Za sve me je Bog dao. Za sve sam spreman i osposobljen. Nema te stvari koju ne mogu ili ne umijem. Samo reci.
- Umiješ li skuvati ovaj krompir?
- A čuš umijem li, u svako ti kolo umijem zaigrati.
Ako druge ljude zmije u džepu ujedaju, njegova otkida ruku do ramena.
Analizom ponašanja gostiju u kafani moguće je izdvojiti nekoliko tipova ličnosti:
1) Oni koji imaju i ne libe se da potroše
2) Oni koji imaju rijetko, ali kad imaju - ima cijela kafana
3) Oni koji imaju malo, ali okrenu povremeno bar jednu turu i
4) Oni koji nemaju, ali se zato šlepaju uz neke od prethodnih tipova.
Ćiril Stipsa je kombinacija prvog i poslednjeg. Ovaj mutant obučen je po poslednjoj modi, vozi makinu, ima gedžete sa poslednjeg sajma u Barseloni, ukratko - bogat kao Krez.
Ali, darežljiv kao Dino Merlin.
Predanje kaže da je jedan takav tihim glasom konobaru naručio litar-litar. Istog trenutka u kafani je zavladala grobna tišina, šanker se onesvjestio, ciganinu sa violinom je iz čista mira ispao zlatan zub, a odžačar je žurnim korakom krenuo da uplati životno osiguranje.
Onda su shvatili da se Ćiril šalio.
Pije kao smuk, ali tuđe piće, veseli se uz muziku, ali nema svoju pjesmu, ovo stvorenje ime duguje liku iz kanadske crtane serije "Rakuni".
Pristaje mu, zar ne?
- Ooo, Ćirile, kućo, otkud tebe? 'Ajde, sjedi s nama.
- E'o, malo navratio. Vidi š'o sam uzeo Paćotija! Jutros stigla dostava iz Italije. Nego, šta to pijete?
- Neko šlj vino. Nema se, davno bio prvi...
- Konobar!
- Izvol'te, gos'n Ćirile! Šta da donesem?
- Donesi jednu hladnu, čistu čašu.
Etalon za bol. I to onu podlu, u odsudnom momentu, kad se kroji sudbina. Maler, baksuz, zajeb. Ma nazovi kako 'oćeš. Štipa srce k'o dete mekiku.
Neki slegnu ramenima, izuste loša sreća i nastave da giljaju dalje. Drugi, po prirodi kolerici, proklinju Fortunu i očajnički pljuju u nebo, gnevno izazivajući Bradonjino strpljenje.
Opšte je poznato - ko pogodi prečku u finalu, direktno povećava nivo userstva druge ekipe za frapantnih 428%. Iliti, narocki rečeno - gubi meč 100%.
- Sve je teklo glat, do trenutka kad su mi postavili blic pitanje: gde vi vidite sebe za pet godina? Pokušavao sam da se vidim nekako, ma kako bilo, al' jedino što mi padalo na pamet bilo je prokletstvo mog pokojnog dede: ''Setićeš se mene ti za par godina kad me ne bude bilo, bando pokvarena!'' Strefile me njegove reči, ma bole k'o prečka u finalu! Suza suzu stiže, po jedna za svaku nepopijenu rakiju sa njim... Što se razgovora tiče, zablokir'o sam k'o jugić zimi. Doviđenja, pozvaćemo vas.
Temljno olizana površina do granice presijavanja, po uzoru na onu koju ker obradi kad mu gazda baci ostatke svoje hrane (konzerve paštete, mesnog narezka, sardine...)
-Kako je onaj šamšula dospeo u gracku skupštinu mene nije jasno?
-Ma liže dupe gradonačelniku...
-Ene?
-Familije mi, ko ker konzervu..
""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""""
-I?
-Sinoć sam ga konačno naterala da se spusti...
-I?!
-Malo se nećkao, a onda... ko ker konzervu!
-A?
-Vriskala sam ko da ženim brata! Hihihi.
-Hihihi.Definicija pisana za takmičenje:KOMPAREJŠN KOMPETIŠN
Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama "Sport" , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).
A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,...pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.
I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.
- Vidi, vidi, šta to on ima. Je li buržuju, otkud tebi softaš?
- Hehe, pozajmio mi komša Sale, nešto sam mu pomogao oko domaćeg.
- Pazi šta radiš, nemoj da zapinješ da ne zakačiš ivicu stola, hoće guma da pukne, a onda si najebao. Znaš da Sale ima prave bokserske rukavice.
Najjača tripčina od televizije. Ako imaš supstance, još bolje, ako nema, nema veze.
