Klizi k'o po loju. Ide kao podmazano. Fraza kojom se u prvi plan ističe kako neka aktivnost naprosto leži određenom subjektu. Realno, kad se prava osoba uhvati zadatka sve izgleda tako lako i jednostavno da posmatrač stiče pogrešan utisak da je to neka laganica, da je sve med i mleko i da bi to mogla i moja baba zatvorenih očiju dok jednom rukom meša pekmez od šljiva. Jeeeeeste, al' kad bi se gađali tramvajima. Greška u koracima, zajeb, veliki danak neiskustvu. Hvatajući se u koštac sa istim problemom shvata se da nije sve kao što izgleda, da je potrebno dobro zavrnuti rukave i oznojiti muda da bi se postigao neki rezultat, a da samo prirodni talenat dovodi do toga da izvedba majstora izgleda onako šmekerski, ležerno, laganini, kao da je nešto najprostije na svetu.
-Brate, znaš šta? Razmišljao sam nešto, nema nama leba ovako. Da batalimo mi ovaj posao i da posadimo lepo vutru, imam jednu zabačenu njivu, dušu dala za poljoprivredu. Zasadimo tu za početak, obrnemo koju turu, razvijemo biznis i Bog da nas vidi. Jesi video šta je Zoki sve postigao? Za šest meseci uradio izolaciju na kući, kupio Bembaru, ženi ugradio silikone i taštu poslao tri meseca u Sijarinsku banju. Laka lova, sine, sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri!
-Mare, da te pitam ja nešto: Je l' si lud ili ti samo isparenja udarila u glavu? Pa ne bismo čestito ni počeli a propali bismo k'o muda kroz pocepane gaće. Nije to za nas, za to treba da imaš šlifa, da ne kažem jaja. Pa nije Zoki od juče, odavno on pliva u mutnom, ima veze, dilove, šeme... Ma njemu posao na crno ide od ruke, i tako od ruke do ruke ima svoje ljude, roba ide a kinta samo kaplje. Nego zajebi ti te fantazije i dodaj mi okastu trinaesku, izgleda da sam našao što šklombocna curi kod ispravljača.
U NBA ligi je ovo termin koji se koristi za prelazak igrača iz univerzitetskih klubova u one profesionalne.
U ''stvarnom životu'' ovo je prelazak sa koša gdje igra ekipa tvojih godina na onaj koš na kom objašnjava stara garda.
-Dobro si se sjetio da dođeš kući. Čitav dan si na igralištu, a popravni ti je za sedam dana.
-Pusti me kevo, draftovali su me danas.
-Aj' draftuj ti knjigu malo, da ne bi išao sa mlađim bratom u razred.
Povratak u život nakon dužeg vegetiranja unutar četiri zida ili nakon borbe sa gomilom problema. Dovođenje u red svih stvari koje nas čine koliko toliko normalnima i pogodnima za izlazak u spoljni svet. Šišanje, brijanje, nova odeća, novi stav u životu. Ponekad je čoveku potrebna sitnica kako bi osetio da je živ i da ponovo diše. Neki lagani zvuk, osmeh ili slučajan pogled voljene osobe. I onda shvati da mu je tako malo falilo da bi bio tako srećan i ispunjen radošću. Koliko god čovek bežao od svojih problema ne može da pobegne od sebe. Svoju najveću borbu vodi u sebi i samo ako tada pobedi pred njim je nova šansa.
-Čujem da su te žbirovi pokupili juče?
-Ništa ozbiljno, samo informativni razgovor.
-Raspituju se u vezi one pljačke?
-Da, otkud znaš? Kakve veze imaš sa tim?
-Velike veze, ali ne mogu da ti pričam kakve. Važno je da tebe više neće zvati u stanicu, opusti se.
-A ti si kao vidovit kad znaš da neće.
-Nisam vidovit, samo ti kažem. Komandir je moj dobar prijatelj i objasnio sam mu sve.
-Stvarno? Brate ne znam šta da ti kažem, hvala ti do neba. Vratio si me u život.
-Ništa hvala, nego dođeš mi 10 procenata kad uvaljaš tu robu.
-I to znaš?! Ali kako?
-Mnogo pitaš mali, gledaj svoja posla i čuvaj te lopovske prste. Lako se lome, a bila bi šteta da takav talenat propadne.
