Jedna posebna vrsta reklama, koja je možda i najmanje iritirajuća, a to je najverovatnije iz razloga što se bavi nečim što ekstremno gotivimo, a to su meso i mesne prerađevine, tako da i ne mogu pretarano da zaseru.
Dobro, Srbija je to, mogu da zaseru, ali za sada moderni trendovi advertajzinga još nisu načeli tu granu, tako da osim kiksa sa onim malim, debelim, plavim, kovrdžavim, rumenim somom od deteta, nisu imali drugih grešaka.
Generalno gledano, u ovim reklamama je najlakše pogoditi suštinu. Stavi sliku nekih gotivnih kobaja, kulena, pršute i suvog vrata, na vr' ekrana neka se pojavi ime tvoje firme i ljudi od toga najverovatnije neće ni čuti glupi slogan koji ti je marketinška agencija smislila za tu reklamu, a da budemo iskreni, ovde i nije baš toliko lako napraviti pravi slogan. Zato je dobro što nije bitno.
- Gazda.
- Šta je Čvarkov?
- Onaj mali iz DS-a što smo ga zaposlili ima neku novu ideju za reklamu. Da ga uvedem?
- Uvedi ga.
- Miškoooo. Ulazi, gazda 'oće da te vidi.
- Dobar dan gazda.
- Zdravo mali. Čvarkov mi reče d'imaš neku ideju za reklamu.
- Imam gazda. Ima da oborimo sve s nogu, a prodaja će da poraste za milion posto.
- Aj da čujemo.
- Paz' ovako gazda. Do sada smo reklame snimali na jedan način, a sada ćemo prvi put snimiti reklamu po svim sveckim marketinškim standardima. Biće skupo, ali vredeće.
- Slušam.
- Prvo moramo da dovedemo Severinu da glumi. Ubila je u reklami za sladoled. Tako sam i dobio ideju.
- Dobro. Može. Muka mi je od onog debelog klinca. Pojede nam svu salamu.
- Mislio sam da reklamu režira Dejan Milićević.
- Ko?
- Dejan Milićević. On režira spotove za Karleušu. Najpoznatiji je. Obuče aktere da budu šareni k'o mongolska mlada, krupni kadrovi i tako to. To je sada u modi.
- Je l' skup?
- Jeste, al' vredi.
- Dobro. Dalje.
- Onda kao reklama se dešava u cirkusu. Prvo se pojave neki klovnovi, kerebeče se i žongliraju.
- Kobasicama?
- Ne, ne. Lopticama nekim.
- Onda?
- Onda možemo d'ubacimo kako na trapezu lete neki ljudi, pa slonove, žirafe, krotitelje lavova i sve to. Ljudi tapšu, huk se čuje pri svakoj opasnoj stvari koju akteri izvode.
- Ma di su tu bre kobasice?
- Polako gazda. Evo stiže. I odjednom mrak. Tišina. Počinju bubnjevi da bubnje, svetlo se pali i pojavljuje se Severina obučena u gaće i brus. Kreće pesma "Mili moj", a ona kao glumi gutačicu mačeva, samo što mesto mačeva, u ruci drži velike bačke kobasice i kreće da guta jednu ogromnu. Muzika staje. Opet kreću bubnjevi. Kada je proguta celu, a videli smo već da to ume, aplauz se razlegne po čitavom šatoru i opet kreće pesma, dok se ona lagano poklanja publici. Ma ne mož ' d'omane. Samo još neki slogan napravimo, kao tipa "Pažljivo gutajte" i to je to.
- A kol'ko će to da košta?
- Pa ovako. Milićević deset 'iljada. Šator oko pola 'iljade. Publika tu negde isto. Cirkuzanti malo više. Severina oko tri'est 'iljada. Životinje deset, a kobasicu možemo džabe da nabavimo. Znači negde oko pedeset 'iljada.
- Dinara?
- Evra gazda.
- More da ti jebem ja nanu naninu za pedeset 'iljada evra. Vrći debelog u reklamu kako krka suve vratove za stolom i da te nisam više vid'o ovde.
