Repovi iz prošlosti koji se i dan danas vuku za nekom osobom. Pod ovim se misli na veze, pijanstva, tuče, pa čak i na neke teže krivične prekršaje.
- Brate, dobra ti je ona komšinica. Mogao bi da središ bratiću...
- Beži od nje, brate. Veruj mi da ti ne treba.
- Aha... Pa kaži lepo da si bacio oko na nju i nema problema.
- Daj ne smaraj... Riba ima istoriju, išla sa ciganima.
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
- I? Tata, kako ti se sviđa Bojan?
- On beše Rankov i Maričin sin?
- Čuo sam loše stvari o njemu. Dečko ima istoriju i bilo bi bolje da raskinete.
- Kakvu istoriju?
- Pa vidiš...
- Dragane, nemoj da sereš kad te molim... Ćero, tata hoće da kaže da on ima istoriju sa njegovom mama Maricom i da bi mu bilo jako neprijatno da ih sutradan zove za Mitrovdan.
Surova, otrežnjavajuća konstatacija najčešće korišćena kao replika trećem licu na komentare kako je neko mogao mnogo bolje, kako zaslužuje mnogo više. :Druže, nazovimo stvari pravim imenom, realno nije za bolje, i ovo mu je puna kapa:
Takođe i spuštajuća opaska, nizak udarac sagovorniku, visokoletaču, sa očima većim od mogućnosti u trenucima izlivanja frustracija.
- ''Si vid'o Džonijevu novu ribu?
- E jesam, nije mu loša, 'nako ko za njega...
- Nije mu loša...''se šališ? Realno, težak grob.
- Ma vid'o sve, prava kegla, al' nije ni on neki lepotan, što se kaže spram vojnika i puška!
------------------------------------------------------------------------------------------------ Težak ti posao? Jebi ga druže, spram vojnika i puška! Nemaš ni srednju školu, trenutno ne možeš bolje...
- Oćeš da kažeš da sam ja neki retard?
- E čekaj, čekaj... pogrešno si me shvatio...
Minimum obrazovanja koji je moguće steći, uglavnom u nekoj seoskoj osnovnoj školi, gde se zbog malog broja đaka ne organizuje nastava za preostale razrede. Često u upotrebi, obično u posprdnom tonu, kada se želi istaći nečiji manjak obrazovanja.
- Ali, tata, ovo je ajfon, ne možeš tek tako da ga povežeš sa kompjuterom, treba ti program za to.
- Marš, govedo jedno, imaš četiri razreda osnovne škole a učiš me tu nešto!
- Jebem ti mater, majmune, pa imam samo devet godina.
Lud. NIsu mu sve ovce na broju. Fale daske. Nije čitav.
- Ubijo se Đoko, glasao Dveri, a one nisu prošle cenzus. Ha!
- Očekivano. Đoko nije obišo čitav krug oko lijeske, ne čudi me to od njega. Oće bit pečenja, imamo li obavezu ići?
Ženska osoba bez fizičkih i duhovnih kvaliteta. Niti je za kres, niti za razgovor.
- Čujem, imaš novu komšinicu?
- Ma daleko bilo. Nema ta ni dupe ni dušu!
