Nekoliko česmi, najčešće u visini kolena, poređanih jedna pored druge, sa zajedničkim izbetoniranim slivnikom.
Posle basketa na Adi
-E crk'o sam, 'ajmo na pojilo!
Zagoreli likovi koje je muka toliko stisla da moraju da upale DM sat televiziju i pošalju poruku koja na kraju ispadne duža nego neko rendom proseravanje Jovana Deretića o srBskoj istoriji dugoj 19.000 godina. Lakše pronađu predmet za onanisanje nego Branko Kockica maloljetnicu na ulici jerbo je njihova ciljna grupa sve od 6 do 96, ali ipak konkretno saopšte željene izglede đevojaka ili (nerijetko) momaka sa kojima bi opštili u dobru i zlu.
Samci koji srodne duše traže preko TV poruka su na skali iritantnosti daleko ispred Amidžića, Ivanovića, rendom babetina koje se pojavljuju na lokalnim televizijama nakon 23h i zadnji dinar isteruju iz džepa maloumnom narodu kako bi mu prorekle sudbinu, te glasa Lee Kiš. Sreća je što ovi samci rijetko izlaze u javnost, sreća je takođe što su uglavnom mirne ćudi pa ih nećete prepoznati među svijetom i kad izađu u javnost, nesreća je što njihova količina uopšte nije mala, u stvari sve ih je više i više; naravno zbog činjenice da su lokalne vonabifejms fufice podigle svoje kriterijume pa miris njihovih pičoka košta malo više nego ranije, a pošten svijet nema para u ovim zlim vremenima pa je izgleda DM sat televizija jedino što preostaje drkačima koji sate i sate dnevnog svjetla troše na balavljenje pored uključenih monitora.
Samac koji srodnu dušu traži preko TV poruka ne voli sebe, u stvari toliko mrzi sebe da mu to slanje poruka uopšte nije ispod časti, on suštinski ne voli ništa, ne osjeća strast prema mnogim stvarima osim prema vlažnim dojkama i nabubrelom vaginom, svemu oko sebe pristupa krajnje površno i boli ga kurac za sve, on živi jer se rodio a nema ništa drugo da radi.
Ako, ne daj Bože, pročita neku knjigu to je zato što mu je obavezna za lektiru i ne gine mu zacimentirani kec ako je nije proturio kroz prste, sa druge strane ako ne ide u školu, neće pročitati tu knjigu osim ako nije nešto poput "Pedeset nijansi siva" ili neka druga Bačićalimpićka kojoj će iskvasiti korice u neobuzdanoj težnji da svoju tečnost podijeli sa ostatkom svijeta koji je nije željan, ili misli da će tako nabaciti neki štos za muvanje iz tog nazovi "književnog djela".
Neki od ovih samaca su toliko uporni da broj svog telefona u poruci napišu i po petnaestak puta, možda zbog toga što ih konstantno ignorisanje od strane traženog pola više nervira nego kad vukajlijašu nestane struje u sred pisanja definicije pa mu sva govna odu uzalud ili zbog toga što je viđenje pičoke za njih odavno postalo pluskvamperfekat pa žude da sladunjavi miris osjete još jedan put.
O samcima kao likovima se u narodu ne zna puno, uglavnom su poznatiji brojevi njihovih telefona nego oni sami, ne ističu se previše, mogu to biti vozači autobusa, ulični svirači, inžinjeri, advokati, gimnazijalci, operski pjevači, ali će uvijek biti tu da vam pokvare i onaj jedan jedini put kad naiđete na jednu od ovih nesrećnih televizija koje njima služe kao kurvama oglasi.
POZZ ZA REZIJU IZ SRPSKE VIROVITICE !!!! MOZE LI ONA OD TOME ZDRAVKOVICA EJ BRANKA BRANKA BRANKA !? A OVOM SAMCU STO TRAZI ZGODNU PLAVUSU ZA OZBILJNIJU VEZU TRIPUTA JEBEM MAJKU NA SREDINI GRADSKOG TRGA, VELIKI POZDRAV I HVALA !!!
Afrodizijak snažniji od blanširanog testisa kavkaskog bivola, jebozovni suglasnik koji samo što nije postao ć, ali se nadomak cilja zaustavio i ostao da pohotno lebdi dražeći čula, poput iskonskog signala koji pračoveka poziva na pećinske orgije.
