Nešto što naši matori rade jer veruju da tako stan štite od provalnika, a mi radimo zato što smo naučili od njih.
- Jesmo sve poneli?
- Valjda.
- Hekler?
- Da.
- Pajser?
- Da.
- Kalauz?
- Da.
- Kašikare? Noževe? Bokser?
- Da, da, da.
- Ok, idemo... JEBOTE, ZAKLJUČANO JE. Šta ćemo sad?
- A jebi ga, brate, ajmo kući.
Jeftin epitaf ocu!
Ovo takođe može biti shvaćeno kao porodična nesreća prouzrokvana lošim ponašanjem i delima sina koji tek treba da se dokaže kao čovek!
Otac: Jel se sad dolazi kući? Di su novci iz zapećka?
Sin: Bio sam kod Mite na kartanju, a novaca nema sve sam spičko!
Otac: Svu ušteđevinu si prokocko?
Sin: I konje, golubarnik, štale, jarce sve ...
Otac: E sad si mi ga meto za života!
Čovek koji može napraviti,reći,uraditi bilo kakvu glupost,a može reći da je to umetnost,i onda ga ljudi smatraju genijem,umesto ludakom.
Marko:"Brate,vidi šta je uradio onaj lik,pokenjao se u čašu i izložio je u svoj atelje,zar to nije glupo i maloumno?!"
Žare:"Ne brate,to je umetnost! Samo genijalan umetnik može tako graciozno da se pokenja i da tako pozicionira govno u taj predivan stakleni sud."
Lik, kome su enterijeri diskoteka potpuno nepoznati, ali zato vreba u sitne sate ispred ulaza i sve žensko sa više od 0,7 promila u krvi je njegova potecijalna žrtva. Obično poseduje auto koji je nedaleko parkiran. Dok samouverni, pijani šmeker, koji je celu noć egzotičnim plesovima i kupovanjem pića, dobro, u svakom pogledu, ovlažio ženku, ode na pražnjenje bešike devica je već na pola puta do gajbe iskusnog afterpartijaša.
To je onaj pogled kada na nekom od tvojih rođendana sa jednocifrenim brojem svećica neko drugo dete pokuša da ugasi iste.
Onaj miris koji vam se širi iz gaća jer se niste kupali nedelju dana.
Osnovni afrodizijak u osvitu čovečanstva.
- Pričaj mi Stano, sve mi kaži...
- I tako, kao pristanem ja posle klabinga da odem kod njega, a on sve fino, čil-aut muzika, vince, čak je i mirišljave sveće upalio.
- Jaoj... Duša... Baš je romantičan. Blago tebi...
- Aham... Ali to nije ništa... Počeli smo da se milujemo, zatim i da se skidamo, a kada sam ja počela da mu skidam gaće...
- Hihihihi, nije valjda?
- Hihihi, ma nije to što misliš, hihihi
- Hihihihi...
- Hihihi, ma nije to, nego se osetila jarčevina
- Hihihi, ozbiljno? Hihihihi
- Aham.
- I jesi li mu, hihihi?
- Nego šta sam, kako to da propustim, hihihihi
- Hihihihi
Hit pjesma mog djetinjstva. Ko je znao, bio glavni baja ispred zgrade.
fristajla, raka maka fon, ez a raka raka raka maka fon
fristajla, sata da dor, strit for da tapa ma don...raka raka raka raka
Dete u disfunkcionalnoj bračnoj zajednici.
Majka: Reci ocu da ti da pare da ideš u prodavnicu.
Dete: Tata, rekla mi mama da mi daš pare za prodavnicu.
Otac: Pitaj majku koliko para treba.
Dete: Mama, pitao te tata koliko para treba.
Majka: Sto dinara.
Dete: Tata, rekla mama da mi daš dvesta dinara.
Položaj u kome srednji prst izigrava apscisu, kažiprst ordinatu, palac pridržava bradu, obrve izvode blagi naršt a zamagljenim pogledom se fiksira neka tačka u daljini. Intelektualni dodatak koji svakoj faci dodaje notu produhovljenosti i zagonetnosti.
Autobus sa košarkašima iz Varvarina jezdi kroz Panonsku niziju ka Subotici na utakmicu kupa Srbije.
- Vidi Slavka što se zamislio i blene kroz prozor. Ha, isti je k'o Tesla na sto dindži, ko zna šta smišlja sad. Alo, Slavkane, si smislio neku novu vrstu struje? Jednosmerna i naizmenična smorile boga-oca, a?
