To uopšte nije sleng, ne znam ni da li je reč, ali sam ga rodio pa ga volim ko majka Čovića.
Čičolj je posebna vrsta gadnog čiče, izraz mi se sam nametnuo kada sam na ulici primetio pojavu jednog jadnog starog čike, hramao je na desnu nogu a na levu je takođe hramao ali manje, obuven u skorele slepljene vunene čarape preko kojih je navukao baletanke model leda knjaževac, za jednu od peta zakačio mu se celofan od papirnih maramica pa ga vuče, raspale pantalone sa otvorenim šlicom iz koga viri osedela pubična vegetacija, umesto kaiša konopac a na dupetu sveže usrano autentičnim i sertifikovanim govnetom, žuta mont jakna deorisana pomijama i boranijom iz narodne kuhinje, flaša blokovače što viri iz džepa, komad leba visi sa brade tip amfilohije, ne mrva nego komad, na brkovima skoreli trag sline i pletena kapa na glavi, i takav meni hoće da priđe, jednom gospodinu i masteru šumarstva pa kaže
- Dečko
- MRŠ ČIČOLJU GADNI ZAROZANI, GLJIVICE TI NA TABANIMA IMAJU SVOJE GLJIVICE, STRAŽA!
Policija ga je odvela pa možda i lišila života od batina jer je sirotinja a to se troši jer je džabe. Govnjaivko nije u životu imao ništa, ali je od svega ostao izraz "čičolj".
Eto kako oni koji nemaju ništa mogu mnogo da daju!
Biser. Ispaljena glupost. Artefakt intelekta.
- Brate jel' znaš da svakodnevno unošenje alkohola i kafe ubija ćelije raka?
- Ajde bre ne seri!
- Ne šalim se, čitao sam pre neki dan da je tim južnokorejskih naučnika u saradnji sa Hjuston univerzitetom došao do...
- Daj zajebi me sa tim tvojim kurcomlatinama!
- Čoveče objavili i u Politikinom zabavniku!
- Ozbiljno?!
Automehaničarski sleng za profesionalno menjanje broja motora ili šasije. Kada premotavanje kilometraže postane hobi i kada napuknutu poluosovinu čujete sa petsto metara, red je da pređete na ovaj poslednji, ujedno i premotni nivo zanata vezanog za četvorotočkaše.
Radnja se sastoji u tome da od babe pravite devojku. Kad vam svi delovi dotraju i kada je motor zreo za generalku, vi lepo naručite stranca i ne platite dažbine za njega. Prekucate motor, napišete isti broj kao na starom, onaj sjebani obavezno bacite u najbližu reku ili potok jer je to tako u genetskom kodu. I tako terate, dok ide. Kad ne ide, ponovite proces. I vuk sit i ovce na broju!
- Stanojko, crko mi 539. Neće d` izađe uz brdo kad natovarim Darinku i Milunku.
- Au, gotov je za generalku!
- Ma ja planiram da uzmem novi. Ima sad, obećao Mlađa Dinkić, tri `iljade evra za kredite za traktore. Taman prodam Šarulju i eto mi crvenka!
- Pfff, Mlađa Dinkić obećao. Pa obećao i akcije pa ne mogu da kupim ni džak koncentrata za te pare. Lepo ćemo mi to da prekucamo, i d` idemo ispred prodavnice da se zapijemo za kusur.
- To bre Milojko, skidaj gaće da se izljubimo!
----------------------------------------------------------------
- Koje godište je ova mala?
- Devedez peto. Al` mož da prekucamo pasoš pa da bude legalna!
- To bre kume! Evo da se počastiš! :vadi sto jevreja: Ruslana, polazi!
Broj seksualnih partnerki Radeta Jorovića.