OK, nije to toliko loša emisija koliko ide na kurac, od naziva, koncepta, voditeljke i nadrkanih poluzvezda u njima. Ne kažem, i ja zamišljam da vodim Tanju Peternik u rodnu zapizdinu i da tamo ćutimo pred kamerama jer sam mnogo pametan i da kamermana teram da snima potok petnes minuta jer sam ja rod Tarkovskom, ali pošto u neko dogledno vreme neće doći do toga eto malo da pišnem na ovu snobovštinu. Kao prvo termin, neki nedeljni, pred ručak, valjanost, slušaj sine Vladetu Jerotića on je pametan ima 90 godina a vidi kako je vitalan sutra da ideš u biblioteku da uzmeš od njega bilo šta, pa onda ta glupost tv lica gde se autorka razotkriva kao klasična snobulja koju ipak pale samo teve lica a šta ćemo recimo s nekim profesorom koji beži od sveta, njega dakle nikad u emisiju Tanja, jel tako a, a on recimo izumo solarne ploče, a Tanja, a? E pa jebo te Vlado Georgiev, znam da to želiš mada on neće, jebaće te Marinko Rokvić, on je teve lice, jebo te Marinko znaš a njegovi sinovi nabili ti klinovi! Pa i ovo kao sav normalan svet može li debilnije kao to je tako zajeban život pa se tek ponekad spuste na nivo normalnog sveta majke nam ga svima nenormalne! I sva te debilna pitanja, to kopanje suludih podataka iz života gosta, i to trčkanje za njim poput kera i jadan kamerman obigrava s ove strane s one strane a čeka ga žena kući nervozna, a Tanja sipa li sipa, Marić joj dao podatke iz Udbe, pa onda udri Tanja udri do zore jebi kevu Živanu Saramndiću kolko je sarmi pojeo sa Oliverom Njegom kopaj Tanja Tapija pa ga ubij ponovo, ubij ako ti već ovi leševi nisu dovoljni, udri Tanja cepaj Tanja, Peternek Vesna Dedić Mojsilović Tanja!
- Gospodine Berček kada ste počeli da se interesujete za glumu?
- Gluma je... ne znam... otac donosio kačkavalj nedeljom... i tako...
- Dragan Nikolić mi je, pre nego što me je oterao u kurac, rekao da ste bili jako talenotvani...
- Gaga je... I Milena isto... Gluma je... znate onu pesmu Krompir mrkva paškanat... e to je...
- A onda dolazak na akademiju, potoji anegdota da ste došli mrtvi pijani... (vrhunac emisije)
- Ma to je sve bilo... Paja Vujisić... cvekla...
- Dok ste bili upravnik mnogi su pričali da ste ovakvi i onakvi da ste malo težak čovek...
- A to su sve... težak čovek, hm, vepar je težak....
- Je li ovaj kej vaše omiljeno mesto, jel se tu koncetrišete za uloge, jel iza onog žbuna kenjate? Jel imate uzorak za uspomenu i laboratoriju rtsa?
- Ovaj, kelj... poljoprivreda... glumci su posebna... fela... Gaga Nikolić je rotkvica...
- Negde sam pronašla da ste vi imali prvu fiću u Banatskom novom selu, je li to istina?
- Eeee vidi avion... Tanja odo po cigare el treba vama nešto, oće kamerman semenke?- Kamerman kuca slobodnom ruku poruku: dusho stizem samo bercheck da prducne malo tanji stisla se pickha misim berchek ne tanja da ne pomislish neshto
KAKO JE PAMETAN OVAJ BERČEK! ČUJEŠ KAKO JE MUDAR SKORO KO JEROTIĆ I BAVI SE POLJOPRIVREDOM SHVATIO JE DA JE GRAD KURAC!
Poslednji trzaj poraženog ''borca'', jadna kompenzacija nakon uvida u neminovnost poraza. Luzerski vid bunta, ali i kao takav opet simbol neke ''živosti''.
- Izbaci me peder iz kancelarije... al' mu zato zalupih vrata.
- Ma sjebo si ga načisto.
Jedna od neminovnosti koju će političari iz FBiH morati da prihvate
kako bi očuvali gram nade o "cjelovitoj BiH"."Srdačne" čestitke će se
podrazumijevati.
(Federalna televizija,14. januar 2015 godine,naciji se obraća Haris Silajdžić)
"Sijaset rahatluka na ovome dunjaluku.
Da šućurate Alahu na berićetu,
da vas dragi Alah čuva od šejtana,
nalet ga bilo u džehenemu.
Da svaki hastaluk i svi hećimi
budu daleko od vašeg vilajeta.
Da vas svi kijameti zaobiđu.
Hairli Srpska Nova Godina pravoslavni vjernici BiH."
Ženska torba, po uzoru na onu što nosi poštar.
-Tebra šta bi stobom, otišo si po cigare kod one gospodže u separeu pre metar dana?!
-Ma teraj je u kurac! Trebo mi upaljač, kad ona poče da vadi stvari iz poštarke... Izvadi i dildo sa akumulatorom, samo upaljača nigde nema!
=====================================================================
-Draga brzo, treba mi zavoj i gaza da podvežem ranu dok nije prekasno...
