Voditi jako dug razgovor preko telefona.
Fiksnog doduše, u ovim mobilnim novotarijama toga nema.
Biljana: Alo, Stanojka, ti li si?
Stanojka: Ej Biljanče moje! Ljubi te tetka, kako si mi?
Biljana: Joj tetka, ništa ne pitaj.
Stanojka: Što, ljubi tetka?
Biljana: Radovan opet tražio one kolače od teta Ljubice pokojne.
Stanojka: Ih, dete, da s' ti meni živa i zdrava, pokojna Ljuba zakopala taj recepat.
Biljana: Ma znam ja to tetka, al kaže Radovan imaš ti taj recepat.
Stanojka: Pi jebiga, imam neki, ali nisam sigurna da l' će da valja.
Biljana: Ma može tetka, nije problem, Radovan će da degustira, na njegov je stomak, hihihi.
Stanojka: E, našla sam! Aj uzmi plajvaz i 'artiju i piši.
Biljana: Tetka?
Stanojka: Molim sine?
Biljana: Kakva si ti sa modernim tehnologijama?
Stanojka: Joj sine, nisam ti ja nešto.
Biljana: A da daš Miladinu, da on to slika pa mi pošalje?
Stanojka: Ajde de, može i tako. Nego, kako si mi ti ovako?
Biljana: Pa nije loše, ostavila sam duvan. Radovan doneo jedared neki cigar, isto borovnica, e. Od tad, obične cigare ne diram, ko da su tegla sumpora.
Stanojka: Eee, lijepo sine, lijepo... Čekaj, je l' borovnica reče?
Radovan:(iz pozadine) Alo više! Izgore žica od vaše priče, de spremaj te kolačiće, mislim da me polako... hva... ta...
Biljana: Ej tetkić moj, odoh ti, a ti Miladinu reci da nam to što prije pošalje.
Stanojka: Oću ja, samo dok dođe sa balkona. Eno treći dan je tamo, ne znam šta mu je, nisam ni znala da i on duvaniše.
Biljana: (tuuu... tuuu... tuuu...)
Miladin: (s balkona) Lalalalalalala LA la! Figaro... Figaro... Figaro... Figaro... Figaro... Figaro... Figaro... Figaro... Figaro... Fiiiiiiiiiiigaro!!!
Navuk'o se k'o na nogu čarapa, naložio u maniru mladog majmuna. Ili hepo kocke, kako vam draže. Preko pora direkt u krv, a onda nema dalje. Zaraza teška.
- Sti još sa onom tvojom? Kaće se ženiš?
- To je ljubav, stari moj! Ušla mi u pore!
- 'Oćeš reći, ušla ti u pare, Punišiću...
Krajnji pokušaj izvlačenja iz govana. Vapaj koji bi trebalo da smekša i najbezočnijeg koljača trećerazrednog moldavskog horora.
Čekaju čoveka kući, nije red da se sikiraju. Evo, pogledaj slike nejači: petoro sitne dece, žena, baka. Dobro, baka je poluteška kategorija, nije baš nejač, ali poenta je jasna.
Jedno pomilovanje, ako može.
- Generale, ne ubijajte me, pls! Smilujte se. Imam porodicu!
- Lep pokušaj, Si-Tripio.
_____
- Molim vas, poštedite me ovog puta... Ja... Znam da sam kriv, priznajem sve, ali imajte srca.
- Nema ništa, batali patetiku!
- Zaboga, imam porodicu!
- Odlično, neka ti otac dođe sutra, a ovo ti je jedinica za polugođe.