Ona je samo svoja Vlatka (24), tajnica iz Zagreba ili emancipirana Lea (31), ravnateljica obiteljske tvrtke iz Varaždina, obučena u strukirani bordo komplet koji prati zavodljive linije, odsečnih pokreta, odlučnog zvonkog alta i laserskog pogleda koji seče olovni zid. Ona zapoveda muškarcima, ona ih osuđuje i unižava, ona prosvjeduje i nanovo kritizira. Dapače.
Ali, kada izgovori to flafičasto "č", što mazi ko dečje ćebence prenoćilo u Lenor ultra-softu sa mirisom rtanjske petunije, trenutno se šalje signal alter-mozgu da je vreme da izdominiraš. Da zariješ svoje koplje u tu toplu slabu tačku što potanja pod dodirom poput površine friškog kroasana sa džemom od jagoda i pokažeš da je kod tebe sve tvrdo, pa i suglasnici.
Ne razmišljaš o istoriji, ti nisi ni partizan ni četnik, ti si jebač-ratnik, građanin sveta, poslat sa misijom da potčiniš i prokažeš, da ošišaš tu njenu latinicu i žigošeš joj pamćenje svojim prodorom po sredini terena. Jer, gde je tanko, tu se kida, a gde je meko, tu se bode.
-Jooj, brate, kako me pali kad kaže ono "Ovdje sam, dećko". Joj!
- Batice, si ti normalan, pa to je Barbi u crtanom!?
- Pa? Sinkroniziran je, ako me razumeš. Čuj kako ga tanji, mmm. 'Aj me ostavi malo samog, može?
Kao što je zvuk mješalice siguran znak da je proljeće nastupilo, tako je i kupovina vlažnih maramica siguran znak da će biti spavanja, u narodu poznatije i kao koitus.
-Evo kupio sam neke gluposti da imamo dok gledamo film, neki čipsevi, smoki, štapići, sok...
-Super. A što će ti ove vlažne maramice?
-Ma trebaju mi one za lice, za brisanje.
-Aha...Kasnije te večeri...
-E daj mi one maramice što si kupio, uspio si da prsneš do lica manijače hi hi hi...
-Izvoli, rekao sam ti ja da ih koristim za lice, kad vidi slučajnosti da i za tvoje treba. Hi hi hi.
Nećeš jebati. Ultimativni odjeb nežnijeg pola. Neće ni da čuje da izađe sa tobom, a kamoli da ima koitus. Jedini način da iz ove situacije izađeš kao pobednik jeste da kažeš da ti je ćale vlasnik naftnih polja u Arabiji, da ti je tukidid dugačak kao "Mala nevesta" i da ćeš joj njime podariti još duže orgazme.
Milovan: Znaš, baš si simpatična, mogli bi da izađemo na kafu nekad, hehe.
Maja: Ne pijem kafu.
Doći na svadbu, pojesti 9 sarmi i 2 ovala pečenja, popiti dve litre crnog, a kad pritisak ode na 200 ustati i odigrati kolo da se sve slegne.
Akutno oboljenje u Srbiji, završiš fakultet za jedno, radiš drugo a živiš od trećeg.
- Izvolite dokumentaciju za kredit.
- Hvala, samo mi ovo nije jasno; Zvanje: ?
- Čime se Vi bavite?
- Uzgajam stoku.
- Znači, seljak.
- Kakav crni seljak, master nuklearne fizike sa Prirodno-matematičkog fakulteta.
Beskonačna količina gluposti. Paradoks koji prkosi mnogim zakonima prirodnih i društvenih nauka i za čije shvatanje treba biti genije u rangu Ajnštajna ili Hokinga. Što je, opet, jedan paradoks.
- Konferencija za štampu radne grupe za da se donesu vozovi.
Marketing Maja: Mogu da radim kao marketing menadžer u okviru bilo koje kompanije. Svi znaju da sam apsolutno i sto posto stručna za marketing. Ne postoji nijedna tajna u marketingu koja mi je strana. A volim da učim od pametnih ljudi, a naročito ako je to za dobrobit Srbije.
Novinar: Majo, ako za Vas ne postoji nijedna tajna u marketingu, od koga mislite da nešto naučite?
Marketing Maja: Hm, vidite, nisam razmišljala o tome. U tom slučaju bih morala da učim od sebe. Eh, gde bi nama bio kraj da ja vodim ovu zemlju!
