Mesto slično zatvoru samo što tamo idu zemunci, surčinci, članovi voždovačkog ganga i drugi strašni likovi. Tamo odlaze i drugari iz kraja, napumpani praznoglavci i lerdi iz susednog ulaza.
-Tebra gde je Đape?
-Đape je u tvorzi otkuco ga lerdi za pola kila gudre jer ovaj nije im'o da mu vrati repa!
-Ma ne rise eee!!!
Omiljen hobi kriminalaca. To znači da su vam ruke od napred, to znači da ste u'apšeni. Oni iskusniji znaju da sviraju i iza leđa.
- Samo se ti igraj, će sviraš klavir!
Naziv za osobu koja mora da bude uključena u sve što se oko nje dešava. Njeno mišljenje je neophodno za sva bitna i nebitna pitanja, a njena opsednutost kontrolom doseže toliko ekstreman nivo, da bi bila najsrećnija kada bi mogla da određuje svaki pokret i reakciju ljudi u svojoj okolini. Njihov svet se potpuno ruši kada shvate da na nešto ne mogu da utiču, a razočarenje zbog pomenutog saznanja se ispoljava kroz histeriju u svim mogućim oblicima.
Moja mama za bilo šta što se dešava u mom životu....
Izraz za opravdanje nečijeg neprimerenog ponašanja.
Žena: Možeš li da veruješ onaj Pavlovićev otac danas prdnuo na roditeljskom.
Muž: (podrigne ko stoka) Grrrrr, pa šta će živ čovek...
Ja, ti i mi.
Svi se mi proseravamo ciframa... "Mi smo njima toliko, oni su nama toliko"... U suštini cifra je fenomenalan mehanizam odbrane. Ako sve predstavljamo kroz cifru, sve ima manju vrednost. Nešta nije toliko bitno. Par hiljada dinara je par stotina evara...
Ponekad se pomera gore, ponekad dole da bi izgedalo lepše ili ružnije. Svi se mi konstantno svađamo oko cifara. Da li je u Jasenovcu pobijeno 700 000 ili "samo" 70 000, da li je u Srebrenici ubijeno 6 000, ili "samo" 1 200...
Cifre koristimo da ne bi morali da zamišljamo scenu. Kada neko kaže 50 miliona mrtvih u II svetskom ratu, mi vidimo mentalnu sliku petice i sedam nula... i baš toliko nam i vredi ta slika. Možda se neko zamisli i kaže to je veliki broj, ali NIKO ne može zamisliti ni 1000 mrtvih, a kamoli 50 000 000. Hiljadu mrtvih... hiljadu tela koje se raspadaju, hiljadu porodica koje plaču, hiljadu planova, želja, ljubavi, sećanja...
I sada pomnoži.
Na kraju se svi mi svodimo samo na cifru na nekoj listi.
Staljin je rekao "jedna smrt je tragedija, milion je statistika".
Ljudi ovo predstavljaju kao oličenje njegovog zla, ali u stvari to je surova istina. Sa jednom smrću mi možemo da se poistovetimo. Možemo da sažaljavamo mlad život i njegovu porodici... Milion je samo broj u našoj glavi, i poludeli bi kada bi pokušali da vidimo šta zaista znači milion mrtvih.
-------------------------------------------------------------------
Na kraju sam iznos cifre nije bitan, jer ništa nema vrednost kada se svodi na broj.
Apel na građane da odmah upale sve uređaje u kući na trojku.
Pali bojler da se ugreje voda, neće biti struje posle
Upali i TA peć, da se akumulira,ko zna kad će da dođe struja.
Ček. mogli bi i klimu malo da upalimo, da razmlači.
A ja ću da ispečem one kolače u rerni.
Bila ti je drugarica dok ne kaže ovo. Posle toga "najbolje je da ostanete prijatelji"... Zapravo devojka koju znaš od malena a onda se na jednoj žuraji napijete i zalegnete zajedno, uz obavezne reči "Šta ja to radim ti si mi drug", "o Bože zar sa najboljom drugaricom" (al se ni jedno ni drugo ne bune kada krene izviđanje vaginalnog trakta, ili pomeranje desne ruke gore, dole, gore dole..) Posle ovoga nastaje tzv. "Veštačko prijateljstvo" nikad više drugarstvo iz čistog moranja i obaveze prema onome što je nekada bilo.
Skloni ruku odatle brojim do hiljadu...
Ma nek ide žvot, jednom se živi...
Ovo govorimo kad nekog sažaljevamo, a nemamo srca da mu to kažemo.
- Šta je bilo, Dunjice? Što si tužna?
- Ma dečko me prevario...užas, ne znam gde sam.