OK, nije to toliko loša emisija koliko ide na kurac, od naziva, koncepta, voditeljke i nadrkanih poluzvezda u njima. Ne kažem, i ja zamišljam da vodim Tanju Peternik u rodnu zapizdinu i da tamo ćutimo pred kamerama jer sam mnogo pametan i da kamermana teram da snima potok petnes minuta jer sam ja rod Tarkovskom, ali pošto u neko dogledno vreme neće doći do toga eto malo da pišnem na ovu snobovštinu. Kao prvo termin, neki nedeljni, pred ručak, valjanost, slušaj sine Vladetu Jerotića on je pametan ima 90 godina a vidi kako je vitalan sutra da ideš u biblioteku da uzmeš od njega bilo šta, pa onda ta glupost tv lica gde se autorka razotkriva kao klasična snobulja koju ipak pale samo teve lica a šta ćemo recimo s nekim profesorom koji beži od sveta, njega dakle nikad u emisiju Tanja, jel tako a, a on recimo izumo solarne ploče, a Tanja, a? E pa jebo te Vlado Georgiev, znam da to želiš mada on neće, jebaće te Marinko Rokvić, on je teve lice, jebo te Marinko znaš a njegovi sinovi nabili ti klinovi! Pa i ovo kao sav normalan svet može li debilnije kao to je tako zajeban život pa se tek ponekad spuste na nivo normalnog sveta majke nam ga svima nenormalne! I sva te debilna pitanja, to kopanje suludih podataka iz života gosta, i to trčkanje za njim poput kera i jadan kamerman obigrava s ove strane s one strane a čeka ga žena kući nervozna, a Tanja sipa li sipa, Marić joj dao podatke iz Udbe, pa onda udri Tanja udri do zore jebi kevu Živanu Saramndiću kolko je sarmi pojeo sa Oliverom Njegom kopaj Tanja Tapija pa ga ubij ponovo, ubij ako ti već ovi leševi nisu dovoljni, udri Tanja cepaj Tanja, Peternek Vesna Dedić Mojsilović Tanja!
- Gospodine Berček kada ste počeli da se interesujete za glumu?
- Gluma je... ne znam... otac donosio kačkavalj nedeljom... i tako...
- Dragan Nikolić mi je, pre nego što me je oterao u kurac, rekao da ste bili jako talenotvani...
- Gaga je... I Milena isto... Gluma je... znate onu pesmu Krompir mrkva paškanat... e to je...
- A onda dolazak na akademiju, potoji anegdota da ste došli mrtvi pijani... (vrhunac emisije)
- Ma to je sve bilo... Paja Vujisić... cvekla...
- Dok ste bili upravnik mnogi su pričali da ste ovakvi i onakvi da ste malo težak čovek...
- A to su sve... težak čovek, hm, vepar je težak....
- Je li ovaj kej vaše omiljeno mesto, jel se tu koncetrišete za uloge, jel iza onog žbuna kenjate? Jel imate uzorak za uspomenu i laboratoriju rtsa?
- Ovaj, kelj... poljoprivreda... glumci su posebna... fela... Gaga Nikolić je rotkvica...
- Negde sam pronašla da ste vi imali prvu fiću u Banatskom novom selu, je li to istina?
- Eeee vidi avion... Tanja odo po cigare el treba vama nešto, oće kamerman semenke?- Kamerman kuca slobodnom ruku poruku: dusho stizem samo bercheck da prducne malo tanji stisla se pickha misim berchek ne tanja da ne pomislish neshto
KAKO JE PAMETAN OVAJ BERČEK! ČUJEŠ KAKO JE MUDAR SKORO KO JEROTIĆ I BAVI SE POLJOPRIVREDOM SHVATIO JE DA JE GRAD KURAC!
Ekipa proćelavih, paučinasto-bradatih, dobrano zabajatelih studenata filozofije. Poslednji put polagali onomad posle statiranja kod Olivere Kovačević u Klopci. Prirodno stanište je Studentski park, uz obaveznu dvojku Apatinskog, pljuge savijače i kenjanje bez granica. Omiljena reč im je establišment. Domoroci. Ne jebu.
Ratibore, živ li si?
Ženska torba, po uzoru na onu što nosi poštar.
-Tebra šta bi stobom, otišo si po cigare kod one gospodže u separeu pre metar dana?!
-Ma teraj je u kurac! Trebo mi upaljač, kad ona poče da vadi stvari iz poštarke... Izvadi i dildo sa akumulatorom, samo upaljača nigde nema!
=====================================================================
-Draga brzo, treba mi zavoj i gaza da podvežem ranu dok nije prekasno...
-Dragi na brini! Tu mi je negde po torbi!
-Nema veze, iskrvariću ko čovek... (HELOU DARKNES MAJ OLD FREND...)
Dijagnoza gustine ambijenta.
Kada neopipljivo postane opipljivo. Kad se okruženje uozbilji, usiri i spremno je za rezanje na kriške. Kada nastaje borba za iznenada očvrsli vazduh.
- Ko ti je ova na telefonu? Ova Cilka? A?