-Dragi na brini! Tu mi je negde po torbi!
-Nema veze, iskrvariću ko čovek... (HELOU DARKNES MAJ OLD FREND...)
Orijentir u našim posrnulim gradovima, pandan svetioniku na moru. Mana je svakako nedostatak izvora svetlosti na vrhu, što ga čini neupotrebljvim noću, osim ako nemate jako izoštreno čulo mirisa a da uz to obavlja i svoju primarnu ulogu.
- Izvinite, da vas pitam. Je l' znate gde se nalazi ''Radničko naselje''?
- To ti je dole kod Leminda.
- Znate ja nisam odavde...
- Ok, ok. Vidiš onaj dimnjak, cepaš pravo ka njemu, pa na raskrsnici ispred, skrećeš desno.
- Hvala druže!
--------------------------------------------
- E gde si Bole, ne vidim te?
- Evo me u uglu kod šanka.
- Nemoj da mi bežiš odatle, stižem.
posle 30-tak minuta
- Pa gde si do sad čoveče?
- Gužva jbg, da nisi ko fabrički dimnjak, ne bih te ni naš'o.
- To su ti prednosti visine brate.
- Visine i nekupanja, he,he.
- Jebi se majmune.
Trejdmark. Ono po čemu te prepoznaju svi ljudi na ulici, u selu, gradu ili čak državi. Jedinstvenost.
Nastalo od znate već čijih naočara.
- Brate, eno ga Miletov auto, odveze ga pauk!
- Šta ti je some, vidiš da nema čuknut zadnji branik, nije Miletov.
- Brate, taj mu je branik ko Davidsu naočare, svako ga pozna' kad ga vidi.
Način izražavanja koji se bazira na dvosmislenosti izrečenog. Po pravilu, sve izgovoreno se može protumačiti na više načina od kojih najmanje jedno tumačenje ima seksualnu konotaciju. Pritom, dvosmislenost je više u uhu slušaoca nego u rečima naratora.
- Sine, dobro operi krastavce, ko zna gde su sve bili.
- Kevo, brate...
Formula kojom opisujemo devojku laganog morala i još laganije moždane mase. Obično ima krupne teleće oči, gleda bezazleno, korak joj je malo raštimovan ali ne toliko da bi se rušila u hodu, lako se zasmeje i još lakše rasplače, ponekad ima krive štikle, gotovo uvek lokne, i apsolutno uvek razgažen gradski akcenat u govoru. Pije koka kolu. Oblači se po buticima ali ne beži ni od Kineza. Kad vozi, na semaforu gleda levo i desno, iako stoji.
- I, šta kažeš, Lana se odselila u Kanadu?
- Novi Zeland, sine, Novi Zeland. Upoznala nekog mornara, Vijetnamca, kad je bila na Lukasu, u junu. Vijetnamac u pristaništu popravljao propeler sa škune, valjda, kažu brod ostao usidren u Baru, tamo niko ne vari propelere, pa došao u Beograd. Vratio se sa propelerom i Lanom...
- Dobar ulov za kosookog.
- Šta je tu problem? Lana se, kao što znaš, uvek jebala na "Dođi da pričamo goli"...
- Kako li se to kaže na vijetnamskom, šta misliš?
- Pojma nemam, možda je Vijetnamac koristio one znake zastavicama, možda Morzeovu azbuku... Lana je poliglota kad je ta rečenica u pitanju. Uvek dođe na razgovor. Gola. I ne bira temu za razgovor...
Iskorišćeno do zadnjeg atoma, stara fora.
Toliko puta upotrebljeno da kod slušaoca izaziva gnušanje.
A: Brate onaj Messi ponovo lobov'o golmana...
B: Brate ta fora je prežvakana, i to nekoliko puta.
Simbol odrastanja jednog muškarca. Nekada, dok je zemlja bila glavni izvor zarade, prva uzorana brazda smatrana za trenutak kad dečak postaje muškarac, čak i više od prve svile koja mu se javila na licu, grudima i oko prepona. Danas pored već dobro poznatog značenja skidanja mraka, prva brazda predstavlja svaki događaj koji od mlade (često i infantilne) osobe stvara odraslog čoveka.