Sve vreme ide neka lagana repetitivna muzikica, hipno-glas koji pevuši tri reči, obrću se neke lopte, žirafa ti kaže "zdrawo prijatelju", niz neku česmu kaplje šareni želatin od kojeg se polako pravi lokomotiva, šareni međedi ti mašu, a to su u stvari saobraćajni milicioneri, koji regulišu saobraćaj sačinjen od kornjača, jazavaca i nekih još glodara, ne znam tačno šta su. I onda ti vrti neku spiralnu liniju i njišu se neke glave sa kapama i ulaziš polako u neki tunel, a uokolo sve neke ruke i ti kao overavaš sve te ruke i svi ti viču "bravo" i izletiš onda na naku livadu sa čokoladnim kolačima i kolač ti kaže "jesi mi dobar" i onda...
- E, pusti prvi, počela slagalica. Alo?
- Neka još malo... Vidiš kako me vole ove stonoge, buci-buci
Jedan od neobičnih fenomena ženske psihlogije, i generalno uopšte ljudske psihologije i međuljudskih odnosa. Gledam u daljine, dakle pička je slučajna ili svrshishodna metoda ili nuspojava koju beta mužjak upotrebljava, da bi namamio humanoidnu žensku jedinku, ala bičarku.
Beta mužjak, ne treba biti epicentru, on je u ćošku vrti prstom oko čaše, dok pušta da se prividna intelektualna aura oko njega stvara. Ono što mačkice više vole od skrečovanja po Spužva bobu u vadžajni, jeste totalni bolikurac i sunovrat duše kod mužjaka. Niski kapci, samodestruktivnost, podočnjaci k'o u trauma hirurga u Nikaragvi, jedan pogled u njenom pravcu, and it goeeees..
Ljeto gospodnje, disko night, priliv gastarbajtera i nakvarcanih pušikurki
Tupc, tupc, tupc.. Aj džast vana mejk ju svet
-Eeeej, ajmo malo odmorit' ne mogu više... Ko je onaj crni za šankom?
-Nemam pojma, idi priđi mu.
-Am, am, pa ne znam strašan mi je nekako, a u isto vrijeme zrači nekom inteligencijom i harizmom. sigurno razmišlja o prolaznosti lajtmotiva u Sumatri
Grob te jebo, pa ona dvojica su u kanalu negdje.. Ma šta me boli kurac, pička baca poglede, valja se pretvorit' u Sartra, eno dobra fleka na zidu za gledat'
-Idem ja za šank do njega, ćao, ćao.
Hahah, opaaa, mala jaši me.. Fala bratu Dekartu, jebote nauči se svašta na filozofiji
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Džo 4 sprat, kućni parti, likovi s pederušama igraju twistera, jedni sjede, drugi se jebavajuI fink u friki end aj lajk ju al at
Što me perete s ovom muzikom otac vas jebo, daj mi LEPOG
-Majo, ko je onaj što pali jednu za drugom?
-Ah, to ti je od Džoa drug, malo je čudan , je l' de ?
-Mhm, al' opet...
Koga jebe, naliću se ko kanta, i idem jebat' nešto, pored ovih lihvara i kockastih glava, jedino što mi ostaje je Gledam u daljine, dakle pička, idem pomiješat' rakiju i konjak, i ispušit džoks
-E, ćao, ako mogu da primjetim ti baš puno piješ.
A, ja ako mogu da primjetim, ti si već jebana
Iz inata.
-Pliiz, daj mi plus na zadnje dve defke!
-Što ti meni nisi dao plus kad mi je trebalo? Sad ću sa zadovoljstvom da ti spičim dva minusa, pa se nosi!
-A dao sam ti plus i pre nego što si mi pis'o, rek'o da ti ne odgovaram...
-(dao plus na obe defke) Dao sam ti minuse, pa ti ne odgovori i sledeći put.
-Hvala.
_________________________________________________________________________
-Gazda, dajem otkaz!
-Šta?! Propade mi firma bez tebe(šmrc)!
-Ne mogu više, šest meseci ne primam platu, pa gde to ima?!
-Pa samo kod mene hehe...
-Opa, vidi, nosiš zlatan sat! E sad ću sa zadovoljstvom da napustim ovo smetlište i da konačno živim bolji život...
-Seme ti se ogadilo! Da Bog da ti deca hodala unatraške, mamicu ti... Od mene si rešio da ideš? Viđaćemo se mi još...
Mali znak pažnje. Nekad veoma popularan i efektivan način da pokažete đevojci za susjednim stolom koliko rado biste stupili sa njom u bliži kontakt.
A onda su počeli samo flaširane da služe.
Taman si sjeo u kafanu. Mobilni, ključevi od auta i Marlboro su već na stolu, dok listajući meni naručuješ veliko Nikšićko. Naravno, sve te interesuje, pa razgledaš po objektu ne bi li uočio koga poznatog da podigneš kriglu u znak zdravice.