Baba prekide mačevanje pletećim iglama.
Otac prestade da iskašljava. Pas ispusti kosku na laminat.
Napetost se mogla seći nožem.
- Pa to mi je sestra od strica, bebo.
- "Sestra od strica"? Mogao si da se malo više potrudiš!
- Ovaj... Od davno zaboravljenog ćaletovog starijeg brata iz Moldavije. Je li to šuriken, bebo?!
-----
Gusta magla: može se seći nožem. Ruralni objekat. Miris žita. Mladost, mjesečina ko dukat žut... I seksualni naboj se može seći nožem. Meki dodiri.
:Nešto kasnije:
- Dinooo, nahrani li više tu jagnjad, bolan?
- Stižeem, baboo. Zbogom, Aska, uvijek ću te se sjećati.
Viteški način za očuvanje, sada skrajnute, časti. U vreme kada je bila na ceni, a čist obraz bio bitniji od života, problemi su rešavani džentlmenski. Bečka škola u osnovi, bela rukavica u lice, pištolj ili mač, vreme i mesto, pa ko pretekne.
-Gospodine Žak la Pard, upravo ste u prolazu nehotice zakačili moju životnu saputnicu. Budite džentlmen, kako to red nalaže, i uputite izvinjenje ljupkoj dami.
-Očešala mi se o kitu, nek se ona meni izvini.
-Iju! Mondju, kakav prostakluk!
-Nemojte se uzrujavati, biće mi osobito zadovoljstvo da ovog nikogovića naučim pameti. Gospodine, tražim zadovoljenje! U podne kod kapele, birajte oružije.
-Tražila je i ona zadovoljenje, čim se očešala.
-Angard!
Za trpezu seli smo
i počeli s ždranjem,
bar za Božić htedosmo
jesti s pokajanjem.
I jeli smo bili tako
u mislima sa saznanjem
da u Hrista mi verujemo
sad sa pokajanjem.
Iz flaša smo vino pili
al' nam savest beše čista.
Mi smo vrlo srećni bili
što ločemo u čast Hrista.
Nestajali u tišini (ne obavezno ovim redom):
supa, prase, torta, belo,
ćurka, sarma, jagnje celo...
Česnica, najposle. S medom.
Naposletku nesta' hrane
al' mi produžismo istom merom;
jer koliko mož' da stane
ako čovek jede s verom?
Smazasmo i sve tanjire,
escajg, svećnjak...sve sa stola.
Iz ždrela nam čaše vire,
sat, nakit i ključ od kola.
...
Nismo mogli posle kući
(nismo bili u tom stanju).
U mukama sad umirući...
al' u pokajanju.
Još ni Zornjača svoje lice pokazala nije, razbudio me otac, blagim ćuškanjem i nežnim gunđanjem. Ispod medveđe kože se iskobeljah, još topao od sna, a on je stajao preda mnom, obučen u kožuh, u debelim valjenkama, držao je topor u snažnim rukama. Prvi put u branje hrasta! Koledo je danas! Trebalo je dočekati Svarožića, mlado Sunce što se vraća! Skočio sam, džarnuo vatru, mali Domaći zapištaše i poleteše na sve strane. I ja navukoh kožuh, valjenke i ušanku, u tren oka zagazismo u celac.
Otac je dugo prtio, a ja za njim skakutao. Pomolih se Morani da nas pusti do dubrave – jer zaista, dizao se hladan jutarnji vetar i vejavica – i Lesniku, da nas unutra primi, zaštiti i oprosti uzimanje drveta. Obećah mu žrtvu, meda, voska, kolača, prineću pred njegovim kipom, jer on je zaštitnik našeg roda… I zaista, dok stigosmo u dubravu, vetar i vejavica prestaše, oblaci se prorediše, i ispred nas hrastić je stajao, obasjan jedinim zrakom Sunca koji se probijao odozgo pa sve do Matere Mokre Zemlje. To je bio znak. Otac reče: Pazi, sine! Jednim udarcem! Inače, neće na dobro izaći. Zamahnu teškim toporom, i hrastić se zatrese, pade postrance, a topor se odbi, i oca po nozi okrznu. Priđoh stabljici – visila je na još dva-tri vlakna. Pogledah oca: niz prosečenu nogavicu mu je curio tanak trag krvi. Otac se namršti i pritisnu rukom ranu.