Prvo što pomisliš kad vidiš devojku kako baca u sudoperu šerpu i varjaču na kojoj još ima fila za tortu koju ti pravi.
Klasično useravanje u gaće, naročito u mraku. To je ona situacija kad ti nestane struja i odjednom te "nešto" pipne po vratu. Kada lutaš po šumi i dodirne te "nešto". Na kraju se ispostavi da je to bila tvoja kosa u prvom, ili neka travka u drugom slučaju, ali ko će ga znati u tom trenutku. Koliko god hrabar čovek bio taj neprijatni dodir će mu uvek dići kosu na glavi i naterati ga na čudnu reakciju, tipa manično udaranje po mestu gde ga je "nešto" dodirnulo.
Pogled u plafon. Još uvek je mrak. Ipak vidim luster. Možda je san, ali taj osećaj je tako stvaran. Da, prilično sam siguran da se ovo baš sada dešava. Pričali su mi stariji o ovome dok sam bio klinac. Nikada nisam želeo da verujem u tu priču, ali nisam uspeo da je odgnam iz svojih misli. Toliko puta sam je sanjao, ali sam se uvek budio čitav. Zbog te priče i držim ovaj nož kraj kreveta. Ljudi su mislili da sam lud. I ja sam mislio da sam lud, ali večeras sam se suočavam sa istinom. Ipak je stvarna! Dodiruje me po vratu! Jebote, ne mogu da se pomerim. Polako. Ostani pribran i uzmi nož. Tako. Nikakvi nagli pokreti. Visoko iznad nje. Sad! Kidaj! Seci! Osećam toplinu krvi i iskidano meso. Kako sam moćan. Napokon ću se rešiti svog jedinog straha. Mrtva si kurvo!
U tom trenutku ulazi čovek, pali svetlo, izbezumljeno gleda u sina koji mrcvari svoju utrnulu ruku kuhinjskim nožem i uz odsustvo razuma postavlja pitanje kao sa početka dobro poznate pesme Beogradskog Sindikata: "Sine, da ti skuvam kafu?"
Nije teško voditi ovce, potreban ti je samo jedan pas i motka kom ćeš kad tući kad te ne sluša. Lako je biti filozof među polupismenim krezubim narodom, pustiš bradu i ponavljaš dve rečenice k'o pokvarena ploča. Svi ima da te slušaju. Imaš prvi kompjuter u selu i odma' si haker. Ostali se čude kako ti u kuću ne bane CIA zbog provaljivanja u tajne dosijee. Platiš jednu turu malog Lava i "ekipa" te instant proglasi za kralja žurke. Lako je kontrolisati zaslepljenu i zatucanu masu, samo trebaš imati "ono". "Ono" što oni nemaju.
- Čuo sam da mali Sale razvaljuje u basketu sve žive na terenu kod osnovne. Kad je igrao s nama, nije mogao da prdne.
- Jesi ti video tamo ljude? Najvišeg zovu Mesi. Lako je biti car u dolini slepih patuljaka.
Ima potrebe da brojim, i prebrojaću, čim ti vidim leđa. Ali, moram da kažem ovo, da bih pokazao kako sam ja veliki čovek koji veruje ljudima (jer, verovati je ljudski), i kako znam da niko neće da me prevari i kako meni pare ne znače, već sama činjenica da smo odradili taj neki posao dobro.
Čim zađem za ugao, čim ti odem iz kuće ili ti iz moje, propustiću svaku novčanicu kroz ruke, osetiti joj nabore, proveriti debljinu i hrapavost. I tek ću tada biti siguran. Jer ti ne verujem ni trunke, čovece, pa zar ne znaš? Znaš, jer ti meni verujes isto toliko.
I ne mrzim nas zbog toga, zaslužili smo i jedan i drugi. Mrzim nas zbog licemerja, zbog sitničavosti. Zbog predstave... Rugamo se sami sebi, zajedno, svako sebi. Ne verujemo u reč, ne verujemo na reč, ali nećemo da pokažemo jedan drugome lice iza poderane maske iz koje nam već odavno strči lupeška nosina. Kad smo već svi isti, šta da se lažemo, koji moj?
"Fali sto dinara, majke mu ga nabijem."