"Tri-put sedam - dvadeset i jedan i još osam eeeto toliko sam"
U modernoj medicini nazovi poremećaj, čiji su simptomi, na prvi pogled, gubljenje one tanke linije koja razdvaja istinskog genija od reklesnog, lucidnog, zapuštenog sledbenika vizuelnih halucinacija, proklamovanog, notornog čoveka zagađene duše.
Ono što savremena medicina nije u stanju da spozna, to je da istinski genije ostaje to čak i sa gaćama na glavi, bez onih na preponama, sa višemesečnom bradom i zapuštenim noktima, dok pokušava da zapiša kamen temeljac obližnjeg suda, sve sa manijakalnim sjajem u očima i daljinskim upravljačem od Ei-Niš televizora u ruci, kojim pokušava ugasiti nadolazeće snage reda.
Jer, takav primerak, makar prividno izgubljen u hodnicima svoje uobrazilje, ipak poseduje samo onaj mali, elementarni deo koji jednog čoveka čini da se uzdigne i radi po svojem, kaže ono što misli, makar ga koštalo društvenog položaja, za koji mu se uzgred jebe k'o za monetarnu krizu u Madagaskaru.
Možda je i savremena medicina u pravu, pa se danas individualnost i uzdizanje iznad mora istomišljenika zaista može nazvati sindromom, poremećajem.
Dvojac gore pomenut je ostao dosledan sebi, pa su odbačeni od te mašinerije, sačinjene od identičnih organa, nazvane društvom ostavljeni sami sa svojom ingenioznošću i usput, torturisani uskrašćenošću ljudskog dodira, samo podigli evoluciju na viši nivo.
(Bobi Fišer, sa nevericom gladi bradu)
-Savo, ko te je naučio ovako da pikaš šah, moraću da predam.
(Sava, ganjajući lastavicu)
-Pederi, kurve, licimuri, demoni, što kartaju šaha umesto da crpe kikindške jame.
-Jes', to su oni što su na meni dizali svoj kvazi-patriotizam za vreme hladnog rata.
-Paraziti, moj Bobi, a nas dvojicu niko ne sluša.
-Ni oni iz Bosne, što te proteraše nisu bolji.
-Ko ih jebe, nego pij tu Frutelu, i namesti figure majstoru.
Simbol bogatstva prošlog veka. Nosili su je samo pravi domaćini kao po pravilu. Niko ostalom svetu nije branio da ih nosi ali nisu imali osnova a nekad se znao red. Ni danas ne vozi svako Mercedesa. I da vozi ima kome ne liči. Sada bele košulje imaju neku drugu ulogu. Džep na grudima je služio da se u njega stavi svežanj para sa najvećom novčanicom spolja ali to su radili skorojevići koji su bili nesigurni u sebe pošto je dokazivanje bogatstva odlika siromašnih.
- Idemo na fudbal danas?
- Nema trika!
- Što koj kurac, sve je dogovoreno?!
- Ne idem jer sam svinja i degenerik. Sinoć sam mislio da popijem svu rakiju koju je kum ispekao i sad se raspadam i rastajem sa dušom.
- Pa kad si debil kome su uvek gladne oči.
- Realno jesam. Krivo mi je što ću da umrem a nikad neću naučiti da pijem ko moj pokojni deda.
- Šta je sa njim? On nije pio na usta?
- Jeste ali je pio pametno brate, kao pravi gospodin. Ustajao je svako jutro u pola šest, i uz kafu pio dve rakije. Onda namiri stoku, obuče belu košulju i izađe u selo. U kafani pod lipom udari tačno 4 stomaklije i dođe kući, jede i legne da odmori sat i po. Ponovno ustajanje, presvlačenje, kafa i dve rakije, namirivanje marve, ponovo bela košulja i pod lipu na 4 stomaklije. I pedeset godina tako. E onda nas je Tito oprcao, uzeo četres 'ektara zemlje tako da ja sad nosim karirane umesto belih. Možda zato i pijem ko nezdrav.
- Nije ti ni lako. Jebeš fudbal daj da se prekrstimo.