Obuzeti strepnjom i moleći se Bogovima, krenusmo natrag u selo, noseći drvce. Iz daleka, primetismo da nešto nije u redu. Rezak miris dima štipao nam je nozdrve, a u daljini kao da se čulo pucketanje vatre, zapomaganje žena, njištanje konja. Malo bliže, mogli smo da ugledamo crvene vrele petlove kako skakuću po krišama naših izbi.
Selo je bilo napadnuto, kipovi oboreni i spaljeni. Tamo gde su stajali Veles, Perun, Jarilo, Vesna, igrao je vatreni koloplet. Jedino džinovski Triglav nije hteo da gori. Oboren konopcima, načet sekirama, tužno je gledao sa zemlje, znali smo da ga niko više neće podići. Lesnome možemo samo zahvaliti otac i ja što smo pre svih otišli u branje hrasta...
Majka je ležala ispred kolibe, pokušavala da ustane. Prišli smo joj puni nade, ali tevtonska strela virila joj je iz grudi. Pala je ocu na ruke, ja sam plakao, a ona je šaputala:
Ljudi na gvozdenim konjima... Sa krstovima na grudima i štitovima... Izvlačili su nas iz izbi... Straža je spavala... Pse su potrovali još noćas... Klali su nas kao stoku... Oborili Bogove, zapalili... Malo nas je pobeglo, nisu se trudili da ih gone... Pre nego što su napustili selo, njihov vođa, Černobog mu kosti glodao, propeo je konja i na slovenskom što smrdi na nemačku prokletinju izviknuo iz sveg glasa:
„Pagani slovenski! Srećan vam vaš Koledo! Do ovog datuma sledeće godine vi ćete saznati kako se slavi Božić! Poslaćemo vam misionare. Onima koji su preživeli. Ukoliko ponovo dignete svoje drvene bogove, milosti neće biti ni za koga. Čuli ste me. Hrist vas blagoslovio! Bar ove preživele, ostali gore u paklu... Do sledećeg puta...“
Majci je linula krvava pena na usta, otac je plakao kao dete u kolevci, stežući je u naručju. Ja sam okrenuo leđa selu, odbacio drvce, uzeo očev teški topor i krenuo kroz negaženi celac. Do hrišćanskog grada, da prinesem žrtvu za Koledo, braćo i sestre. Znam jedino da će me uskoro videti svi oni koje sam ikada izgubio, i majka će me čekati kad budem stigao, a biće tamo i naši Bogovi. Zagrlićemo se, Bogovi i ljudi, i slavićemo praznik mladog Sunca do kraja vremena.
Poklon koji žene, subotom uveče u klubovima, redovno uručuju muškarcima, bili oni sasvim prosečne jedinke ili ljaljani. Pošto subota uveče u kombinaciji sa seljačkim klubovima izaziva transformaciju koja samopouzdanje sa "ružna sam" nivoa plasira na onakvo kakvo je Hanibal posedovao pri pohodu na Italiju preko Alpa, lansiranje odjeba jadnicima koji im pokušavaju prići se klasifikuje kao nešto neminovno.
- Izvinjavam se, kako se zoveš?
- Imam dečka!
- Dobro, Imamdečka, jesi možda za jedan ples?
- Hvala na ponudi, ali ipak ću preskočiti.
Prefiks kojim se prilikom upoznavanja stavlja do znanja da se preskače tranzicioni period i odmah otpočinje prijateljstvo. Dato ime za prijatelje je najčešće najlogičniji nadimak, ali je akcenat na ukazanom poverenju i očekivanoj prisnosti.
-Dobar dan. Ja sam Dragutin, za prijatelje Dragi. Da li verujete u našeg spasitelja trojednoga i sina mu jednorođeno...
-ČIBE!-Ćao mala, ja sam Jevrem. Za prijatelje Jevrem, he, he. Ti?
-Dvaes evra normalno, pedeset boleštine.-Gospodine, na stavci ime i prezime napisali ste Deki?!
-He, he, pa tako me prijatelji zovu. Za ovih dvadeset godina družbe valjda smo neki prijatelji postali.
-Aha... popunite formular kako treba i napustite stan u roku od dve nedelje. Bilo je zadovoljstvo poslovati sa vama... prijatelju...