- O, Đole, pa gde si ti? Kako je?
- Pa ne žalim se, Mićo. Ovaj moj je počeo konačno nešto da radi. Bio je pogubljen, ali našao neki posao i krenuo da zarađuje. Kad se setim da nije mogao da ustane pre 12, da je blejao u jednu tačku, da nije znao gde tera, kad se setim da mi je bilo muka da ga gledam kako se razvlači po kući, sada svako jutro ustaje pre mene. Koliko puta sam hteo da mu namerno skinem točkiće onako u besu, pa mi posle sve bude žao, mislim se, ne valja ni ovo vreme, opšta je ludnica. Odjednom, on ih je sam skinuo i nastavio da vozi. Donosi pare i još mene pita da li mi treba neki dinar.
- Prika moj, to je sasvim normalno. Pre ili kasnije je morao da uzore svoju prvu brazdu, Kad jednom ralom prevrneš malo zemlje, posle je sve lakše.
- Još da počne redovno da ore i onu brazdu, pa da mi kuća skroz propeva.
Još ni Zornjača svoje lice pokazala nije, razbudio me otac, blagim ćuškanjem i nežnim gunđanjem. Ispod medveđe kože se iskobeljah, još topao od sna, a on je stajao preda mnom, obučen u kožuh, u debelim valjenkama, držao je topor u snažnim rukama. Prvi put u branje hrasta! Koledo je danas! Trebalo je dočekati Svarožića, mlado Sunce što se vraća! Skočio sam, džarnuo vatru, mali Domaći zapištaše i poleteše na sve strane. I ja navukoh kožuh, valjenke i ušanku, u tren oka zagazismo u celac.
Otac je dugo prtio, a ja za njim skakutao. Pomolih se Morani da nas pusti do dubrave – jer zaista, dizao se hladan jutarnji vetar i vejavica – i Lesniku, da nas unutra primi, zaštiti i oprosti uzimanje drveta. Obećah mu žrtvu, meda, voska, kolača, prineću pred njegovim kipom, jer on je zaštitnik našeg roda… I zaista, dok stigosmo u dubravu, vetar i vejavica prestaše, oblaci se prorediše, i ispred nas hrastić je stajao, obasjan jedinim zrakom Sunca koji se probijao odozgo pa sve do Matere Mokre Zemlje. To je bio znak. Otac reče: Pazi, sine! Jednim udarcem! Inače, neće na dobro izaći. Zamahnu teškim toporom, i hrastić se zatrese, pade postrance, a topor se odbi, i oca po nozi okrznu. Priđoh stabljici – visila je na još dva-tri vlakna. Pogledah oca: niz prosečenu nogavicu mu je curio tanak trag krvi. Otac se namršti i pritisnu rukom ranu.
Obuzeti strepnjom i moleći se Bogovima, krenusmo natrag u selo, noseći drvce. Iz daleka, primetismo da nešto nije u redu. Rezak miris dima štipao nam je nozdrve, a u daljini kao da se čulo pucketanje vatre, zapomaganje žena, njištanje konja. Malo bliže, mogli smo da ugledamo crvene vrele petlove kako skakuću po krišama naših izbi.
Selo je bilo napadnuto, kipovi oboreni i spaljeni. Tamo gde su stajali Veles, Perun, Jarilo, Vesna, igrao je vatreni koloplet. Jedino džinovski Triglav nije hteo da gori. Oboren konopcima, načet sekirama, tužno je gledao sa zemlje, znali smo da ga niko više neće podići. Lesnome možemo samo zahvaliti otac i ja što smo pre svih otišli u branje hrasta...