Izraz za davanje mita. Nema nikakve veze sa proslavljenim košarkašem, već je nastao od reči kititi, što je opet u najvećoj meri povezano sa svadbama. Međutim, ovde nije reč o kićenju svatova, nego o prečicama za rešavanje komplikovanih birokratskih problema koji samo u Srbiji postoje.
Kićanovićem se možete poslužiti na različitim mestima i u različitim prilikama, a ne mora čak ni da podrazumeva novac. Za šalteruše vam posao završavaju kafa i čokolada, ali kako se penjete prema višim instancama, na primer u opštini, postajete razumljivi samo ako govorite jezik novca. Novčana Kićanović varijanta takođe čini čuda za komunikaciju sa organima reda u saobraćaju, što svaki iole iskusniji vozač zna.
- Djole, eno je lizalica.
- E samo mi je pandur sada falio. Gde popih onih pet piva, crk'o žedan da bog da.
- Ma opusti se, možda je samo rutinsko smaranje.
- Dobro veče, vašu vozačku i saobraćajnu.
- Evo izvolite.
- Jeste li pili?
- Ne.
- Izađite iz kola.
Posle nekoliko minuta- Šta bi Đole? Kol'ko si naduvao?
- Nulu matori.
- Kako bre nulu, nema ni pola sata da si sabio ona piva.
- Kićanović je rekao da nisam, a znaš da sa njim nema rasprave.
- Koliko mu to dođe?
- Ma soma dindži.
Mnogo si se nasr'o, ne možemo više da dišemo od tvog tako urbanog intelektualnog serendanja. Promeni ploču, odlepršaj, pusti vodu, stavi pampur i ostavi nas da nastavimo da dangubimo ispred bivšeg ''PKB-a'', bez mp4.
-Eto u kakvoj zemlji se traći moj talenat. Niko ne ceni moj rad, kao dizajnera enterijera samo me unajmljuju neukusni gastarbajteri.
-Ma, ajde, molim te, ti ne bi znao šta je rad ni da te pogodi u glavu. Imaš mekše ruke od mene, a ja bi trebalo da sam nežnija polovina ovde. Da si autobot, ni običnog androida ne bi mogao da odvedeš na piknik. Promeni pelenu, čoveče, napunio si je svojim serendanjem, ređaj im te gipsane boksere i daj mi malo tog pantenola, izem ti kiselinu i ko je izmisli za titracije bez zaštitnih rukavica.
Stadijum spuštanja ispod nivoa vode. Prostakluk prostakluka. Retka pojava koja ostaje kao ožiljak ucrtan u sećanju.
- Šaki, čujem da si sinoć puko u kafani i izdro se na masu i konobara?
- Ćuti brate, ko te pita za zdravlje? To što sam ja sinoć uradio, to Bukovski nikad nije radio...ali, nikada.
Rečenica koja je svakako obeležila avanturu zvanu ''vožnja autobusom'', makar u Beogradu (pretpostavljam da je situacija slična u svakom većem gradu u Srbiji). Ne, ne misli se ovde na situaciju kada se zadnja vrata ne otvore već upravo suprotno, kada se ne zatvore, a majstor srećan što iza sebe ostavlja još jednu od brojnih stanica daje po gasu žureći da uhvati zeleni talas, inače retku pojavu u Beogradu.
Korišćenje ove rečenice naročito je bilo izraženo tokom 90-ih, kada je malo buseva bilo na ulicama, pa je proporcionalno tome i gužva u njima bila ogromna. Ako ste bili jedan od malobrojnih srećnika koji je uspeo da uhvati busiju (da sedne) jer ste ušli na početnoj stanici, nije vas mnogo tangiralo što zadnja vrata ostaju da zjape otvorena čak i po polasku iz stanice, uz relanu mogućnost da neko u stilu akcionih junaka iz američkih filmova ispadne napolje. Istini za volju, povetarac je umeo da bude prilično jak, ali je to predstavljalo problem samo u zimskim mesecima. Leti ste dobijali klima uređaj u svom najprimitivnijem obliku.
Preokret bi se dogodio kada bus uđe u stanicu i upravo se zadnja vrata zatvore, dok se sva druga otvore. Tada nije bilo moguće izaći, a sve je pratio standardni repertoar psovki našeg bogatog jezika.
S druge strane, umela je ova rečenica da proizvede i komične situacije (primer je po istinitom dogaćaju).