Novinar: Očigledno nigde. Onda biste bili neka vrsta intelektualnog perpetuum mobile-a.
Marketing Maja: Slažem se. Imam ja i drugih ideja. Da mogu, ja bih jednom jakom i velikom investicijom prosto da otkupim Kosovo od zlotvora. Evo, ako grešim, neka samu sebe ispravim.
Današnji humor na većini srpskih medija.
Za razliku od inkluzivnog školstva, gde je cilj da se deca sa smetnjama u razvoju ne osete zapostavljeno i odbačeno i zato uče zajedno sa ostalom decom, inkluzivni humor ima za svoj cilj da ono što bi trebalo da je smešno samo onima sa smetnjama u razvoju, u procesu opšte kretenizacije, nametne svima kao jedino dobro i prihvatljivo.
He, he, Bata Đošo, kako si samo smešan...
Ženo, pusti ručak, dođi da gledamo Kursadžije, saće Slovenac opet dispadne peder, a Bosanac glup!...
U Kuriru opet namontirali Đilasa iza rešetaka, a gola žena pored kaže "Meni slobodno stavite lisice!". He, he, kako su maštoviti...
Hahaha! Vodoinstalater Žika prdno i opet intelektualac Milan ispao glup! E, moj kolektore, džaba tebi sve one tvoje škole!
Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.
Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.
Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.
Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.
Blago našminkana, odmorna klinka se kao budi u krevetu. Na zidu je par postera, Džastin Biber naravno, tu je neki maneken koji je dig’o jednu ruku, stavio je onako iza glave na teme i flešuje nadrkano svojim obrijanim pazuhom. Tu je i Nole na zidu. Urla. Opet je jeb’o Nadala.
Na stolu je lap top, fejzbuk upaljen naravno. Počinje pesma „Mladiću moj“, ali neka malo izmenjena verzija. Ona ustaje, pogleda u ekran i vidi da ima poruku od Džastinbiberolikog klinca sa slikom na kojoj namiguje. „Leti, leti leti SMOKI“. Fora slogana je kao u tome što je leto, pa kao leti i to. Pravi začuđenu facu i u tom trenutku soba se malo zamrači. Dotrčava do prozora i vidi nešto ogromno kako leti. Hvata neki tač-skrin telefon i izleće napolje gde je onaj klinac sa fejza već čeka, znajući da će da izađe i kreću da trče za neidentifikovanim letećim objektom. Pored njih proleću dva mnogo kul klinca na skejtovima, duge kose, uredno sređene kod Mikija Panjkovića i rade neke forice koje u Americi rade već u predškolskom. Trče dalje, kada se pojavljuje mali crnja, al’ ne neki onaj normalni niger crnja, već neka kokos verzija, skoro beo, vilenjačkog izgleda, obučen šljampavo. Pozdravljaju se sa njim, onako crnački sa nekim kao pokretima glupim i tu dotrčava još jedna drugarica ista kao i ova s početka, al’ ima kosu druge boje. Kreću svi zajedno da trče.
Sada tu trči pedeset nekih takvih klinaca. Prate senku i gledaju gore. Neki klnci voze rolere, jedan je na trotinetu, a tu je i onaj emo-gej klinac, slika ih sa tabletom, proleće neki klinac na skuteru, ima šal koji se viori i vozi neku klinku istu k’o one dve samo ima majicu druge neke boje. Proleću pored babe i dede koji sede na klupi i rasteruju im golubove koje su ’ranili i onda ih oni gledaju nekim prvo blago prekornim pogledom, pa se ipak nasmeju. Na mlađima svet ostaje.
Odjednom leteći objekat staje. Kamera se lagano podiže i tu shvatamo da to leti ogromna kesa smokija. Čuje se karakteristični zvuk otvaranja kesice, smoki počinje da leti na sve strane. Niotkuda se pojavljuje neki DJ koji je izgleda na leđima vukao svu tu opremu, svi počinju da igraju uz neki dens-haus u pokušaju izmešan sa „Mladiću moj“ (nije pesma o Ratku Mladiću prim.aut.), glavni akteri đuskaju do jaja, posebno crnja. Čak i baba i deda kojima su rasterali golubove igraju u stilu šezdesetih. Čuje se hrskanje smokija.
Smoki, ne da ti d’odrasteš.
Najviši stepen bitnosti nečega. U novoskupštinskom jeziku elativ prideva važan.
SM: Mir (pauza koja naglašava dramatičnost trenutka), nema alternativu.
