Slanje deteta u grad da nađe pijanog oca, koji se redovno posle plate zapije u kafani.
Majka : - Ajd da me poslušaš nešto.
Sin : - Ako misliš da idem da tražim Rajana, zeznula si se. Znaš šta je prošli put bilo.
Majka : - Zato i šaljem tebe, a ne brata. On je ispičutura ko i Rajko. Ti si mamino dete, ti se nećeš nablebati sa njim. Nego ga nađi, otimi mu koverat i pravac kući.
Tiho šaputanje i nečujni izlivi nežnosti, zbog dece koja spavaju u susednoj sobi, ili ne daj Bože u istoj.
(šapatom)
-Ženo, jel' si budna?
-Ne.
-Kako nisi, gle' nemam gaće.
-Pusti me bre da spavam, opeglaću ti sutra ujutru!
Fontana mladosti.
Ponosna baba iz reklame:
unuci me povitlaju - ja potrčim
sad mogu ponovo da kradem slatko iz špajza
sve radim - na kolena
pušim deki - na kolena
...a on više i ne hrče.
Povratak u život nakon dužeg vegetiranja unutar četiri zida ili nakon borbe sa gomilom problema. Dovođenje u red svih stvari koje nas čine koliko toliko normalnima i pogodnima za izlazak u spoljni svet. Šišanje, brijanje, nova odeća, novi stav u životu. Ponekad je čoveku potrebna sitnica kako bi osetio da je živ i da ponovo diše. Neki lagani zvuk, osmeh ili slučajan pogled voljene osobe. I onda shvati da mu je tako malo falilo da bi bio tako srećan i ispunjen radošću. Koliko god čovek bežao od svojih problema ne može da pobegne od sebe. Svoju najveću borbu vodi u sebi i samo ako tada pobedi pred njim je nova šansa.
-Čujem da su te žbirovi pokupili juče?
-Ništa ozbiljno, samo informativni razgovor.
-Raspituju se u vezi one pljačke?
-Da, otkud znaš? Kakve veze imaš sa tim?
-Velike veze, ali ne mogu da ti pričam kakve. Važno je da tebe više neće zvati u stanicu, opusti se.
-A ti si kao vidovit kad znaš da neće.
-Nisam vidovit, samo ti kažem. Komandir je moj dobar prijatelj i objasnio sam mu sve.
-Stvarno? Brate ne znam šta da ti kažem, hvala ti do neba. Vratio si me u život.
-Ništa hvala, nego dođeš mi 10 procenata kad uvaljaš tu robu.
-I to znaš?! Ali kako?
-Mnogo pitaš mali, gledaj svoja posla i čuvaj te lopovske prste. Lako se lome, a bila bi šteta da takav talenat propadne.
Prezriv izraz upućen osobi koja užasno mljacka dok jede, glave pribijene uz tanjir, trpajući kašiku za kašikom i žurno gutajući maltene ne sažvakavši hranu.
Naravno, pravi se aluzija na način na koji jede svinja/prase.
-Slurp, mljac, mljac, njam!
-Idi bre čoveče, ogadi mi ručak! Ajde još samo gurni nogu u korito!
Vapaj čoveka koji shvata da je izvukao deblji kraj tokom loših međuljudskih odnosa sa komšijom.
Oko za oko
Sise za protok
"Faca" koja je "hejtovala" turske reči i "fajtovala" se za "rivajvl" srpskog jezika. "Mejkovao" je veliki "hepening" pojavom ćirilice, da bi se "tudej" "turn a raundovao" u grobu, zbog njegovih "naslednika" Boška Jakovljevića,Darka Kostića i Sanje Marinković zbog njihovih "nju" "lukova" na svet.
NO COMENT
Očajnički potez skupštine grada koja nema para za otrov za komarce, pa nadleće nisko praznim avionima, čisto da ih zastraši.
Suptilan način da nepoznatoj devojci preko neta kažete da su joj lepe slike.
To ti je kad izbije tuča pod šatrom na svadbi, a ti staviš klupu na ramena i počneš da razgrćeš sve oko sebe...
Retoričko pitanje koje upućujemo ortacima kad ih nema duži vremenski period.
- Odosmo mi po vops.
- Ajde čekamo vas.(45 min. kasnije)
- Evo nas!
- Buraz, je l' ste se iskrcavali u Normandiji? 'Ste spasili Rajana?
Cveće nam dolazi u svim bojama i oblicima, neko je žuto, neko je crveno ali svako smrdi i ima fantastičan efekt na žene. Cveće kao da je svesno toga pa ruže, na primer, imaju trnje da ih žene ne bi jele a orhideje rastu na najvišim planinskim vrhovima, opet da ih žene ne bi jele.
Jeftin epitaf ocu!
Ovo takođe može biti shvaćeno kao porodična nesreća prouzrokvana lošim ponašanjem i delima sina koji tek treba da se dokaže kao čovek!
Otac: Jel se sad dolazi kući? Di su novci iz zapećka?
Sin: Bio sam kod Mite na kartanju, a novaca nema sve sam spičko!
Otac: Svu ušteđevinu si prokocko?
Sin: I konje, golubarnik, štale, jarce sve ...
Otac: E sad si mi ga meto za života!
Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.