Majka je ležala ispred kolibe, pokušavala da ustane. Prišli smo joj puni nade, ali tevtonska strela virila joj je iz grudi. Pala je ocu na ruke, ja sam plakao, a ona je šaputala:
Ljudi na gvozdenim konjima... Sa krstovima na grudima i štitovima... Izvlačili su nas iz izbi... Straža je spavala... Pse su potrovali još noćas... Klali su nas kao stoku... Oborili Bogove, zapalili... Malo nas je pobeglo, nisu se trudili da ih gone... Pre nego što su napustili selo, njihov vođa, Černobog mu kosti glodao, propeo je konja i na slovenskom što smrdi na nemačku prokletinju izviknuo iz sveg glasa:
„Pagani slovenski! Srećan vam vaš Koledo! Do ovog datuma sledeće godine vi ćete saznati kako se slavi Božić! Poslaćemo vam misionare. Onima koji su preživeli. Ukoliko ponovo dignete svoje drvene bogove, milosti neće biti ni za koga. Čuli ste me. Hrist vas blagoslovio! Bar ove preživele, ostali gore u paklu... Do sledećeg puta...“
Majci je linula krvava pena na usta, otac je plakao kao dete u kolevci, stežući je u naručju. Ja sam okrenuo leđa selu, odbacio drvce, uzeo očev teški topor i krenuo kroz negaženi celac. Do hrišćanskog grada, da prinesem žrtvu za Koledo, braćo i sestre. Znam jedino da će me uskoro videti svi oni koje sam ikada izgubio, i majka će me čekati kad budem stigao, a biće tamo i naši Bogovi. Zagrlićemo se, Bogovi i ljudi, i slavićemo praznik mladog Sunca do kraja vremena.
Kutak svesti rezervisan za posetu prilikom stresnih, loših, nepovoljnih ili u bilo kom smislu neželjenih situacija.
Radi privremenog sklanjanja od stvarnosti i izbegavanja sranja koje ona nosi kao i svih štetnih posledica i trauma, određeni posežu za srećnim mestom, ostajući gluvi, slepi i neosetni na spoljne nadražaje.
- Na koji ćete sprat, momče?
- Šesti.
- U redu.
- Što ste zaustavili lift?
- Skini, sine, gaće i namesti se.
- Šta pričaš bre, čiča, skloni se da iza... e, polako, spusti taj nož, ne zajebavaj!
- Gaće. Momentalno.
- Dajte mi pola minuta. Samo da odem na srećno mesto.
- Ne žurim... Spreman?
- Može cvet.
-----------------------------------------------
- Konobar, dupli vinjak, ljubim te. Gale, daj mi 3 ksalola.
- Šta ti je?
- Sad mi javlja Marina da je ova našla novoga.
- Sve joj jebem. Srećno mesto?
- Nema sile, brale.
- Jedan, dva...evo ga, tri. 'Ajde živeli.
- Mnogaja ljeta.
Za trpezu seli smo
i počeli s ždranjem,
bar za Božić htedosmo
jesti s pokajanjem.
I jeli smo bili tako
u mislima sa saznanjem
da u Hrista mi verujemo
sad sa pokajanjem.
Iz flaša smo vino pili
al' nam savest beše čista.
Mi smo vrlo srećni bili
što ločemo u čast Hrista.
Nestajali u tišini (ne obavezno ovim redom):
supa, prase, torta, belo,
ćurka, sarma, jagnje celo...
Česnica, najposle. S medom.
Naposletku nesta' hrane
al' mi produžismo istom merom;
jer koliko mož' da stane
ako čovek jede s verom?
Smazasmo i sve tanjire,
escajg, svećnjak...sve sa stola.
Iz ždrela nam čaše vire,
sat, nakit i ključ od kola.
...
Nismo mogli posle kući
(nismo bili u tom stanju).
U mukama sad umirući...
al' u pokajanju.
Nije u pitanju vodenica, već najgora vrsta seoske fuksetine na kojoj se jebanju učila gotovo kompletna muška populacija njenog i 4-5 susednih sela. Izgled joj nije adut, ali je zato dobre duše pa daje svima. Malo prevrela, al' ne mari. Možda ima par polnih bolesti, ali zato nema predrasude. Ona je utočište za večite seoske neženje, ali i za one oženjene kojima supruge uskraćuju pristup jer su ih majke naučile da čim rode drugo dete ne daju više pičke ni za živu glavu. Zbog toga se najveći deo potočarinih aktivnosti obavlja u potocima i sličnim skrovitim mestima, pa otuda i izraz.
- Komšija, aj' se pomerimo gore u livadu, ladna voda, ću se prehladim, a i ubi me ovo kamenje.
- Kakva bre livada, gore mi žena i tašta kupe seno, ćuti i gledaj si pos'o!