Na stanici
- Au brate, evo ga konačno bus. Sad još samo treba nekako da uđemo u ovu 45-icu.
- Bane samo opušteno, snaćićemo se.
- Miki nije frka, nego sam mrtav od treninga. Sad mi još samo fali grčko-rimski stil sa penzionerima u busu, a čeka me i popodnevna smena u školi. Morala je i ona guska da nam zabiberi baš danas kontrolni.
- Samo ćuti i rokaj na zadnja.U busu
- Vidiš da smo uspeli.
- Ma jesmo bre, jedino što me neko guzi u ovoj gužvi.
- Jebo te Bane, vidi ženu sa detetom u rukama što visi na vratima. Daj da se maknemo malo, da se skloni.
- Nemam gde čoveče, svi su zakucali k'o u sred minskog polja. Niko se ne pomera.
- Bane, ovaj kreten od vozača nije zatvorio vrata. Ispašće žena sunce ti jebem. Jedva se drži slobodnom rukom. Daj da viknemo majstoru.
- Čekaj, ja ću. Majstore (trenutak pauze dok žena upućuje pogled pun zahvalnosti mom ortaku koji je toliko pažljiv), daj zadnja. Ubi nas bre promaja.
:Trenutak neverice. Ubijaju me blam i sramota, a najradije bih se upiš'o od smeha koliko mi je nenormalan ortak:
Besprekorna ambalaža koja savršeno čuva ukus piva.
Spakovano u staklenu flašu od 0.5 litra, prepoznatljivog i jednostavnog dizajna, predstavlja autentični Balkanski proizvod. Od ogromne milošte još nazivana i „staklić“. Svojevremeno je bilo moranje vratiti ambalažu, što samo po sebi potvrđuje njenu realnu vrednost i kvalitet. Pivo koje se u frižideru najlepše znoji, kažu stariji. Takođe kažu da je ambalaža tako osmišljena i proizvedena da možeš mokraću popiti iz toga, a tek da trepneš poneki put. Etiketa predstavlja statusni simbol ove ambalaže, a što se lakše skida sa nje, to je bolje, jer što je pivo hladnije, to je više oznojeno, a što se više oznoji, to se lakše skine etiketa. Prosta matematika.
Pravi tru sladoukusci imaju priliku i privilegiju da iskuse realnu multifunkcionalnost i bonus dodatke kupovine cele gajbe ovih čarobnih flašica, jer ista kasnije, pošto je celu u slast popiješ, služeći se svojom SFRJ izdržljivošću koristi kao gajba za drva, stepenik za predmete koji su visoko, ili pak kao plastični tabure za podmetanje ispod dupeta dok piješ još jedan staklić Zaječarskog, u pauzi između malterisanja česme u dvorištu i košenja trave.
Staklići nestaju, zamenjeni pivima životinjskog porekla, takmičara komercijalnih trka i obrnuto proporcionalnih kvaliteta. Jedino ti preostaje da pitaš ćaleta i dedu o korenima staklića koji sežu još od starog dobrog BiP-a pred zadrugom. Drugo što ti preostaje je da u kafani, inače retkom mestu gde se ova ambalaža i danas nalazi, naručiš „STAKLIĆ PA MAKAR BILO KOJI“, što potvrđuje činjenicu da je ova ambalaža genijalna. Ili pak, nađi privatnu prodavnicu koju drži vlasnik 60+, pakuj se i seli u taj komšiluk.
Obavljati posao sa neviđenom lakoćom, bez preteranog uzbuđivanja i cimanja. Odstraniti sve suvišne pokrete, ponašati se krajnje profesionalno, ali u isto vreme i ležerno. Takođe ovim načinom rada ili vršenja svojih dužnosti, stavljate ljudima do znanja da ste majstor svog zanata.
-Jebo majku ovaj Bekele, pa beži im preko sto metara.
-Pusti ga u kurac, dok su ovi trčali kao klinci za medalje, on je za život. Ne mogu ga pobediti, pa da ga Torkinsen kopljem gađa. Vidiš da trči na leru, šta će tek biti ako odluči da premota!
Neizostavni deo enterijera jedne prosečne porodice, na čelu sa domaćinskom gromadom. Period života sredovečnog gospodina pre prelaska na orijentaciju pomoću Dnevnika. Idealno vreme za izbacivanje negativne energije i nagomilanog stresa. Zamena za opuštajuću masažu Kineskinje ilegalke.