Generalno sređivanje izuzetno zapuštenih prostorija, obično momačkog stana koji metle mjesecima gledao nije.
- Da usisam malo, ne može se progaziti kroz sobu?
- Ma jok. U subotu ćemo sablju.
- Znači dolazi Nina?
- Nije zato vala.
- Najbolje što bi se śetio sablje da nije.
Srećna Nova mojemu dobrom prijatelju i drugaru Zelenom Lukcu. Želim mu da u 2016-oj nastavi da štancuje definicije i da uskoro dogura do 500 komada. Možda se do tada probere 25 kvlt sadržaja đuture pa da se i kruniše, jelte.
Klinikli, leđendo, da se malo više angažuješ ukoliko vreme to dozvoli. Fali nam ovde stari Štajn koji šuri kad se dokopa tastature. Ovo važi i za Profa, tatu Brusa, Kafu...
Srećna Nova Stevčole. Ostani i dalje jedan od pokretača Vukajlije; čovek koji unosi neke ludosti i dešavanja na sajt. Ovom prilikom molim moderatore da ne banuju dotičnog ukoliko ponekad pretera sa spemom na forumu (odsek: Sadržaj koji autori predlažu za odabrane + smešni komentari).
Sve najbolje Kvejku, Kontroverznom, gospodinu Jevđi i Glavnom. Agiju, Ibanj... pardon, Fenderu, Bohoru, Kauntu, Dačku, Aodu, Išmihu, Le Pjafu, Anđelku i Dutjasu. Takođe, nadam se da će Džonimir, Kašofara, SokOdZove i ekipa naći zajednički jezik lololo
Pozdrav kratežarima Tasi, Markesu, otkrovenjima u pokretnim slikama Helsingu i Čiča Draži, mojim zemama Bubregu, Niktovu, Baronu, Gavri i Torazuluu. Sve najbolje našem (ko)lektoru Bulgakovu, mister Hajlenderu, Jocku, Raćoniju i Krletu. Sivom vuku, Frajkoru, Đorkaefu, Arminu, Jesseu, Rasnom, modovima Truću i Fejzu (ajmo malo veće angažovanje u 2016-oj), Dejančetu, Žajkari, Rusu, Direktoru i Cikiju.
Posebne čestitke Jagodini: Rokiju i mom bratu Gugari. Srećna Nova koleginicama Kosmopoliti, Partizanki, Nezaboravki, Komadu, Smorki, Jaci i Natnat. Da se organizuje još takmičenja i da Kosmo zakopa ratne sekirice sa Vrtlarom i Del Bojem hahaha
Lep provod svim čekaoničarima, forumašima, posterdžijama i komentatorima koji ranije nisu pomenuti.
Sve najbolje onima koji me nešto i ne vole (Paninaro, Dilan Dog, Akrobata, Bazara). Mada ovde ima više naloga nego ljudi, al' ajde. Sprdamo se, internet je to. Takođe, želim Bobu da se vrati u nekom normalnom obliku, šta god to bilo. Da se bbbsss, infoinfo i ostalo šizofreničarsko društvo odluči za jedan, glavni nalog sa kojeg će da kači postere i da ne hejtuje druge sa ostalih profila.
I na kraju, srećna Nova Kajzene. Aj ne sviraj pištolju nego po Božiću da se zavrnu rukavi, angažuje izbacivanje sadržaja na FB i da sajt malo zaživi.
Sve najbolje i najlepše.
Dobra opcija za prividno stvaranje ogromne količine nečega.
-Da li si imala posla danas?
-Naravno, popušlia sam kurčeva i kurčeva.
-I, jesi zaradila?
-Iju, para i para.
Opis nečega što bi brzo trebalo da se desi, a oteglo se k'o gladna godina.
- Mile brate, pa kad ćeš da mi vratiš bušilicu? Bušiš taj zid već mjesec dana čovječe! Pa Hitleru je trebalo manje vremena da okupira Poljsku.
- Govno ti se pokvarilo, na servisu je, a i ne pokvarila se kad na njoj piše HILTI!
Dobar dan, dragi gledaoci. Praznična euforija je svuda oko nas, svi se pripremaju za najludju novogodišnju noć. Pitali smo prolaznike gde će i kako oni dočekati novu 2016.-u godinu.
Zdravo, gde ćeš ti za novaka?