- Nije valjda?! Kakav skot! Pa znaš li bar koja je ta?
- Pa nije ta....nego taj...
- Uff...jebiga, ne znam šta da ti kažem.
Svaki sledeći koji je dovoljno glup da to pita.
- Kako bi bilo da ga malo...
- Jao, pa ne znam, nikad to nisam radila...
- Pa koji sam ti?
- Pa drugi! Dobro, da probam, al' samo malo...
Osoba ženskog roda, koja proklinje majku što je rodila kao žensko.
Više liči na muško, hoda, priča, ponaša se kao muško i spopada ribe po autobusu.Ko je pogleda popreko, najebao je.
Mi u busu:
Drug:Jao brate, jel si poneo markicu? Badživojka je kondukter.
Ja:Ma zaboravio sam, nema veze, ionako je spopala onu malu.
Drug:Šta spopala, to joj je riba. Jel si čuo da je ugradila tuki? Sad je Radovan.
Kada posle sranja onako uneređen sa spuštenim pantalonama ideš po kući da nađeš toalet papir.
Podsvest na delu.
Kada slučajno izgovorite ono što stvarno mislite umesto onoga što ste želeli da kažete.
Kada muž ženi umesto „Skuvaj mi kafu, molim te“ slučajno kaže: „Život si mi upropastila, pizda ti materina!“
Predstavlja višeminutni deo dnevnika, neposredno pre sportskog bloka, u kome ženski glas vrši analizu (kritiku) nekog skorašnjeg kulturnog događaja (izložbe, pozorišne predstave, opere,...). Ako ste samo običan smrtnik i građanin, nakon izlaganja ove gospođe nemo ćete neko vreme blenuti u TV i pokušavati da sastavite nešto smisleno od one 3 reči koje ste razumeli u njenom celokupnom petominutnom izlaganju..
Kritičarka: Pre nego što postavim pitanje umetniku izneću malu analizu ove predivne izložbe. Umetnik svojom najnovijom izložbom kao da traži svoj prostor u larpurlartizmu, onako tipično Hegelovski on vrši kontrapoziciju individue u gradacijski raslojenu personu želeći da ukaže na sveprisutnu kontemplativnu degradaciju onog Kantovskog unutrašnjeg Ja. Za kraj ove analize možemo samo navesti citat Andre Bretona :"Fizička hibernacija ili put u beskonačno, jutro među pšenicom. " koji daje Raison d'être ovom umetniku i ovu izložbu stavlja na pijedestal savremenog surealizma.
Sad možete li nam reći na šta ste ciljali kad ste odlučili da nam izložite ovo delo u vidu belo okrečenih zidova?umetnik: Naime, izložba još nije počela, tek treba da okačimo slike..
kritičarka: Aha...
Dve stanice od pičke materine...
Objašnjenje:
Uđete u 531 ili 532 na Banovom Brdu i vozite se, vozite, vozite, vozite.... vozite... vozite, i pogledate napolje i pitate se "U koju sam PIČKU MATERINU zašao". E onda se vozite još dve stanice i u Rušnju ste...
Istinita priča:
Ide jedan moj ortak (u cilju očuvanja imena i časti dotičnog, predstavljen kao Lik 1, tj. L1), u Rušanj kod drugog ortaka (L2), i vozi se vozi 531, i nema pojma gde se zavukao... Sama neka polja i slično... Od straha da nije previše otišao, izađe on na sledećoj stanici uz misao "U kojoj sam pički materini to?".
Uzima telefon i poziva L2.
L2: -Ćao. Gde si?
L1: -Nemam pojma. U nekoj pički materini...
L2: -Pa šta vidiš okolo?
L1: -Vidim Vučića?
L2: -Molim?
L1: -Vidim plakat Vučića na nekim kontejnerima...
L2: -Ahaa... Pa još 2 stanice dalje.
----------------------------------------------------------------
Modifikacije na Rušanj su i sledeće:
-Ma, idi, bre, u 2 stanice pre Rušnja...
-Bolestan sam, otišli mi sinusi u 2 stanice pre Rušnja...
itd...
----------------------------------------------------------
Mislio sa ovo bez uvrede žiteljima Rušnja.
Mnogo mi je bilo lepo svaki put u Rušnju.
Rušanj je predivno mesto, i njive mu...
----------------------------------------------------------
Ujedno bez uvrede svima koji zaista i žive na dve stanice pre Rušnja...
Čovek koji moze iskamčiti 50 dinara za pivo od bosonogog cigančeta.
Oprostite, mogu li dobiti času vode, jer toliko sam gladan da nemam gde da spavam?