Okidač „Dobro veče“ označava početak dvadesetak minuta epsko-lirske ljubavne drame u kojoj okrugla izraslina iz fotelje pokušava proći kroz četvrtasti ekran.
- Dobro veče!
- Ajde više!
- Prva igra je slagalica. I vaša slova su č, k, i, p, a...
- Ha! Pička! Reč od 5 slova! Jebem!
- A sada, moj broj.
- Ma kako ne vidiš?! Alo! Ima li koga na poziciji plavog takmičara?!
- Vaš broj je minus 435, to nažalost nije dobro.
- Njegov je broj Laze Lazarević! Ako ga nema, ja ću mu ga dobre duše dati!
- Sledeća igra je skočko!
- Ne samo četiri iste, nemoj. Jeo sam masno za ručak...
- Četiri srca.
- Četiri srca?! Četiri?! Ja bato moj, posle tebe ostadoh i bez ovog polovnog!
- Četiri pika.
- Prekini! Prekini!
- Četiri...
- Devedeset i četiri! To će ti trebati kad izađem sa urgentnog! Ženo, lorazepam!
- Omiljena igra naših takmičara, ko zna zna! Prvo pitanje...
- Ajde bre, ide latinski ili grčki, violinista, slikar, Pedro Almodovar, fudbal. Promeni Milka!
- Za koji fudbalski klub igra Aleksis Sančez?
- Javi se! Stisni taster! Ajde! Upri u njega! Ne znaš?! Bože me oprosti. Važno da znaš nekog tamo Rusa što je napisao Tihog i dona. Odakle je onda Prle došao...?
- Poslednja igra za večeras, asocijacije. Birajte polje.
- A jedan. Dalje.
- B tri.
- Ma imate li vi imalo mozga?! A dva bre! Tako. Životinja i lešnik, hm.
- Da nije možda majmun?
- Veverica je, pička ti materina! A majmun si ti! Đe si vido da majmun reklamira cipiripi?!
- Alkohol, Rusija, krompr, hoćete li da probate konačno?
- Tekila?
- Ženo! Zovi Peru Grobara. Nek počne da kopa...
U suštini, uteha onih koji su zajebani. Jebi ga, kol'ko treba da budeš blesav i poveruješ da će neka viša sila da kazni one koji su ti se iskenjali u usta. To tako ne funkcioniše. I nema to čak ni veze sa tim ko u šta veruje ili ne.
Kosmička pravda ne postoji. Možete vi da budete dobri, smerni, pošteni i tako svašta nešto, ali će vas neko svejedno zajebati. Najverovatnije ne zato što mu je takav ćef, već iz jednostavnog razloga što tako svet funkcioniše. Postaviće vam nogu u trci zvanoj život i vi ćete se, koliko ste dugi, opružiti u prašinu propuštenih prilika jer je nekome tako odgovaralo. I tu vam Bog baš i ne pomaže mnogo, ma koliko se pozivali na njega i njegove moći. Bliže je istini da je u trenutku vašeg zajeba on trepnuo, pa nije primetio.
A vama ostaje samo da kao mantru ponavljate i tešite se rečenicom ''Bog sve vidi'', mada vam je jasno da to više zvuči kao vapaj očajnika potpuno upucanog u pojam, nego što predstavlja čoveka rešenog da se hrabro suoči sa sranjima i ne dozvoli da ga ponovo neki smrad prevesla.
- Čekaj brate, 'ladno te je šutnula na moru. A ti se toliko cimao oko nje, pa si i pare pozajmio da odete zajedno na more, da uživate. Druže, jebala ti je kevu.
- Neka matori, Bog sve vidi. Vratiće se to njoj.
----------------------------------------------------------------------------------------------------- I kako si uspeo da dobiješ otkaz? Zar nisi rekao da su vam dali mesec dana i da posle toga sledi evaluacija ko koliko vredi? Mislim, uvek si pričao da te cene na poslu.
- Pa i jesu me cenili. I tačno je da je određen period od mesec dana da se pokažemo šta ko koliko zna. Međutim, ispostavilo se da moj rad i obrazovanje ne jebu ni dva posto, jer kolega ima neku stranačku vezu.