-------------------------------------------------------------------------------------
BT: Evropa (pauza koja naglašava dramatičnost trenutka), nema alternativu.
-------------------------------------------------------------------------------------
-Baba, de je usisivač, soba mi je gora od Đekijeve kućice?
-Ne valja to sinko, to ti je đavolja rabota, samo podiže prašinu, uzmi ti metlu blago babi.
-Kakva metla baba, ubila te žaga dabogda nije, đe usisivač, nemam čitav dan?!
-Čedo babino, metla (pauza koja naglašava dramatičnost trenutka), nema alternativu.
Seks sa ženom koja se mrda tokom aktivnosti.
- Opaaa, ženo što volim kad aktivno učestvuješ! Timski rad bre!
- Ćuti tu i drndaj! Pomeram se da vidim seriju!
Zajebancija upućena ortaku koji je toliko trapav u određenom sportu, da nema potrebe igrati odbranu na njemu.
- Oćeš ti da uzmeš Zokija, a ja Darka?
- Ja ću Zokija, mrzi me da trčim. On se čovek sam čuva, prošli put je sam sebe spotakao i razbio njušku o beton.
Domaća verzija prekookeanskog "Iz it bikoz ajm blek?" Izgovara se u trenutku kada smatraš da ćeš ispušiti, i da ti je jedini izlaz vađenje na kosovarsko poreklo.
- Žao mi je kolega, više sreće u sledećem roku.
- To zato što sam s Kosova?
- Jao, pa ne, ni slučajno. Možemo Vam priznati i ovaj odgovor, bio je samo polovično retardiran, a druga polovina je bila čak i netačna...
===============================================================
- Po poslednji put! Ne dam! Shvati već jednom!
- Je l' to zato...
- NE! Nije zato što si s Kosova nego zato što smaraš! A čak nisi ni s Kosova jebemu mater! I, ne, ne važi se što ti je prababina strina živela u Prizrenu.
Sugestija ortaka, kada slavljeniku za 18. rođendan poklone sredovečnu Ciganku, pazarenu ispod Plavog mosta.
Al' zato ne grebe dok puši.
Standardni inventar engleske druge lige - Čempionšipa. Fudbalski klub čije je zlatno pravilo - zlatna sredina. Druge lige.
Lišen ikakvih ambicija, ovaj klub je od 107 profesionalnih sezona, čak 76 proveo manje-više spokojno se izležavajući u drugoj ligi, ne pokazavši bilo kakvu želju ka napredovanjem među velikane. Nekoliko puta je doduše pao koji stepenik niže, ali se uvek, gotovo ekspresno, vraćao na stare staze drugoligaške kolotečine u kojima se osećao kao riba u vodi. Budimo iskreni, i nije on za tu snobovsku Premijerligu. Previše je to bezrazložnog stresa i cimanja. Jeste kinta veća, ali on nikada i nije jurio za parama. Da se ima za pljuge i pivo u pabu sa ortacima i njemu dosta. Skroman dečko.
Ipak, par puta je bio nadomak promocije u viši rang. Navio bi sat da ga probudi ujutru u 7, alarm bi zvonio (Delča - Ajde polako, ajde lagano), Barnsli bi digao glavu, pogledao kroz prozor, video tmurno vreme praćeno jakom kišom, zevnuo, odmahnuo rukom, okrenuo drugu stranu jastuka, pošto je prvobitna bila ulepljena pljuvačkom i - nastavio bezbrižno da spava.
Uostalom, biće dana za megdana...
Riding: De si tebrinjo, šta ima?
Barnsli: Ćao R. Ništa, evo završio sa poslom u magacinu, pa pičim kući na spavanje.
Riding: Još si tamo? Pa sto godina radiš dole. Oće skoro kakvo unapređenje?
Barnsli: Jok vala. Bio sam gore u kancelarijama, svi bulje u one kompjutere i drkaju mobilne. Niko ni sa kim ne priča. Jezivo. Jeste u magacinu malo vlažno i poladno, ali bar sam svoj čovek, nit' me iko dira, niti ko obraća pažnju na mene.
Riding: Pa da. E, žurim, ja sam ipak prihvatio unapređenje prošle nedelje, pa jurim neke podatke da odnesem šefu. Pozdrav B.
Barnsli: Pozdrav. E, čekaj. Imaš pljugu da mi pozajmiš, plata mi tek sutra leže?