Strndžanje je običaj koji je nastao u Srbiji još u vreme Turaka. Narod, danas poznat kao "Šopovi", kada se vraćao u Srbiju, nakon što su ih Turci "evakuisali" u Anadoliju (uporan neki narod, bar da se nisu vratili), skupio je negde usput ovaj običaj, niko ne zna gde i kako (a najverovatnije su ga sami izmislili).
Naime, u jesen, kada se završe poljski i ostali poljoprivredni radovi, u sumrak (ne znam tačan dan), dozvoljeno je svakom seljaninu da spava sa svakom seljankom, bez ograničenja, sve do jutra, pod uslovom naravno da se oboje slože. Niko nije nikom zamerao ako se kresnuo sa nekim. Takva su bila pravila.
Druga pravila o stilu i tehnici, kako beleži istorija, nisu postojala.
I danas ima živih primeraka ove endemske vrste u okolini Toplice (Dobrič) i Negotinske krajine, odnosno gde god ima "Šopova".
To su iste one vrste (bilo je toga dosta u štampi) koje spavaju i dan danas sa rođenim snajkama. Sela koja i danas neguju ovu tradiciju su: Pejkovac, Samarinovac... Ima ih još nekoliko al sam zaboravio imena.
Strndžanje je nekako izgubilo na popularnosti otkako je izmišljena sida.
-Odakle ti je verenica?
-Iz Pejkovca!
-Auuu, pa dole se ni prasići ne uzimaju, a ne žena.
Uglavnom najbolje ribe na televiziji, uvek doterane, nasmejane, neretko i baš lepe, ali kako bi ovaj divni sklad bio narušen, moraju ili da mucaju, ili da pričaju kao da su pročitale dve i po knjige u životu, da sriču ili da im je jednostavno boja glasa relativno slična zvuku kočenja formule jedan.
Po pravilu posao su dobile preko veze ili preko kreveta, obavezno studentkinje žurnalistike (najčešće nekog brzog kursa koji vodi neki od naših najpopularnijih marketinških i novinarskih mogula), govore više stranih jezika, obožavaju pop kulturu, Opru i Miru Adanju Polak, bentlije, egzotična krstarenja i naravno racku.
Životna želja im je sopstvena autorska emisija, a najčešće završe na nekom od onih "koliko ima "sisa(ubacite nasumičnu reč) na slici" kvizova gde njihova superiorna elokvencija može da dođe do izražaja, kao i ostali atributi koji, po pravilu nisu zanemarljivi.
Posle nekih desetak godina pušenja kurca direktoru televizije kako bi zadržale i taj jadni posao, određeni procenat ovih superstarova domaće televizijske scene zasluži da se pojavi kao sporedni gost koga niko ne prepoznaje u nekoj tok šou emsiji (pod uslovom da se i posle tih silnih godina i dalje fizički dobro drži) koju vodi znatno mlađa, uspešnija i arogantnija koleginica(koja je u 20% slučajeva zaslužila to mesto, a u ostalih 80% samo bolje hoblala gedoru i eventualno ga primala u dupe, i to od istog direktora) koja je sve vreme pobednički gleda i postavlja joj pitanja o karijeri likujući i aludirajući na njen uspeh a apsolutnu propast jedne od naših heroina, koja mora sve vreme kiselo da se smeje i trpi, nadajući se dobrom rejtingu i eventualnom honorarčiću uz neki bonus felacio.
Ako nekoj od njih za vreme emitovanja (ako ima sreće da ide uživo) ispadne jedna sisa pred kameru, ili bude te sreće da upeca neku javnu ličnost i šeta se sa njom po gala večerama beogradskog džet seta, ima šanse da bude upamćena i da ostavi bilo kakav trag (ne onakav kakav bi bio pohvalan, ali opet trag), a ako ne, onda jednostavno padne u zaborav onog trenutka kada bude smenjena i umesto nje postave drugi par pričajućih sisa pred kamere.
mmmm... ona voditeljka prognoze sa pinka, i ona sa BK, mmmmm e, e, I ONA druga sa pinka.... E ima i ona Metropolisa, mada nije ni ona, kako se beše zove... ONA sa Hepija... A ima i par njih sa b92, mada one su više onako urbane, nisu klizave i pogodne za teslačenje.
Fraza koja se sve češće koristi u raznoraznim prilikama, za rođendane, nove godine, pa čak i bozić, i uopšte kada se god nekom nešto čestita... ukratko, sve i svakom.
to je kada nam čestitaju drugari koji kada dođe do toga da nam nešto konkretno kažu ili požele, skontaju da nas ne poznaju dovoljno... pa se sve jednostavno sažme u naj-naj... a i pošto je unisex formulacija pogodno je da se šalje onako lančano, celom imeniku...
