
Пшшшшшшшшш...креће рекламни програм.Милиони блештавих боја у твоје лице се сручавају.Умиљати глас спикера ти саопштава најновије погодности које ти пружа Мерикредајзен банка, док на екрану ти њишу куковима најјебозовније пизде и којекакви ми економисти у јебено-испегланим смокинзима.Слушаш о најновијим погодностима за узимање кредита у баш ТОЈ! банци.Слушаш о свим тим одложеним ратама за отплаћивање.У твојој глави се ствара осећај благодети и схватања да је у овој земљи коначно кренуло нешто набоље.А онда погледаш кроз прозор и видиш комшу како баца црну кесу пуну ђубрета којекаквог право испод твог прозора и старце који клошаре ипсред локалног драгстора у одрпаним панталонама.Схваташ да са твојом платом не можеш да тај кредит отплатиш ни за 80 година...збогом памети, збогом лагодни животе...
Само напред млади моји капиталисти и оптимисти...Задужите се првој банци на углу и постаните Рокафелерови робови.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
ne daj boze nikome :)
Sad but true