Kao što je opšte poznato, sklon si lijepim ženama, tako da razgledanje nije dugo trajalo. Zašto tako fina đevojka sjedi sama? Dobro, nije sama, sa drugaricom je. Sa grdnom drugaricom. Neka je, neće niđe pobjeći, ionako ispija dojč uru ipo. Što joj imaš prilaziti, svak za svoj sto, zovi konobara i reci: "Dvije kisjele vode onim damama u ćošku". To je jedino džabe, a da nije vodurina. Ostavićeš utisak. I sirotinja si, pa ti je glavno da se jebeš bez ulaženja.
Posmatraš ga kako spušta tacnu na njihov sto i ljubaznim tonom govori: "Imate piće od gospodina". Dako bude zadovoljna. Možda ne bude i reče konobaru da je pička najveća što te sluša. Neće joj valjda odgovoriti da je mislio pojiti volove... Možda i hoće, moraš je zaštititi. Jači si od njega. Da je jak ne bi bio konobar, nego radio u sekjuriti minimum minimuma. Ustaj i spasi je, nemaš što čekati.
Statistika kaže da 100% (slovima: stotinu posto) asistenata na državnim fakultetima čita Tarzaniju i gleda kulturno- umetnički zabavni program Dnevnjak. To im je svojevrstan prozor u svet odraslih, svet šale, satire i života generalno govoreći. Konačno mogu jednoga dana djeci pričati kako su jebali, kockali se, bili pjani po deset dana u kontinuitetu i pucali nerealne paruštine na tikete. Išli u Noćni Bar kod Grbavog i penetrirali u prostitutke za 80 maraka. Kako im je kafana 'Monako' bila dom, ne drugi, nego prvi. Kako je Maja bila jako talentovana ali su je šutnuli jer je previše promiskuitetna etc. I povrh svega navedenog i još mnogo čega drugog- 10 prosek nasledniče moj ! Tvoj otac je Supermen. Ma šali se tajo, koji crni Supramen, samo dobra organizacija vremena !
- Sine, imaš tridesetak godina, jak si ko bikče priplodno a još si kod mame i tate na dojci koju isisavaš kao Ameri bušotine na Bliskom istoku.
- A tat...
- Zaveži ološu ! Kabadahijo. Ustašo !
Vidi bre mene. U tvojim sam godinama već docent bio. I dalje radioaktivan. Dakle- Radio sam i bio seksualno aktivan. A stotinu puta sam ti pričao koji sam tek haos pravio u ranijoj mladosti. A vidi tebe.. pi ! Sve je to na ujčevinu.
- Tajo, ti sad imaš 63 godine.. i dalje si docent. I u napredno- naprednoj stranci si...
- Ajde sad sine lepo pokupi prnje i na ulicu. Šta me gledaš slinavi ? BRŽE !
Gabaritna dama, od cirka 120 kila žive vage pa nadalje. Domaćinski popunjena, da preljeva. Hvatanje u koštac sa kapitalkom je samo za iskusne junoše koji umeju da kontrolišu situaciju jer se neiskusan pavijan, koji je do juče navlačio rolku vršnjaku, može lako zagubiti negde iza sedam gora.
-Brate kakva ti je ovo bruka u folderu "Lepa Brena - Slatki greh"? Ovo neki digimoni čereče jugia? Daću ti ja probran materijal, sve za posek, u predigri joj šljapne levi guz a desni tek po facijalizaciji prestane da talasa.
Serije u kojima glavne glumačke role uglavnom popunjavaju duševno poremećene individue.
stoji na po ulice
- Kako da izađem na oči Mejrem? O Alahu dragi šta da se radi? Ne, ne, polako ću ja to saopštiti a i jutro je pametnije od večeri pa ću sačekati dok ne svane.
- Inšalah dijete, jel ti dobro?
- Bježi neno otale.
- Pričaš sam sa sobom sine moj. Oćeš da zovem nekoga? Gdje su tvoji?
- Aman ženo snimamo seriju jebo te pas ludi!
To je ono što kažeš kada ne možeš da odgovoriš sa jednostavnim "murš stoko pergava" ili možda klasikom "boli me tuki".
- Dragi vidi! Sklonila sam onu neuglednu sliku tvog čukunčukundede Vasilija i stavila ovaj portret Inspirišuće Stvarnosti Kroz Paučinu Apsurda.
- Interesantno.
Leba, salama i kečap. Tri čarobna sastojka koji, ujedinjeni, daju dovoljno energije da izguraš dan. Za danom. Leb je tu da obezbedi ugljene hidrate, salamura predstavlja veoma kvalitetan izvor proteina, dok kečap svoju ulogu u obroku igra tako što podmaže zalogaj kako bi lakše skliznuo niz gušu, taman toliko da se ne zadaviš, sirotinjo.