-Ne pratim tenis, a i ne volim Đokovića pozz.
Ne ne, nisi me razumeo, gde ćeš provesti najludju noć?
-Najludju noć gde ću provesti? Pa ne znam, verovatno negde u Amsterdamu na proleće kad skupim pare. Ješću pečurke i ti fazoni.
Aman čoveče za novu godinu gde ideš? Doček, kapiraš?
-Aa to. Pa nigde ne idem, ostaću kući sa devojkom. Osim ako moji ne pozovu familiju iz Švicarske kod nas, onda jebiga. Nemam plan B.
Dakle, ekonomska kriza uzdrmala je najviše studente, kao što vidite dragi gled...
-Ma koga uzdrmala kriza?! Nije kriza nego stvar principa gospodjice, da ne kažem gospodjo. Za Zlatibor imam para, ali ne dam užičkoj stoci 100 evra za noćenje. Aloo, pa šta je ovo, Majami bič? Agenciji da dam 100 evra za "doček u Bratislavi, 5 dana, 2 noćenja". Gospodjo, kako to 5 dana a samo dva noćenja? Ma marš u...
Dobro dobro, a naš gradski trg, neki restoran, klub, diskoteka?
-Ma kakav klub, kakav restoran. Da gledam 100 debila kako se debilišu? To imam na pinku i hepiju svaki dan. A da se pored moje tople sobe smrzavam na trgu? Oću boli me k... uvo. Lepo za te pare uzmem gram kokaina, next sokove, naručim dve karadjordjeve, i lepo ja i moja draga ludujemo celu noć, smejemo se, vodimo ljubav. Posle lepo legnemo zagrljeni pod jorgan i zaspimo. Šta ima lepše od toga?
Pa dobro, a recite nam da li imate neke novogodišnje odluke, šta planirate da promenite prvog januara?
- Ništa. Ne znam zašto su ljudi u tripu da 01.01. donosi neke promene u odnosu na 31.12. Meni veće promene donosi 14.05. Tad mi je rodjendan, znate, pa dobijem dosta para od rodbine, a i devojka me obraduje nečim.
Kakva vam je bila 2015-sta, šta očekujete od 2016-ste?
-Bila je odlična, od ove nove ne očekujem ništa manje.
Neka poruka za naše gledaoce?
-Bolje putujte i zimujte u februaru, cene padaju dosta. I slavite srpsku novu, jebeš ovu. Pozz
"Srećna slava, domaćine!" ili što bi rekle naše bliskoistočne kolege "alahu akbar!". Tako počinje napad. Dok naše kolege nose AK-47 ili opasač pun eksploziva, mi imamo mnogo prefinjenije oružje, oružje koje ne budi sumnju.
Svi ste ga bar jednom dobili i/ili postavili nekome u kuću. Svi znate za one bombonjere ili one čokolade od 300g sa suvim grožđem. To je ono što se drži u najdaljem kutku špajza, odmah iza one zaboravljene tegle ajvara od pre 5 godina (jer, hronološki gledano, tu je toj bombonjeri i mesto). Onda, kada dođe vreme slava, ta farma klostridijuma botulinuma se vadi iz tame. Tada imate osećaj da ste Indijana Džouns lično - kao da uzimate stare egipatske spise iz Tutankamonove grobnice i lagano duvate kako biste sklonili slojeve prašine koji se tu vekovima skupljaju, praveći pustinsku oluju usput. Zatim ste je upakovali u jednu ukrasnu kesu sa tematskim krstom i ćiriličnim slovima daleko od pripremljenog ataka.
Iskusni bioteroristi znaju da prepoznaju ovo smrtonosno oružje (evo jednog nagoveštaja: farbrika koja je prozvodila dati slatkiš je iz Čehoslovačke) i da urade najgnusniju stvar moguću - da ga stave u najdalji kutak špajza, ponavljajući istoriju i bar duplirajući količinu otrova koji unutra buja.
(Urgentni centar. Tri dana posle sv. Nikole)
-Doktore, pomagajte! Dete ne može da mi se pokrene!
-Dajte ga brzo ovamo!
-Mislim da je pojeo slatko što je kum doneo.
-Zašto sumnjate baš na to?
-Videla sam tu bombonjeru na sajtu secanja.com
-Neka nam je bog u pomoći...