- Brate mora da si prs'o kada su ti rekli za otkaz?
- Ma opušteno matori. Bog sve vidi.
Zadaju ga osobe kojima je to krajnji domet. Maksimum. Najviše boli, a ne bi trebalo.
Da bi se u životu sačuvalo mentalno zdravlje, nužno je shvatiti da ljudi koji zadaju niske udarce, jednostavno, ne mogu da dohvate dalje od toga.
Veliki ljudi se ne saginju, da se ne bi sa malim ljudima tukli na istom nivou.
Sinonim za siledžiju i kontraša u svetu zemalja. On oko sebe uvek ima grupicu šlihtara koji će ga podržati u udaranju kontre i na kraju će svi stati na njegovu stranu. Kad Amerika nadje žrtvu i lupi mu kontru ceo se svet okrene protiv nje tako da žrtva postaje kontraš. Mada i kad je sam ako je u prilici podjebavaće dosta slabije od sebe.
Amerikanac ne voli ono što voli skoro ceo svet. Fudbal, njemačka auta, zdravu hranu, metrički sistem, frekvenciju od 50 Hz, višepartijski sistem i još mnogo toga. Ali, kao i svaki siledžija imaće podšku pojedinaca i šta god on uradio oni će to aminovati i aferimovati.
Belgija: Znači dogovorili smo se. Sutra roštilj.
Holandija: Može brat moj, ima da se odvalim od džidže.
Brazil, Španija, Portugal: Taman možemo i fudbalice da opičimo.
Rusija: Ne znam za vas al ja ću da ubijem od alkohola, nisam odavno.
Amerika (u sebi): Šta kenja ova Belgija, ona će kao nešto da organizuje.
Amerika: Ma jebo roštilj, ajmo u grad.
Engleska i Australija (istovremeno): I mi smo više za grada.
Italija: I ja sam za grada, taman da vidim kako mi čuči nova šulja uz padjoti.
Švajcarska: Ja sam neutralan, dje god oćete.
Grčka: Ja ne mogu nidje, nemam keša.
Njemačka: Aj daću ti ja, ako ideš u grad.
Grčka: To brate, idem. Vraćam čim pre.
Rusija: Mene bole kita, mogu i u gradu da se ubijem.
Belgija: Pa šta sad serete ? Znači ništa od roštilja.
Ekipa: Ma joooook.. Mrzi me.. Komarci..Bolje u grad..
Belgija: E jebem vam mame.
Amerika: Belgija decxhko, što si kontraš ?
-----------------------------------------
- Ajmo deco crta.
- Daj Žare pusti nas da završimo.
- Reko sam crta, oću da šutam, sad će i ovi moji da dodju.
- Pa sečekaj da završimo, teraš nas šestoricu sa našeg terena.
- Može mi se.
- Koji si amerikanac, agresor.. Pičko ljigava (penju se na bicikla)
- Alo gde ćete, dodjite da mi dobacujete loptu ha ha ha..
- Odosmo da ti jebemo mamu, sva šestorica (beže na bicikima)..
Old skul sleng za dobro očuvanu i jebozovnu ženu srednjih godina. I pored toga što bira masan burek a ne musli, umesto aerobika tegli karirane cegere na pijac da ishrani decu i muža alkosa, a plažu je još od raspada Juge zamenila suncem u bašti, ona kao sfinga drčno prkosi vremenu i muškarcima, koji su uvek nešto hteli od nje, a malo šta hteli da pruže.
Iskustvo je na njenoj strani, još dobro očuvana da se može štancati k'o singerica, a dovoljno pitoma da se može ukrotiti. Surov život je odavno umirio u njoj plahovitu narav klinke koja pičku licitira visoko, pod marketinškom trikom čekanja na princa. Optimalna u svakom smislu. Biti sa njom nije triumf, daje ti se jer tako ona hoće. Crna udovica uvek pojede mužjaka - nije to pravilo, nego usud.
Drvena motka kojom menjaš kanale na tvu iz fotelje, kreveta ili sa troseda onda kada izgubiš ili zaboraviš da uzmeš daljinski sa stola. Takođe može da posluži i za vaspitanje nevaspitanih osoba.
- Šta ti je to na glavi? Odakle ti tolika čvoruga?
- Ma ništa, udario me ćale daljinskim.