Bez obzira na stanje u državi koje sve više podseća na Meksiko, milion nezaposlenih i još dva puta toliko onih koji dirinče od jutra do sutra za minimalac, na glomazne, spore i trome institucije, na procvat kriminala, korupcije i sive ekonomije, na kontejnere koji su toliko zaposednuti da im više ne možeš ni prići da baciš smeće, već moraš da se u maniru Lebrona Džejmsa dobacuješ sa dvades' meteri, na rijalitije kao vrhunac kulturnih dešavanja, na seču plata i penzija i opšte beznađe i psihičko posrnuće, narod ipak nije zaboravio ono što je iznad svega navedenog, za njega najvažnije.
A, to je vihor i koloplet religije i nacionalizma, servirane od strane sprege države i crkve, koji iz pepela uzdižu duhovnu bedu ovog naroda svojim idolopoklonskim pesmicama, religijskim baronijama, praznim obećanjima i bajkama o raju, što na ovom, što na onom izmaštanom svetu, dok vam za svo to vreme ceger seku i jedni i drugi, odnoseći vam život ispred nosa.
No, verujte - biće bolje.
- Dobro jutro, g-đa Maro.
- Dobro jutro. Standardno?
- Jašta nego. Sveto trojstvo! Ali ovaj put alpsku, kontam da se slučajno nađe i neki komad mesa u njoj, žale se kolege da iz dupeta emitujem ciklon-b, počeli su da me izbegavaju, kažu strahuju za svoje živote.................................
Pojte mu, Srbi
Pesmu i utrojte!................................
Ne krstimo se niti pozdravljamo badava sa tri prsta. Zna Srbin šta ga je sačuvalo u najtežim vremenima. Zidarski sendvič!
Razrešen života. Obuća koju dobijaš kada se upleteš u priču za koju nisi imao dovoljno dobro razrađen scenario, a život, ta stara prijateljica noći, retko ume da oprosti krupne greške u koracima. Tek se ponekad, retkim srećnicima, unese u facu, duboko uzdahne, proguta knedlu i izgovori: "Hajde. Još jedan put. Poslednji." Ali ti nisi taj. Tebi sleduje kurčina. Moć predviđanja je zakazala, pa si platio najskuplji danak pogrešnoj proceni. I tako, umesto u aligatorovoj koži, odjednom kreneš da koračaš u betonskim giljama. Ka svojoj poslednjoj destinaciji, dnu tihe, ravničarske reke, koja će nastaviti da teče svojim polaganim tempom, ma koliko buran bio život onih čije kosti počivaju u njenom mulju.
- Šta je sa Vladanom? Ni traga ni glasa od njega već cirka 10 godina.
- Nisam upućen. Ali se priča da se zaigrao kola sa novosadskom mafijom, valjda nekim lobanjama sa Detelinare, povrh svega, zabo ozbiljnu kintu od zelenih, pa sad šeta Paćoti od cementa negde na dnu lepog, plavog Dunava.
- Pih, šteta.. A mogao je da se izvuče.
- Hebiga, gari, zvezde mu loše karte podelile..
Muzička podloga rezervisana za onaj period na svadbi koji počinje u vreme kada je i poslednji svesni (trezni, polupijani ili kontrolisano pijani) gost otišao, a konobari već uveliko rasklanjaju otpatke i slažu stolice na većini stolova.
Od orkestra su aktivni samo bubnjar koji jednom rukom čita poruke a drugom daje spori ritam, harmonikaš koji sedi, glavom oslonjenom na harmoniku i drema dok svira i matori pevač, toliko utrnuo da mu se čini da bi ovako mogao do prekosutra.
Za dva stola sede po trojica mortus pijanih i po jedan trezan koji čeka da ih vozi, a ispred pevača, zagrljeni starojko i mladin komšija, ljuljaju se i mumlaju nešto što bi trebalo da zvuči kao "Zaraaasleeeee su staaaaaze mooooje..."
Neiskusan, mlad, zelen. Od juče. Bez puno znanja i iskustava. Sve mu je novo.
Opšte je poznato da novorođenčad nakon rođenja budu krvavi i mokri od raznih tjelesnih tekućina, izraz prvo asocira na kerove, mačke i druge životinje, mada se može primjeniti i kod samih ljudi.
- Gdje si ti Milenko, kad ćemo u grad?
- Pa bio sam sinoć u onom usranom pabu.
- Znam vidio sam te. Ići ćemo u subotu zajedno da ti pokažem kako se bare ribe. Još si ti mokar iza ušiju, moj sinko.
- Šta sam?
- Zelen i mlad. Pa ja sam u tvojim god...
- Ja imam 13 godina.
- Mogao bi malo pripaziti na taj riječnik. Usrani pab? Reći ću tvom ocu kako se izražavaš.
- Ajde odjebi matori.