- Ma, ćuti, bre, sere mi se već pola sata, ovde sve ravno, nigde drveta nema da iskočim i iskenjam se k'o čovek, pa razmišljam o nekim levim stvarima ne bi li napad prestao. I u pičku materinu, taman me malo prošlo, i sad me ti podseti opet. Gle, eno žbuna u onoj livadi! Majstore, koči.
Ono što deca postaju, kada gosti odu.
Ne diraj tu princes krofnu!!! MOJE!
Šta! Samo ovoliko soka ostalo!? U majke im ga željne.
One kiflice što su mirisale da ti suze pođu od miline...otišle.
Eee! majko de će ti duša!?
Vidi, vidi ovaj ostavio pola parčeta torte!
MOJEEEee!!!
Tip ljudi sa kojima obično dogovorite troiposatno čavrljanje pred svirku, nadajući se da će iscrpiti teme i umoriti jezik, pa ćete na koncertu moći, začudo, malo i da slušate muziku.
Nažalost, ovaj utopijski recept ne pomaže. Zato pokušajte da ovakve ljude u ovim prlikama isključite iz svog društva, da ne biste došli u priliku da morate da ih isključite za sva vremena.
Vudstok, 15. avgust 1969.
Nastupa Ravi Shankar. Uvodna stvar: Raga Puriya-Dhanashri/Gat In Sawarital. Publika pokušava da ostvari kontakt sa univerzumom, a Dženi sa svojom drugaricom Džilijan:
Dženi: „Jao, pa kako sam zaboravila da ti kažem, u četvrtak me je startovao onaj Tomi, znaš što je bio u Indiji pola godine, rekao mi je da imam predivnu auru... Ne, u stvari, to je bilo u petak, da, i kao moja aura je tako topla... Ne, ne, ipak je bio četvrtak, pošto sam u petak zaglavila sa Džonijem...“
Džilijan (u sebi): „Mir, ljubav, jedinstvo; mir, ljubav, jedinstvo...“
_________________________
Vudstok, 16. avgust 1969.
Na sceni su The Who. Sviraju Tommy's Holiday Camp. Dženi se, naravno, na sam pomen Tomijevog imena, nadovezuje.
Dženi: „Ej, a zamisli ti da je on bio pola godine tamo! Ja ne bih mogla, mislim podržavam taj stav i sve to, ali zašto da se putuje tako daleko, kad evo i kod nas ima puno toga zanimljivog, pa vidi sve ove ljude! Nisam mogla baš tako da mu kažem, pa sam nešto izokola, mislim ipak je sladak onako preplanuo i izgladnio...“
Džilijan (u sebi): „Mir, ljubav, jedinstvo; mir, ljubav, jedinstvo; mir, mir, mir, mir, mir, mir...“
_________________________
Vudstok, 17. avgust 1969.
Dženi i Džilijan slušaju Džo Kokera i With A Little Help From My Friends. Džilijan odavno ne misli da joj je Dženi drugarica; naprotiv, onako istripovana počinje da razvija teoriju da ju je poslao sam nečastivi, da bi je ovom verbalnom torturom kaznio zbog eksperimentisanja sa halucinogenima. Trudi se da ostane pozitivna, a Dženi se trudi da nadglasa muziku:
Dženi: „Ti u stvari misliš da je bolje da ja ostanem sa Džonijem, je 'l tako? A što nećeš da mi kažeš da se ti, u stvari, ložiš na Tomija? Jesam pogodila, a? Pa ne smeta meni, samo mislim da on nije baš za tebe, on je onako, miroljubiva i, kako se to kaže, kontemplativna osoba, a ti si više napeta i nervozna, da samo znaš kako me sad ludački gledaš... I šta ti je s rukom, što je grčiš iza leđa, jesi dobro? Rekla sam ti da ne uzimaš ništa od onog čudaka...“
Džilijan (u sebi): „Mir, mir, mir; svi ljudi zaslužuju da žive; mir, mir, mir; obuzdaj te užasne misli i nasilničke porive, nije ona kriva što si ti nesposobna da se isključiš; mir, mir, mir; ama udavićeš je golim rukama ako samo još jednom zucne!“
_________________________
Vudstok, 18. avgust 1969.
Džimi Hendriks izlazi na scenu. Potreseno objavljuje da je, nažalost, ovu predivnu manifestaciju mira, ljubavi i jedinstva narušila nesrećna smrt mlade Dženi N. Publika negoduje protiv disbalansa sa srećom koja naokolo vlada. Koncert ipak počinje.
Džilijan (u sebi): „Mir, mir, mir, niko nije kriv; ava, ava, ava, Dženi sada spava...“
Teorija primjenljiva na sve u univerzumu, osim na Golf dvojku. Kupiš je za 300 evra, i za 24 godine prodaš za iste te pare.
