Reinkarnacija doktor Filguda

Вишедеценијски поносни носилац XYZ килограма коме изненада долази из двојке у главу да би могао да учини себе мало пријатнијим за погледати. После 6-12 месеци труда, све се коначно исплатило. Километри трчања, пливања, мање хлеба, слаткиша, месних прерађевина, хиљаде склекова, хиљаде трбушњака и коначно је све сведено на пристојну бројку око стотке.
Међутим, тек тада настају проблеми, јер је створен Франкенштајн. Примерак људске врсте коме тридесетак година није сметало да изгледа као насукани морж одједном постаје ходајућа енциклопедија нутриционизма, хемијских процеса, масти, шећера, база и киселина. Неко коме није било страно да у кафани свари порцију и по ћевапа, 6 литара црвеног шприцера, и дода које пиво у клубу после, сада држи лекције другима о штетности истих. Доручкује мусли. Зна тачан број унетих калорија боље од неке паћенице којој је Кери Бредшо животни узор. До прекјуче једном руком трпао у уста више чипса него што Хомер Симпсон поједе за целу ону епизоду у свемиру, сад се одједном гнуша свега тога јер је канцерогено и убија. Кока-кола држана поред кревета преко ноћи сада се са гађењем одбацује. Мајку им глобалистичку. Од некога ко сам слисти "породични" "Кватро" док човек каже "Суперкалифраџилистикекспијалидоушс", сад је неко ко стидљиво лизне по руменка на сваки трећи велики верски празник.
Све је то у реду, човек треба да ради на себи и да изгледа репрезентативно. Али су покушаји преобраћања осталих у најмању руку иритантни. Као да је Филгудова реинкарнација прогледала другим очима (Неша Галија стајл), а сви други су овце из Домановићевих приповедака. А до јуче је блејала барабар са њима.
Јесте, баш тим речима, без мољења. Јео сам говна, радио сам то и то, јер сам био слеп поред очију. Казните ме, да поново будем човек и станем на своје ноге.
Што би рекао извесни власотиначки зет крајем осамдесетих, кад је још поседовао духовитост у фрагментима: "То је лепо, Пантићу. И треба да будеш поштен. Ал' не треба ићи у крајнос' ".